Izvor: B92, 15.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"NIN", 13. april
pise: TANjA JAKOBI
Glasanje iz stomaka
"Kakva budala, ista kao mi", otelo se nekom u mraku nezagrejane sale drugorazrednog beogradskog bioskopa "20.oktobar". Rusi su upravo bili obustavili isporuke gasa, ali struje je bilo, pa je glavni lik iz filma "Buena vista" bez smetnji izrekao ovu recenicu o Kubancima: "Mali smo, ali smo snazni." Vim Venders, reziser tog proslavljenog bioskopskog hita, verovatno nije mogao ni da zamisli da ce >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u Srbiji naici na gledaoce koji ce tako licno doziveti njegovo ostvarenje: u otrcanoj Havani i odvratnom rasklimatanom ruzicastom autobusu koji krstari njenim ulicama, prepoznali su beogradski Zeleni venac 2010. Prema najnovijem istrazivanju Instituta drustvenih nauka sprovedenom tokom februara, gradjani Srbije "manifestuju difuzno i masovno nezadovoljstvo". Za razliku od politickog nezadovoljstva koje i razlicito vide, i zele da rese, gradjani svih partijskih boja na prvo mesto stavljaju svoje ekonomsko nezadovoljstvo, strah od siromastva, nezadovoljstvo sopstvenim standardom i "zadatom" buducnoscu svoje dece. "To znaci da je i ogromna vecina pristalica SPS-a i SRS-a i izborno neodlucnih nezadovoljna ekonomskom situacijom", konstatuju istrazivaci. Nezadovoljstvo licnim standardom (84 odsto) u okviru je svetskih rekorda. Jedna trecina ispitanika, pristalica SPS-a zadovoljna je kolicinom ulja, secera i hleba, ali samo 15 odsto radikala, 6 odsto pristalica SPO-a i 9 odsto pristalica DSS-a dele to misljenje. "Pristalice SPS-a su u proseku starije, imaju manja ocekivanja i mozda izvesne drustvene privilegije", objasnjava se u tom izvestaju koji je namenjen Savezu za promene, ali se uveliko proucava i u krugovima vladajuce koalicije. S pravom, jer ispitanicima je bilo najteze da odluce koja bi stranka ili koalicija bila sposobna da vrati staru deviznu stednju, a tek potom su, po slozenosti zadatka, uvrstili vracanje Kosova, dok se moguce odvajanje Crne Gore uopste ne opservira kao vazan problem. Jedan politicki komentator primetio je da Milosevica nece pobediti opozicija, ali ce ga slomiti sam zivot. Ova sondaza javnog mnjenja pokazuje da su biraci koji ne spadaju u neopredeljene i apstinente, i dalje partijski snazno ukotvljeni. Da li bi ekonomski momenat mogao da utice na promenu njihovih stavova? "Da", smatra Srbobran Brankovic direktor agencije "Medijum", koji socijalni momenat navodi kao jedan od tri kljucna unutrasnja faktora koji bi mogli odrediti ishod buducih (i dalje se ne zna kojih) izbora. "Ne", tvrdi Slobodan Antonic, sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. "Politicka i drustvena kriza u kojoj bi Milosevic bio napusten od svog okruzenja morala bi biti mnogo veca i teza od svih dosadasnjih."
