Izvor: B92, 25.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Nezavisne novine", Banjaluka, 21. april 2000.
talk-show
Aleksandar Tijanic
Djindjic kao Seseljev ginekolog
Tesko mi je da priznam - mislio sam da je to zadovoljstvo rezervisano samo za mene - ali je Zoran, u prekjucerasnjem televizijskom duelu, naterao Vojvodu od Virovitice, Karlobaga i Ogulina da abortira pred kamerama!
Kakav uzasan prizor; nekadasnja glavna Slobina poluga u razaranju svake srpske institucije, svakog srpskog autoriteta >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i srpske normalnosti, stvorenje koje je psovalo Patrijarha, masakriralo svog dobrotvora Dobricu Cosica, lomilo parlament, pretilo svakom poslaniku koji je isao na govornicu, kreatura koja je pravila spiskove za streljanje novinara, isterivala decu iz obdanista jer nisu nacionalno cisti, taj najveci maneken politickih katastrofa, moralne propasti, zaprepascujuceg sveta bede i duhovnog siromastva, ta ikona masakra, krvnika i propasti jedne nacije i drzave, lesinar koji seiri nad mrtvima - bio je samo tuzan ostatak samoga sebe.
Sta god da je rekao, kako god se trudio da povrati nekadasnju moc nad gledalistem, koju god bi rec upotrebio - sve je to bilo zagluseno hukom koji je lebdeo iznad njega. Svaki je gledalac video kako ekranom hoda kolona kostura, sirocadi, praznih lobanja iz kojih dopire lelek, plac i pitanje:
- Gde su ti, Vojvodo, Ogulin, Karlobag i Virovitica? Gde ti je profesorsko mesto na univerzitetu u Pristini? Gde su ti rakete za bombardovanje Londona, Pariza i Rima? Gde ti je deset hiljada cetnika u Ljubljani? Gde pola miliona kozaka koji ce doci u Srbiju da zapocnu Treci svetski rat? Gde su ti dzepne podmornice kojima cemo uci u Zagreb? Gde ti je tajno oruzje Zirinovskog? Gde ti je Velika Srbija, sem na kioscima po Zemunu? Gde su nasa deca, gde su nasi zivoti?
Tek sam, posle ovog direktnog gledanja pobacaja, shvatio koliko je Djindjic lukav. Naime, demokrata je znao da ce Seselj, ubedjen u sopstvenu medijsku premoc, primiti kao licnu uvredu sto je drzavna televizija izbegla da u studio dovede Zorana i tamo ga suoci sa trojicom najvaznijih srpskih jahaca apokalipse: Sajom, Bojicem i Vojvodom. Zato je lider radikala sredio da se njih dvojica direktno odmere u emisiji jagodinske televizije a da snimak po Srbiji rasprostre Seseljev adjutant, vlasnik jedne zatupaste beogradske televizije.
Kakva je bila emisija i sa kakvim se rezultatom zavrsila najbolje se videlo sutradan po smrknutim licima na tradicionalnoj radikalskoj vudu-seansi, koja se naziva Kolegijum predsednika radikalne stranke. Mali Vucic je glasno ridao zbog neuspesnog porodjaja svog idola. Valjda je ocekivao brata ili sestru. Za njih bi bilo mesta u njegovom novom ministarskom stanu od 160 kvadrata u koji se uselio iste nedelje kad je Kosovo palo. Tako je mali prototip ministra menjao trideset pet hiljada kvadratnih kilometara pokrajine za svoj stan, odmah posto je zamenio savest za sigurnost i svoj nacionalizam socijalistickim patriotizmom. Toma Nikolic, najlucidniji medju njima, imao je dobro skriven izraz lica - " Sefe, dobio si sto si trazio". Ostali u kolegijumu iovako su hor; nista ne razumeju.
Osnovnu stratesku prednost u duelu Zoran je stekao time sto je, zahvaljujuci privatnim korektnim odnosima sa Vojvodom, ugovorio da se, kao, sucele njihove politike a da se manje prica o njima samima. Seselj se navukao na tu pricu i kada je, tokom emisije, pokusavao da debatu usmeri u pravcu ko sam ja a sta si ti, bilo je kasno.
Naime, Djindjic je odlicno spremio gradivo i znao je odgovor gotovo na svako pitanje. Jedino za sta se nije dovoljno spremio - a morao je znati da ce to biti pitan - bilo je insistiranje Vojvode da se demokrata izjasni o prirodi bombardovanja Srbije, Hagu i krivici zapadnih lidera. Sve ostalo je Zoran odgovarao za peticu. No, kad je on poceo da ispituje Seselja, pokazalo se da postoje citave oblasti o kojima Vojvoda ne sme da iznese svoje pravo misljenje. A podmukli Zoran je bas na njima gazio i gazio, ne obaziruci se na znojenje Vojislava i na njegov neprirodni, ukoceni osmeh nezan kao kez vampira.
