Izvor: B92, 03.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Blic", 3. maj
pise: Tatjana Njezic
Dusko Kovacevic: Kamenicama na letece tanjire
Postala je besmislena svaka zelja da se bavite apsurdom. Taman smislite neobicnu, vanzemaljsku pricu, a onda se preko noci ispostavi da je to realnost - kaze cuveni pisac Dusko Kovacevic ciji su pozorisni komadi i filmski scenariji vec odavno postali legendarni. I posle nekoliko trenutaka lezerno zakljucuje:"Jednostavno, ovo sto se nama dogadja, za normalne ljude nije >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << tacno".
Kako to mislite "nije tacno"?
- Nije moguce da se sve ovo dogadja toliko dugo. Mislim da bi neki iole normalan narod, brojcano veci od nas, odavno kolektivno bio smesten u neku tesku psihijatrisku kliniku.
Pre izvesnog vremena rekli ste da je u nasem slucaju rec o kolektivnom suicidu?
- Lici na nesto sto se u istoriji vec dogadjalo, a to je da su civilizacije nestajale. Ostavili su za sobom tragove u kamenu crteze... Postoje price da su u astronomiji i matematici bili ekstremno daroviti. Nebeski narod.
A sta cemo mi (kao nebeski narod) ostaviti iza sebe?
- Ono sto smo mogli da ostavimo, na zalost i na veliku nesrecu, ostavili smo siptarima. A posto oni sve falsifikuju, oni ce sutra proglasiti da su svi ti manastiri sagradjeni na bivsim dzamijama. Oni sistematski i uporno istoriju pisu danas za unazad tristotine i vise godina.
Ovde postoji, kako ste rekli, i pet godisnjih doba; prvo, drugo, trece, cetvrto i rat. U kom smo sad godisnjem dobu?
- Bojim se da smo u cetvrtom. Zapravo, nigde nisam procitao niti nasao pravnu odrednicu kada ustvari pocinje gradjanski rat? Kad saberete svu nesrecu i sve mrtve, pa kod nas je vec duze vreme gradjanski rat. Sta treba da se desi jednoga dana pa da se on zvanicno proglasi? Zivimo u okruzenju gde se stalno puca i svaki dan se desavaju ubistva koja ostaju nerazjasnjena. Svi su se pomirili sa tim da je ubica nevidljiv covek. Mozda ovdasnje ubice i jesu nevidljivi ljudi? Sva je prilika da smo na izmaku cetvrtog godisnjeg doba, tinja gradjanski rat i pitanje je kada ce ga neko priznati ili kada ce toliko eskalirati da sam sebe proglasi za veliku cinjenicu.
O cemu ustvari govori "verovanje u nevidljive ubice"?
- Neverovatna je i strasna kolicina apatije i depresije srpskog naroda. Najgore je i najpogubnije upravo to sto ljudi polako dizu ruke od zivota. Vecini ljudi smrt se ne cini kao nesto strasno i tragicno, jer zivot je mnogo gori. Cinjenica da nema izlaza i da se mirite sa sudbinom je nesto cega nije bilo cak ni u koncentracionim logorima. Ljudi su tamo verovali u oslobodjenje i mnogi su preziveli uprkos nadljudskim mukama i torturama. Ovde ljudi masovno vise ne veruju da ce oslobodjenje doci.
I, sta onda biva?
- Prica o pet godisnjih doba je neverovatno tragicna utoliko sto jedan, brojcano, mali narod isprobava sve vrste katastrofe u ovom veku. Od srpsko-turskog rata, pa srpsko-bugarskog, pa balkanskih ratova, pa Prvi svetski rat (dakle, sve imperije), pa Drugi svetski rat, gde su svi narodi nase brojnosti propustili tu paklenu silu da bas ne postradaju, pa onda direktan ili indirektan desetogodisnji rat na ovim prostorima, i na kraju planetarni rat. Jos jedino nismo ratovali sa vanzemaljcima, sto nije iskljuceno kao mogucnost. Ako se uskoro pojavi neka silesija iz svemira bojim se da cemo mi prvi kamenicom gadjati leteci tanjir i doci u sukob. Nosicemo se mi sa njima, i tuci ih isto kao i NATO.
Ima li logike u svemu tome? Zasto je to tako?
