Izvor: B92, 23.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Vreme", 22. april 2000.
pise: Milan Milosevic
Aprilski miting: Stop teroru, za slobodne izbore
Dobar dan za srpsku opoziciju
"Beogradski Mali pijac potopila Sava,
mog dragana, mog dragana, zabolela glava"
(Jedna stara vinska pesma)
Od januara meseca 2000. prvi put istrazivaci pocinju da beleze, a i ljudi na ulicama pokazuju, da vecina veruje da ce na izborima pobediti opozicija
Markesovski receno, graja >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << svetine siri se po prolecnom vazduhu kao epidemija, dopire kroz otvoren prozor i nervira generalisimusa i njegovu zenu - ode u k... i autoritet Najviseg Mesta i Platforma Cetvrtog Kongresa i strogo cuvana drzavna tajna: "Opozicija postoji!" Zbog beskrajnog odlaganja, deca su taj 14. april nazvala "45. mart" ali, salu na stranu, bio je to sasvim solidan, mozda vrlo dobar dan za srpsku opoziciju. Vest toga dana nije dosla s govornice smestene tamo gde lezi basta "Kod konja", gde se Cika-Ljubina ulica uliva na Trg republike, vec odozdo, iz mase ljudi koji su preplavili ovaj trg i Vasinu, Francusku, Makedonsku, Kolarcevu, Knez-Mihailovu, i Terazije... Pred pocetak mitinga vas reporter se petnaest minuta probijao izmedju "Ruskog cara" i "Albanije". Mozda je to bio jedan od najvecih beogradskih opozicionih mitinga (veca je guzva bila na docek Srpske nove godine 1997), pa i nije najvaznije da li je realna prva procena vaseg reportera da je na tom prostoru bilo prisutno 120.000 - 150.000 ili je masa dosezala i 200.000 ljudi posto, kao sto se zna, s procenama brojnosti skupa nikada niste nacisto - one uobicajeno variraju u odnosu rezim - opozicija 1:7. Rezimska glasila priznala su da je bilo 35.000, sto je za njih podvig - zimske proteste 1996/7, u kojima je u 25 gradova u Srbiji ucestvovalo 700.000 ljudi, opisivali su samo recima "sacica" i "sve manje i manje"...
U svakom slucaju, bilo je desetak puta vise ljudi nego na rezimski organizovanom koncertu povodom godisnjice rata i na februarskom skupu podrske kongresu SPS-a.
TERAPEUTSKO DEJSTVO: Istrazivac javnog mnjenja Srbobran Brankovic (svi eksperti u ovom tekstu citirani na osnovu iskaza u "Pres klubu" Medija centra, 17. aprila 2000, u razgovoru s vasim autorom, na temu "Dan posle") smatra cak da je to verovatno bio najmasovniji skup odrzan u Beogradu od 1989. On smatra da ovaj aprilski miting 2000. ima slican terapeutski efekat kao i miting 9. marta 1992, kada je bila prva godisnjica demonstracija od 9. marta 1991, onda kada smo "prelezali prvu i najstrasniju fazu ove nase bolesti, prvi sok, prvi susret sa ratom, mobilizacije, prepade, odvodjenje na ratiste..." Pred raznim strasnim pretnjama u senci rata ulice Beograda su se tada bile ispraznile kao prosle godine za pomracenje sunca, samo su se opozicionari sastali na Svetosavskom platou.
Ta 1992. godina je inace ostala poznata po peticijama, po studentskom protestu, po Vidovdanskom saboru, po okruglom stolu vlasti i opozicije i po dosad najozbiljnijem izbornom izazovu (Milan Panic protiv Slobodana Milosevica).
Da li proslonedeljni dogadjaj nagovestava prekretnicu?
Srbobran Brankovic uocava da odziv "koji je prevazisao i najoptimistickija ocekivanja u opoziciji i najcrnje slutnje u vrhu vlasti" potvrdjuje nalaze istrazivaca javnog mnjenja: "Od januara meseca 2000. prvi put pocinjemo da belezimo da vecina ljudi pocinje da veruje da ce na izborima pobediti opozicija. Vera u mogucnost pobede vazna je za odrzanje nekog pokreta. Belezimo takodje konstantno osipanje podrske rezimu, a posle ovog mitinga mozda bi mogla da usledi prava erozija podrske vladajucoj stranci", konstatuje Brankovic.