Buduci da sa socijalistima i neokomunistima Vojvoda zivi u protivprirodnom divljem braku, da mu opstanak u vlasti a bogami i opstanak kao takav, zavise od kolicIne patriotizma, cutanja, zatvaranja ociju i davanja privida vecine u laznom parlamentarnom sistemu - Seselj nijednu jedinu rec nije smeo da izgovori na provokacije - zasto tako pokorno slusa komuniste, kako to da sudeluje u vladi koja je propila sve sto Srbija ima, zasto je potpisao kapitulaciju Kosova, zasto pokriva lopovluke i kriminal rezima, zasto vise voli Tunguziju od Srbije, zasto je saucesnik u pljackanju naroda, zasto deca obicnog sveta nemaju ni za sladoled a deca ministara se javno hvale otetim milionima, zasto je bolje slusati Lukasenka nego Evropu.
Usred emisije, to se videlo kao u dobroj pozorisnoj drami, Seselj se pokajao sto mu je duel sa Zoranom ikada pao na um. Bilo je kasno. No, borbeni duh falsifikovanog cetnika nije se jos predao, mada je bio pred kolapsom. Naime, Djindjic koji je do ovog duela bio poprilicno nevest pred kamerama, sada je pitanjima na koja vojvoda nije smeo da odgovara dodao i bezobrazluk, kojem nije bio sklon u javnim nastupima. Demokrata je neprestano upadao u rec, govorio i u vreme kad je Seselj trebao da ima monolog, neprestano je prigovarao i cinio protivnika nervoznim.
Onda je vojvoda povukao dva poslednja poteza. Prvo, krenuo je sa pitanjima - zasto si pobegao za vreme rata ( sto je Zoran dobro apsolvirao) i - zasto si isao na razgovore sa liderima agresorskih zemalja? I na to je dobio miran odgovor - da necemo doveka biti u sukobu sa njima i da necemo ratovati sa Zapadom do poslednjeg Srbina.
Videvsi kataklizmu i dozvavsi sebi sliku Saje i Bojica kako mu kazu - jesmo li te upozoravali da ne zoves tu zmiju od demokrate na duel, zatim sliku uplakanog Vucica i vestog Nikolica koji samo vreba svoju sansu - Voja, neki minut pre bacanja peskira u ring, pocinje da skuplja prnje i svodi citavu taktiku na bacanje koske izmedju Zorana i Vuka. Tako da je citavo finale emisije zapravo pokusaj da se spasi sto se spasti ne da i - kad vec nema koristi za Trojni pakt - da se protivnicima nanese bar neki oziljak.
Ni to nije bilo uspesno mada bih ja voleo da je Zoran, kao gest dobre volje, rekao koju rec u prilog Vuka i njihove koalicije. Bila bi to rec bez ljubavi, ali sa interesom. Ali Zoran ne bi bio Djindjic kad svojoj sujeti ne bi pustio na volju i kad, jos pre kraja emisije, ne bi poceo da se ljubi sam sa sobom kao posle het-trika u derbiju.
Dok su pre emisije, kod politickih bukmejkera, opklade u gradu bile 60:40 u korist Seselja, srpsko javno mnjenje posle gledanja duela, sa 65:35 smatra da je Zoran zgazio Voju.
Mada nisam sklon da izvlacim dalekosezne politicke posledice ovakvog ishoda, moram konstatovati da je Zoran, igrajuci na samoubilacku kartu javnog obracuna sa medijski vestijim protivnikom, za samoga sebe i za srpsku opoziciju ucinio neverovatno vaznu stvar. Naime, pobedivsi Seselja do ponizenja, Djindjic se konacno vratio u Srbiju, potpisao je primirje sa Srbima i dobio oprostaj od srpskog javnog mnjenja za napustanje Beograda pod bombama. On se, da tako kazem, istusirao od tog greha i sada je ponovo upotrebljiv i za javne nastupe, i za izbore i za duele koji ce - mada sumnjam - slediti do kraja godine.
Uz to, odmerivsi svoju politiku sa politikom vampirizma, zabivsi glogovu cackalicu - jos ne i kolac - Voji, demokrata je ohrabrio pristalice opozicije, potvrdio da se srpsko javno mnjenje vecinski odvojilo od Milosevica i matematicki dokazao da je Vojvoda od Virovitice, Karlobaga i Ogulina sisao na najnize grane podrske unutar srpske javnosti jos od vremena kada je mrsav, sa majicom na kojoj je pisao: za kralja i otadzbinu, pracen grupom pilicara, hodao Beogradom i sakupljao otpatke sa opozicionih skupova.
Sada se, u direktnom prenosu, videlo kako jedna politika bez karaktera, jedno bezumlje koje ima svoju proslost ali ne i buducnost, uzalud pokusava da zaplasi, ukine, satre ili ubije nesto sto se u Srbiji vise ne moze umiriti. U boljoj Srbiji, nadam se, ali nisam potpuno siguran - nesreca i beda vise nisu sirovine koje gore pod buktinjama zapaljivih reci.
Zato Seselj nije imao problema samo sa Djindjicem; njegov je problem zivot, stvarnost, kalendar, atlas i ubedjenje Srba da se Milosevic vise ne isplati Srbiji! Vojvoda se tako, svojom voljom, svrstao u Srbiju koja je za svoju himnu uzela Lenjinov posmrtni mars. Vecina je nesto drugo!