- Potpuno smo zamenili teze. Danas svako normalan zna da je ta nasa epika koja je, pre svega, bila plod pesnicke maste i ljudske zelje da to sto se peva jeste tacno, morala pocetkom ovog veka da se zavrsi i nastavi da postoji samo u udzbenicima. Ali, ona je postala kodeks naseg ponasanja i misljenja, postala je skoro Zakon i Ustav. Cinjenica je da nikada vise u Srbiju nece doci junak na belom konju koji ce traziti naseg junaka da izadju na megdan, pa da se mlate od zore do podne. Takodje je cinjenica da jedan covek u invalidskim kolicima koji sedi za kompjuterom i komanduje navodjenjem raketa moze sve da nas sprzi. To niko nece da shvati, i onda stradamo tako kako stradamo.
Ima li izlaza?
- Ako smo u XX veku dokazivali da smo jedan od najhrabrijih naroda na planeti ajde da u XXI pokusamo da dokazemo da smo medju najpametnijima. Danas je oruzje virtuelno, junastvo se ne isplati, treba se suprotstaviti pamecu i prakticnoscu. Voleo bih da se ove nove generacije ne tuku i ne ginu po poljima vec da sede za stolovima i razgovaraju, odnosno trguju. Jer, danas se sve svodi na trgovinu, iz koje treba da dobijemo najpovoljnije i najvise sto je moguce, a ne sve. Zato sto sve ne mozes dobiti, mozes samo sve izgubiti.
Ako je sve gola racunica, ako nema emocija, kako se moze stvarati i postojati umetnost?
- Sve je manje moguce raditi nesto "za svoju dusu". Umetnicke kuce sve vise postaju kao robne kuce. Istorija filma traje 100 godina, neki su dokazivali i jos uvek dokazuju da je film umetnost. A najmocnije filmske kuce neskrivneo tvrde da je to industrija. Znaci to je uvek ono pitanje: blagajna ili istorija? Istorije nema bez blagajne, a blagajna je masovni ubica umetnosti. To, naravno, nije izmisljeno danas, medjutim jezivo dolazi do izrazaja jer sve eskalira.
Kada ste vec pomenuli film, sta je sa projektom "Lari Tomson" koji treba da rezira Emir Kusturica?
- Pripreme se privode kraju i ako sve bude u redu snimanje ce poceti krajem godine. Kusta i ja pokusavamo da vidimo kako ispricati tu pricu o Siranu 2001. godine i sta je ostalo od jednog klasicnog dela, od vrhunske poezije, od jedne, po meni, od tri najbolje ikada napisane drame... Sta se dogadja sa Siranom danas? Sta bi on bio da se pojavi sada sa svim tim svojim osobinama, emocijama, ubedjenjima... Sta uopste vise znaci cast, dostojanstvo, obraz, postenje... Kada bi se danas pojavio neko takav verovatno bi bio zatvoren u ludnicu. To vise ne postoji.
Znaci li to da je Sirano danas potpuno, blago receno, demode?
- On je bio demode i u vremenu kada je ziveo, ali danas su te moralne kategorije presle u samoironiju i dobile jednu strasno cinicnu boju. Utoliko je zanimljivo baviti se time i traziti neku nadu.
Gde je ta nada? Kako izgleda?
- Dolazeci ovamo video sam neznu scenu koja govori o Beogradjanima. Dve osobe vodile su cetiri lutalice. Dakle, ljudi nisu izgubili osecaj za te nesrecne zverke koje su tuzne kao i mi sto smo tuzni. I drago mi je sto svaki cosak u Beogradu ima svoje lutalice. Oni koji posumnjaju da su ti napusteni avlijaneri losi, moraju da pomisle makar na jednu cinjenicu - da nijedna od tih nesretnih lutalica nikada nije glasala za komuniste.
Izjavili ste svojevremeno da u Rusiji, prema kojoj ova drzava pruza ruke, vise nema macaka i pasa lutalica jer su ih pojeli stanovnici. Kod nas ih, dakle, ipak jos uvek ima...
- Ovde se ljudi srecu oko kontejnera zajedno sa psima. Cesta je, a jeziva slika da covek pretura po kontejneru, a oko njega tri, cetiri psa. I taj nesretnik deli sa psima ono sto nadje. Tako se oni druze, cesto i pricaju. Valjda im je u drustvu lakse i lepse. I tu se negde, cini mi se, krije nada koja tinja i koja ce se, jednoga dana, kada se komunjare skinu sa grbace a ljudi usprave, pokazati u svojoj lepoti.