EVO NAS: Brankovic odmah pominje i slabe strane tog skupa - govori su, kaze, bili dugi i dosadni, kriza vodjstva je lebdela u vazduhu, ljudi kao da su okretali ono Milosevo: "Evo mene, eto vas..." u "Evo nas, ali sta je sa vama?" Jedna mlada koleginica primecuje kako opoziciono vodjstvo nije prenelo pristalicama uputstvo ni za kakvu konkretnu akciju sem: "Mi smo zajedno, evo, ovo smo mi, slavite nas!"
Vladimir Vuletic, asistent na katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta, primecuje pak da je nestrpljenje los saveznik u svakom poslu - promene su izvesne, potencijal u birackom telu postoji, opozicija je shvatila da mora da ide korak po korak, i ona je i proslog petka nacinila taj mali prvi korak. Za vecinu ljudi u Srbiji u ovom trenutku bitna je jedna stvar, a to je smena postojeceg rezima izborima. Istakli su takav zahtev i sada jos malo cekaju odgovor rezima. Ako odgovora ne bude - ponovice ga. Vuletic uocava da bi davanje nekih obecanja za buducnost sada moglo biti kontraproduktivno, buduci da 16 razlicitih partija okupljenih zajedno ima razlicite ideje sta treba ciniti "posle", i da bi rasprava o tome stvorila pukotine u opozicionim redovima.
Cesto se inace manipulise tezom da narod ima onakvu vlast kakvu zasluzuje. Vuletic kaze da istrazivanja i rezultati izbora u poslednjih pet godina, medjutim, pokazuju da vladajuca grupacija u Srbiji, zapravo ima manju podrsku nego sto je imaju bivsi komunisti u bilo kojoj od bivsih socijalistickih drzava. Sledi zakljucak da se u toku godine mogu ocekivati promene u Srbiji - ukoliko opet ne dodje do bitnih raskola u opoziciji.
Vuletic konstatuje da su od prosle jeseni do sada partije na vlasti uspele donekle da se konsoliduju - nema vise onoga sto se jesenas moglo uociti, da ljudi sa srednjim nivoima hijerarhije "traze kontakte", traze nacine da se na neki nacin prebace u grupu koja dobija. To, medjutim, sada vise nije vazno zato sto sva istrazivanja pokazuju da vladajuca koalicija nema vise od 20-25 odsto pristalica. Izbori koji bi dosli nesumnjivo bi doneli smenu vlasti.
Ruku na srce, govornici na toj manifestaciji i nisu bili tako losi kako neki kazu. Psovki i pretnji politickim protivnicima nije bilo mnogo, sem kod nekih autsajdera (vidi tekst D. Z.) Mnogi ce primetiti da u tim govorima "nema nista novo". Nema, a i ne moze ni biti: "Ubijaju nas, prebijaju, hapse, proteruju, a zivimo u bedi i ponizenju" (Vuk Draskovic), "Rezim je od Srbije napravio ukletu zemlju..." (Vladan Batic); "Vlast je od vojske, policije, televizije i fabrika napravila svoje prcije" (Dragoljub Micunovic). Sta opozicija trazi? Izbore na svim nivoima, po Draskovicu, "manje vaznim lokalnim, vaznim republickim, i najvaznijim predsednickim..." Sta cemo ciniti? "Dok oni ne odu mi cemo se sastajati i ovde i sirom Srbije..." (Draskovic) ili, uz parafrazu Cercilovog "We shall fight in the fields...", najava da ce se opozicija boriti po trgovima, pijacama i salama (Zoran Djindjic) and never surrender.
A kakva ce biti ta nova vlast? Vojislav Kostunica: "Nas ce mandat biti orocen, a vlast ogranicena - to je demokratija."
Ta publika zna napamet njihove gegove, zna njihove odnose, poznaje njihove mane, ali i dalje aplaudira njihovoj igri bez golova, kao sto se nekad aplaudiralo fudbalskim romanticarima s Karaburme. Nije ni cudo sto su ljudi pokazivali da im je vaznije to sto su tu na trgu od onoga sto ce na tom trgu cuti. Ni studenti politickih nauka ne bi tri sata slusali stojeci u guzvi, pa makar im govorio sam Ciceron. Analiza sadrzaja bi pokazala izvesno uozbiljavanje retorike, manji oslonac na zov govornickog patosa, a nesto vise oslonca na politicke klasike (knjige i politicki savetnici!). To ne znaci da nije bilo interakcije izmedju govornika i publike (zastave, pirotehnika i skandiranja, pistaljke i dopunjavanje govornika: "Da li znate bolje ljude od ovih? Da li znate?" "Znamo, zasto sad to pitas..."). Vladimir Vuletic, asistent na katedri za opstu sociologiju Filozofskog fakulteta, uocava da otezavajucu okolnost moze predstavljati to sto se vidi da u opoziciji nije doslo do personalnih promena, ali da ta okolnost nije presudna.
