Izvor: B92, 20.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Blic News", br. 25, 19. april
pise: Vesna Malisic
Budjenje radnicke Srbije
Prosla je citava decenija od onog velikog protesta, kada je dvadesetak hiljada radnika rakovickog basena u plavim uniformama, uz zestoke i ujednacene uzvike, koji su odjekivali ulicama Beograda, od kojih se svakoj vlasti ledi krv u zilama doslo peske do Savezne skupstine, noseci radnicke zastave i tanke koverte s platama i zahtevalo da im se obrati bas Slobodan Milosevic, u >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << to vreme vec neprikosnoveni vodja srpskog naroda i zvezda nacionalistickih masovki. Oklevao je kratko srpski vozd da dodje na noge radnicima. Nudjeni su im drugi govornici, ali kako je dvadeset hiljada radnika cetiri sata, bez pauze, sem da udahnu vazduh, izvikivalo pretece parole, Milosevic se pojavio na stepenicama ispred najviseg drzavnog doma, licem u lice sa radnickom klasom. Bilo je u pocetku negodovanja, bilo je, bogami, i pretnji, bilo je i bacanja plavih koverata prema govornici, na uzas prisutnih cuvara reda, a kada je Slobodan Milosevic sa socijalnog presao na nacionalni teren, pa raspalio po stranim i domacim neprijateljima, pocelo je odobravanje i sve se zavrsilo cuvenom recenicom: "A sad svi na svoje radne zadatke". Jedan sociolog je odmah primetio: "Radnici su na protest dosli kao radnici, a sa njega otisli kao Srbi".
U medjuvremenu, beogradskim ulicama protutnjali su nezadovoljnici svih boja, borci za slobodu i pravdu, gradjanski neposlusnici, cuvari svetih tekovina, vere i tradicije, ujedinitelji svih Srba, protivnici rata, izbeglice, studenti, invalidi, zene u crnom, penzioneri, profesori... Jedino su radnici, na ulicama Beograda, gotovo zaboravljena slika. Sve prognoze onih koji su verovali da ce tragican socijalni polozaj radnika izazvati nemire sirokih razmera, pale su u vodu. Cinjenica da su teret krize najteze podneli industrijski radnici u gradovima, kod nas je bila bez politickih posledica. Cak suprotno, dok je devedesete godine u Srbiji zabelezeno 2.000 strajkova sa oko milion ucesnika i generalni strajk metalske i tekstilne grane u aprilu 1991. godine, naredne dve godine, koje su za Srbiju zabelezene kao najteze, prosle su bez ijednog strajka radnika. Cela Srbija je tada bistrila visoku politiku i bila u redovima za hleb i mleko. Drzava se mora sacuvati, porucivano je. I tek sest godina kasnije belezi se ponovno budjenje radnickog nezadovoljstva, onda kada je jedan radnik Rakovice bez straha rekao: "Nema vise tih interesa koje cete ostvarivati na radnickoj grbaci. I niko vise nece s nasih ledja skakati." Opozicione politicke partije, svih proteklih godina, nisu krile nezadovoljstvo zbog radnicke pasivnosti. Jos od 9. marta 1991. godine, ljute se na radnike, sto su, bas kao i 1968. godine, "izdali" i nisu izasli na ulicu u trenucima kad se vlast ozbiljno ljuljala. Optuzile su ih da su kupljeni bednim platama koje se redovnije isplacuju samo pred izbore, svinjskim polutkama i smrznutim pilicima, da ce doci dan kad ce se videti koliko je kostao socijalni mir i kako se drustvena svojina prelila u dzepove onih kojima su pravda i socijalna jednakost kobajagi temelj politickog programa. Zbog toga su ih gurnule na margine svog politickog delovanja, a socijalni program prepustile da napravi vladajuca partija za koju su, uostalom, radnici u najvecem procentu, do sada i glasali.