Amnestija vlasti
Takav odgovor otvara pitanje: cije je ekonomsko nezadovoljstvo, kao eventualni faktor politickih promena, vaznije - povecanje broja "obicnih" ljudi koji ne mogu da trpe nemastinu, ili spoznaja politicke i ekonomske elite oko Milosevica da on vise ne moze da im obezbedi materijalnu korist? Iako uopste nemaju sumnji u svoj los materijalni polozaj, pristalice SPS-a u velikoj meri (51 odsto), kao i pristalice radikala (57 procenata), i dalje veruju da se u ime visih ciljeva treba lisavati materijalnog blagostanja. Oni koji podrzavaju koaliciju na vlasti takodje veruju u obnovu zemlje sopstvenim snagama i izrazavaju uverenje da nosioci vlasti (u koje javno mnjenje generalno ima vrlo malo poverenja), relativno dobro obavljaju svoj posao. Drugim recima, ti biraci amnestiraju rukovodstva svojih partija od krivice za tragicnu ekonomsku situaciju u zemlji. Oni su homogeni i oko izjasnjavanja o tome da je bolje biti siromasan nego dozvoliti strano mesanje (80 odsto glasaca SPS-a i 77 procenata onih koji podrzavaju SRS). Taj deo birackog tela deluje monolitno i na njega se moze primeniti ono sto je izjavio clan Izvrsnog odbora Glavnog odbora SPS-a Milan Jovanovic: "Uprkos izolaciji, blokadi i unutrasnjim destrukcijama, uspevamo da sacuvamo, organizujemo i sprovodimo vlast postujuci nase zacrtane i utvrdjene vrednosti. Zaslugu za to imaju pre svega gradjani Srbije koji podrzavaju SPS da ostvaruje takav projekat." Na prvi pogled, cini se da je medjunarodna zajednica koja je na donatorskoj konferenciji za Balkan obecala sest milijardi maraka demokratskoj Srbiji (odnosno, onoj koja svrgne Milosevica) opet bacala sargarepe u prazno, ali sudeci po anketi Instituta, to mozda i nije sasvim tacno. Postoje ljudi koji ta dva faktora (ili Milosevic ili pare) fokusiraju kao najvaznije i ti ljudi ce "po definiciji" odluciti rezultate izbora u Srbiji. U ovom trenutku broj neopredeljenih glasaca u birackom telu je izuzetno visok: na lokalne izbore ne bi izaslo ili jos nije stvorilo svoje partijske preferencije 32 odsto ljudi sa birackim pravom, za savezne izbore se broj neopredeljenih penje na 49 odsto, a za republicke izbore na cak 54 odsto neodlucnih i apstinenata. Ono sto prozima najveci deo neodlucnih za koga da glasaju, i pored sve njihove heterogenosti jeste nezadovoljstvo licnim standardom i politikom Slobodana Milosevica. Neodlucni, a istovremeno nezadovoljni licnim standardom cine trecinu birackog tela, a nezadovoljni licnim standardom i politikom Milosevica cetvrtinu birackog tela. Za opozicione partije, a pre svega za Savez za promene koji javno mnjenje prema rezultatima istrazivanja percipira kao uvazenog sagovornika medjunarodne zajednice, neopredeljeni i antimilosevicevski nastrojeni biraci deluju kao izrazito zahvalno loviste, tim pre sto ispitanici za njih vezuju mogucnost dobijanja stranih kredita, povecanje zivotnog standarda, resavanje pitanja nezaposlenosti i skidanja sankcija.
Ljuti i neodlucni
"Neodlucne karakterise masovno i duboko nezadovoljstvo koje u osnovi potice od ekonomskih frustracija, ali se generisalo na mnoge sfere zivota", zakljucuje se u studiji, a liderima SZP-a se preporucuje da urade ono sto je u prvom javnom nastupu, posle sedam meseci cutanja ucinio lider SPO-a Vuk Draskovic - da stalno podvlace da politika koju vodi Milosevic ima za posledicu katastrofalno osiromasenje gradjana i drustva u celini i da drzi u pameti da sirenje nezadovoljstva standardom uslovljava i sirenje nezadovoljstva politikom predsednika Jugoslavije. Kad se tome doda da je cak 86 odsto anketiranih nezadovoljno polozajem Srbije u svetu i da je, kako ocenjuje Brankovic, "vlast od medjunarodne zajednice osudjena na vecni izgon i bojkot", izgleda da opozicija, koja vrlo cesto putuje do Vasingtona, Brisela i Budimpeste, ima lak zadatak u dokazivanju da samo ona moze da obezbedi strane kredite i boljitak. Medjutim, svi politicki analiticari ocenjuju prvo da medjunarodna zajednica, kako god da se ponasa, nece biti vazan faktor za odlucivanje gradjana na izborima (izuzev u slucaju nekih drasticnih odluka kakvo je novo bombardovanje), i drugo da ako i moze imati nekog uticaja, medjunarodna zajednica najcesce radi na stetu opozicije jer se i dalje lako prihvata batine, a tesko sargarepa. Poslednji primer za to je, od opozicionih partija zdusno kritikovana odluka EU da uvede tako ostre finansijske sankcije (u stvari, u sustini kompletan trgovacki embargo, kako smatra dr Miroljub Labus, predsednik Upravnog odbora G 17 Plus), koji ce predstavljati novo trpanje cele Srbije u jedan kos u kome su kaznjeni svi. Evo sta Labus kaze za NIN: "Opozicija je posle bombardovanja NATO-a ucinila mnogo da se kontakt sa medjunarodnom zajednicom obnovi. Bojim se da ce posle najnovije odluke EU, taj dijalog tesko moci da se odrzi." Potpuna izolacija zemlje ce odloziti izbore i osnaziti uverenje da se prema Srbiji primenjuje inkviziciono pravilo - svi su krivi dok se drugacije ne dokaze. Na pitanje cije je ekonomsko nezadovoljstvo vaznije kao moguci katalizator promena Labus, kaze: "Ne verujem da bilo kakvo kaznjavanje bilo naroda ili politicke elite moze da doprinese promenama. Verujem da je najbolji treci put - da medjunarodna zajednica jasno definise i rezervise novac za demokratsku Srbiju." Opozicioni sagovornici iz nekih razloga ne mogu da uvere svoje americke i evropske sagovornike da samo pet odsto gradjana Srbije nijedna odluka Zapada ne moze uveriti u njegove dobre namere, dok 57 odsto gradjana veruje da bi skidanje sankcija bila istinska demonstracija dobre volje zapadnih zemalja. Njima su i dalje, uprkos drzavnoj propagandi i bombardovanju, znatno naklonjeniji nego Kini, Iraku i Severnoj Koreji.