SIRI SE: Inace, najefektniji plakat (nije ih bilo mnogo) pred ovogodisnji miting izlepio je "Otpor". Ispod uvecane pesnice pisalo je samo jedno, prilicno tacno, za nekoga jezovito: "Siri se!"
Marija Babovic, asistent na katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta, uocava da aprilski protest u centru Beograda potvrdjuje proslogodisnja istrazivacka saznanja da se socijalna osnova protesta u Srbiji konstantno siri. Ona ima u vidu podatke iz istrazivanja tokom leta na protestima i tokom jeseni 1999. na opstoj gradskoj populaciji, kao i istrazivanja protesta iz '96. i '97. Socioloska analiza izdvaja tri relativno razdvojena, unutar sebe koherentna kontingenta, tri kategorije stanovnistva koje su jasno podeljene odnosom prema promenama, kao i prema nacinima da se aktivno ucestvuje u tim promenama.
Prosle godine populacija koja je ucestvovala u protestima bila je podeljena u dva dela - na ucesnike koje su istrazivaci zatekli u protestima; na one koji zele da se ukljuce u te proteste, a medju njima je cak 60 odsto ranije u protestima ucestvovalo.
Marija Babovic kaze da je istrazivanje pokazalo da u jednom tipu protesta dominira srednji sloj, kome se kasnije prikljucuju studenti ili takozvani prelazni slojevi koje cine tehnicari, studenti itd... To je karakteristicno za proteste u Beogradu, Pancevu i Nisu... U drugom karakteristicnom slucaju srednjem sloju se prikljucuju radnici u izrazito velikom broju i po tome su karakteristicni Zrenjanin, Valjevo i Leskovac...
Kad je rec o socijalnom jezgru otpora promenama, dakle o uporistu aktuelnog rezima, ono je homogenije nego pokret za promene - u svim gradovima dominiraju penzioneri, s tim sto od opste slike odskacu Zrenjanin, u kome penzioneri cine gotovo 70 odsto tog jezgra, i - beogradski radnici, koji se pokazuju kao jedno od znacajnih uporista rezima (cetvrtina rezimske podrske u Beogradu). S druge strane, u Beogradu u protestima ucestvuje vise penzionera nego u drugim gradovima.
Gubitnici tranzicije medju kojima rezim jos nalazi podrsku, penzioneri i radnici, cvrsto su integrisani u drzavne i drustvene firme, jako malo njih je zaposleno u privatnom sektoru; cesce su na prinudnim odmorima nego sto je to slucaj sa ucesnicima u protestima, ali oni imaju daleko redovnija primanja iako tvrde da takvim primanjima ne mogu da pokriju svoje osnovne zivotne troskove.
Socijalne grupe koje cine uporiste rezima ne poseduju gotovo nikakav akcioni potencijal - preko 70 odsto njih nije spremno da ide na mitinge i na proteste, a kamoli da podnese zrtve poput gubitka posla ili sukobljavanja s policijom. Preko 90 odsto njih nije spremno da podnese bilo kakvu zrtvu.
Moze se smatrati da na njihovoj strani stoje vojska i policija, medjutim, vlast tesko moze da mobilise gradjane u odbranu opstanka rezima. Moze se uociti da cak i medju pristalicama rezima ima dosta onih koji su spremni da vrlo kriticki procenjuju politiku Slobodana Milosevica, koji smatraju da je SPS odgovoran za krizu koja toliko dugo traje. Marija Babovic na osnovu svega zakljucuje da i u najcvrscem uporistu rezimu ima znacajnih pukotina...
Izmedju te dve grupe nalazi se najbrojniji deo populacije - ambivalentni drustveni akteri koji na interesnom nivou izrazavaju jasni interes za drustvene promene, ali nisu spremni da se ukljuce u proteste i mitinge. Ovaj kontingent cine bivsi ucesnici protesta, sadasnji skeptici, razocarani u prethodne proteste i bivse pristalice rezima i predsednika Milosevica... U toj kategoriji ima dosta prelaznih slojeva, sluzbenika, tehnicara, manuelnih radnika - oni su po orijentaciji blizi pokretu za promene, a po akcionom potencijalu oni su, kako zakljucuje Marija Babovic, blizi socijalnom jezgru uporista rezima.