"Kada kriza predje u stanje socijalne agonije, kad se radi o golom prezivljavanju, kada ne postoji energija da se brani kolektivni plan promena nego se svako bavi sopstvenim zivotom, onda nema pretpostavki za proteste", kaze politikolog Zoran Stojiljkovic sa Fakulteta politickih nauka u Beogradu. On se ne slaze da radnici i sindikati snose najvecu krivicu za odsustvo promena. Sa radnicima se u Srbiji, tvrdi, desilo isto sto i sa intelektualcima. Ali, vlast je vodila racuna kako da pasivizira radnistvo. Ona je 1992. godine proglasila moratorijum na otpustanje s posla dok traju blokada i sankcije i na taj nacin stvorila privid da se brine o zaposlenima. Zatim je omogucila ljudima da se sami snalaze kroz sivu ekonomiju i tako kupovala socijalni mir. Mi smo tako postali valjda jedina zemlja u svetu u kojoj raditi i biti zaposlen ne znaci isto. "Zaposlenih" radnika vise je na buvljacima i ulicama gde preprodaju cigarete, benzin, stipaljke ili devize, nego u fabrikama. U Rakovici je, na primer, u srecna vremena, pre desetak godina, na kilometar duzine radilo dvadeset hiljada radnika, a danas svega tri do cetiri hiljade. Rakovicki basen je bio uzdanica socijalisticke privrede. Naslovne stranice listova donosile su vesti kako su motori iz Rakovice ugradjeni u vozila najeminentnijih svetskih firmi. IMR je, pre raspada SFRJ, proizvodio 57.000 motora i 6.400 traktora godisnje, a danas su njihove hale avetinjski prazne, a za one koji rade nema cak dovoljno ni zastitne opreme. U nekim drugim gigantima sasvim lepo uspevaju pecurke, ili promaja jer vise ni prozora nema. Ipak, kad god bi radnici zapretili strajkom i trazili hleba i posla, sledila bi kratkorocna isplata zaostalih plata, za koje je novac, najsesce, stizao iz kredita za ozivljavanje proizvodnje. Da bi preduzeca dobila kredit cesto su morala da zaloze i imovinu, tako su dosla, u apsurdnu poziciju, da sama sebe pojedu! Tu se krug zatvarao. Osim toga, sada radnici znaju, tvrdi Stojiljkovic, da kad strajkuju oni se ne sukobljavaju sa direktorom svog preduzeca, nego direktno sa vrhom vlasti. Direktor je sada komesar ili gubernator vlade. I niko nije naivan da veruje da ce mu partijski postavljen direktorcic resiti problem. Uzaludnost pojedinacnih sitnih radnickih protesta osetili su mnogi. To, uostalom, najbolje mogu da potvrde prosvetari. Ali kako da strajkuju radnici kad se oni vise i ne okupljaju u fabrikama? On su na prinudnom neradu. Poslednji podaci, iz marta ove godine, govore da je na biroima rada registrovano 804.000 formalno nezaposlenih. Procena je da ima gotovo toliko radnika na prinudnim odmorima. U privredi svaki drugi radnik ne radi jer je na prinudnim odmorima. Ti veliki socijalisticki mastodonti, poput Smedereva, Kragujevca ili Rakovice, pretvorili su se u velika industrijska groblja, kaze Stojiljkovic.