KOHEZIJA OSTATKA: Srbobran Brankovic misli da ce se nastaviti kampanja rezimskih medija protiv mitinga, ali ne ocekuje da ce ta kampanja dati ocekivane efekte. Veliki deo populacije postao je imun na ta mnogo puta vidjena propagandna sredstva i na nicim dokazane diskvalifikacije. To nece moci da oslabi opoziciono raspolozenje niti ce moci da ojaca provladino raspolozenje - samo ce drzati deo birackog tela koji inace glasa za vladajucu stranku u nekoj koheziji.
Da li u toj zamrsenoj situaciji mogu da profitiraju recimo srpski radikali? Brankovic im ne predvidja ruzicastu perspektivu. "Protivrecna pozicija nazovimo ih srpskih radikala paralelu s Vajmarskom republikom cini nemogucom. Ako je neko nezadovoljan, nezadovoljan je nacinom na koji se vlada, a to je vlast (i) srpskih radikala. Osipa se podrska vladajucoj stranci sta god ta stranka znacila i kakvo god odelo obukla." Brankovic, medjutim, kaze da "ne znaci da nisu nemoguce dvorske promene" koje bi, provocirane nekim nekontrolisanim dogadjajima, mogle da izbace neke radikalne ljude, ali perspektive radikalne politike su lose.
Vuletic primecuje da je to borba za dvadesetak odsto ljudi koji bi se eventualno pojavili na birackim mestima, no cak i sa tim dodatnim brojem vladajuca grupacija na izborima jednostavno u ovom trenutku, a ni za nekoliko meseci, nema sanse.
Marija Babovic uocava da se deo gradjanstva koji je spreman da se izbori za promene nece lako pomiriti s eventualnom prinudom radi sprecavanja izbora. Rezim ne moze da preorijentise te gradjane i mora da vodi racuna o tome da se ni RTS-om a ni represijom taj deo populacije nece smiriti.
Pitanje je samo kakav ce biti nacin i intenzitet te konfrontacije.
Brankovic smatra da ce vlast najverovatnije posle 14. aprila imati puno razloga da se zamisli sta dalje da cini. Po njegovoj proceni, prvi znak da je vlast respektovala vaznu cinjenicu da opozicija ipak postoji jeste to sto se nije usudila da reaguje silom. On ocekuje da bi, mozda, trezveni ljudi u vrhu rezima sada mogli da razmisle o promeni strategije posto su sada dobili jasan dokaz da strategija nasilja i zastrasivanja daje obrnute efekte. "I pre ovog mitinga one diskvalifikacione sintagme o izdajnicima i placenicima NATO-a nisu zvucale suvise ubedljivo, ali posle ovakve podrske opoziciji dalje insistiranje na tome moze zvucati samo budalasto", konstatuje Brankovic. On smatra da bi razumni ljudi u vrhu vlasti mogli da pocnu da razmisljaju o kompromisu, ako ne zbog dobrobiti nacije ono zbog vlastite dobrobiti, posto se cini da promena postaje izvesnija, a ni za koga ne bi bilo dobro, a pogotovu za one u vrhu vlasti ne bi bilo dobro, da se ona izvodi nasilno. Nije iskljuceno da ce rezim pokusati tajno da pregovara s delovima opozicije, ili da ponudi izborne uslove koji bi deo ili citavu opoziciju naveo na bojkot pa da nekim izborima bez opozicije isposluju kakvu-takvu legitimaciju. Medjutim s obzirom na raspolozenje javnosti, to nema perspektivu.
"Zrelost jednog drustva, njegove inteligencije, politicke, ekonomske, vojne (zasto ne) elite i njegovih gradjana ogleda se u sposobnosti da iz ovakvih istorijskih kriza izadju sa sto manje oziljaka i bespotrebnog rasipanja energije", kaze Brankovic.
Odgovornost opozicije za miran rasplet sada je samo u tome da demonstrira razboritu odlucnost, da poveca cenu i da ne zaustavi akciju koja je posle svih odlaganja i premisljanja obecavajuce pocela. Na putu je da se uoblici pobednicka ideja, organizacija, masa i pokret. Ako je pocetak ovakav, kraj bi morao da bude pobednicki.
.jpg)