Metalski kompleks je nekada uposljavao preko 400.000 ljudi. Analiticari racunaju da uz dobre mere sanacije i druge programe, posao se, eventualno, moze naci za 100.000 metalaca. A kad se jos doda drzavna propaganda koja radnicima porucuje da ce nepatriotska opozicija, ako ikada dodje na vlast, sve fabrike prodati stranim kapitalistima, a radnike, gladne, bose i gole, izbaciti na ulicu, onda postaje jasnije sta je sa udarnom pesnicom radnika. Logika "cuti imas bar socijalno i penzijsko, a naci ce se nesto i za leba" pokazala se kao dobar cuvar poretka svih ovih godina, uprkos cinjenici da slike radnickih cetvrti deluju kao citati iz romana "Jadnici" Viktora Igoa. Rasuti po podrumima i vesernicama, kraj pruga, po prizemljusama niskih plafona koji u glavu udaraju i vlaznim sobama dalekih predgradja iz kojih zmirkaju sijalice kao na provincijskoj zeleznickoj stanici, zaklonjeni iza konopaca na kojima se suse pocepane decije hulahopke, iza niskih prozora uokvirenih otezalim zavesama od dima, sa podocnjacima od teske vlage i sljivovice, sa "bensedinom" kad brada pocne da drhti, sa decicom koja ce se uvek igrati lutkama bez nogu, sa pastetom iz radnicke menze u dzepu, radnici Srbije i dalje su snaga na ciju privrzenost vlast racuna. Radnicki sindikati, koji su u nekim zemljama odigrali znacajnu ulogu u tranzicijskim procesima, kod nas boluju od istih bolesti od kojih i politicke partije. Analogno partijskoj postoji i razmrvljena sindikalna scena. Kao sto postoji vladajuca koalicija u politici, objasnjava Stojiljkovic, tako postoji i sindikat koji ima status ovlascenog pregovaraca. On je nasledio prethodnu imovinu i ima formalno dominantni polozaj, a preko distribucije deficitarnih roba moze da utice i na one koji u njemu inace ne bi ni bili. S druge strane, alternativna sindikalna scena rascepkana je poput partijske. Pored drzavnih sindikata, koji ne pokazuju spremnost da se distanciraju od vladajuce partije, postoje brojni sindikati, koji bi da se bave sindikalnim poslom a da se ne bave politikom. Zatim, postoji sindikat "Nezavisnost" koji hoce u politicku arenu jer shvata da se sve odluke donose u toj sferi, ali nece u parcijalni aranzman ni sa jednom opozicionom politickom grupacijom, jer je njegovo clanstvo politicki razlicito grupisano, pa zato kao partnera hoce citavu ujedinjenu opoziciju. I postoji jos Asocijacija nezavisnih i samostalnih sindikata, koja ulazi u parcijalne opozicione politicke grupacije. Po recima Zorana Stojiljkovica, problem je, osim rascepkanosti sindikata i u tome, sto istrazivanja pokazuju, da vecina simpatizera i clanova opozicionih stranaka medju zaposlenima ili uopste nije u nekom sindikatu ili jos uvek tavori u drzavnom sindikatu. Oni prosto nemaju kurazi da izadju iz oficijelnog sindikata i, prelaskom u alternativni, preuzmu rizik licnog zameranja direktoru. A dobro im dodje i vreca brasna. U drzavnom sindikatu, po istrazivanju, polovina ljudi nema interesovanje za politiku. Druga polovina naklonjena je upravo opoziciji. Ljudi u najvecem broju u sindikatu ne prepoznaju snagu koja moze da utice na poboljsanje kvaliteta njihovog zivota, niti kao politicku snagu koju vlast respektuje. Pa, ipak, ovih dana, nevladini sindikati najavljuju budjenje radnika, koje bi trebalo da se obznani na praznik rada Prvi maj. Bice to, nagovestavaju, nesto drugaciji uranak od onoga sto ga, iz godine u godinu, organizuje JUL, koristeci ovu jedinstvenu priliku da se simbolicki seti svoje izborne baze. Radnici nezavisnih sindikata Srbije kao obrazac za svoje delovanje u narednom periodu, uzimaju ugovor, koji su sindikati Hrvatske, uoci izbora, potpisali sa Racanom i Budisom. Pre 15 dana, oni su ponudili svim partijama ugovor o demokratskoj i socijalno pravednoj Srbiji. Ako opozicione partije budu garantovale, da kad dodju na vlast, nece biti ovakvih zakona o radnim odnosima, univerzitetu, informisanju, ako se zaloze za privatizaciju i reformu zdravstvenog i penziononog osiguranja, za mogucnosrt sindikata da utice na politiku, oni ce pozvati svoje clanstvo da glasa za ujedinjenu opoziciju. Srbija je duboko socijalno zavisna zemlja, kaze Stojiljkovic, drzava ima egzistenciju najveceg dela stanovnistva u rukama, ali radnici su poceli da postaju gradjani i da shvataju da samo u promenjenim uslovima mogu da pocnu da zive od svog rada. Prvog maja sindikati ce pokustati da razbude radnicku Srbiju, da je otvore prema promenama i da socijalnom radnickom energijom ojacaju ukupan front partnerstva za demokratske promene.