Cuti i truli
Evo sta Slobodan Antonic kaze o mogucnosti da srpska elita promeni misljenje: "Niko od njih nece prerano promeniti stranu da ne bi izgubio politicke i ekonomske privilegije." "Iz Gulaga se ne bezi", primecuje on, ili kao sto to pise Aleksandar Solzenjicin, koji je mnogo vremena proveo na tom mestu: "Ako se zaleces, propasces. Stenji i truli. Ako se usprotivis, slomice te." Bogoljub Karic, koji se u vise navrata "odmetao" i priklanjao vlastima sad je van Srbije, a kompanija ucestvuje u dve akcije koje se iskljucivo povezuju sa vlascu: daje donacije za obnovu zemlje i ucestvuje u programu Beogradskog univerziteta za obezbedjivanje stanova za nastavni kadar. Poseban problem opozicije u dokazivanju da je sposobna da resi ekonomske i ne samo te probleme, predstavlja rasireno nepoverenje (cak i medju njenim pristalicama), da je opozicija spremna i zrela da preuzme vlast u drzavi. Neki "svedoci vremena", koji tvrde da je posle svakog sastanka sa opozicijom, americke i evropske diplomate bolela glava od medjusobnog optuzivanja stranackih lidera, veruju da najnovija odluka EU da uvede finansijske sankcije i nije poruka vlastima u Srbiji, vec izraz nezadovoljstva opozicionim "olajavanjima" pred miting 14. aprila. Odluka o sankcijama se navodno odlaze vec dva meseca, u stalnom ocekivanju da se opozicija najzad o necemu dogovori, a konacna odluka doneta je posle i u javnosti obelodanjenog trvenja lidera oko minornog pitanja redosleda govornika na zakazanom mitingu. Jos jedan vazan signal koji povezuje medjunarodnu zajednicu, opoziciju i srpsku ekonomiju je i cinjenica da su neke strane firme (koje su procenjivale da imaju jake interese u Srbiji) odlucile da svoje najbolje ljude, Jugoslovene, povuku na druga trzista, koja uopste nemaju veze cak ni sa teritorijom bivse Jugoslavije. Prema navedenom istrazivanju, 41 odsto gradjana smatra da opozicija nije dovoljno zrela da upravlja Srbijom, a uprkos tome sto medju biracima SZP-a (neznatno) uziva vece poverenje od SPS-a po kompetentnosti za resavanje velikih drustvenih problema s kojima se zemlja i dalje suocava, istrazivaci upozoravaju da se u svesti gradjana socijalisti i dalje dozivljavaju kao superiorna stranka, najsposobnija da upravlja drzavom. Takvo misljenje, a po oceni Antonica, ima i politicka elita. "Rezim se odrzava dokle god u toj politickoj eliti, u policiji, vojsci, medju biznismenima, politicarima, bogatasima, ima dovoljno onih koji ga podrzavaju jer misle da Milosevic nema konkurente i da ce ostati na vlasti." Muzika iz filma "Buena vista" odzvanja iz kioska na Zelenom vencu, a posete bioskopu "20.oktobar" mozda bi trebalo dozivljavati kao ulazak u "vremeplov u buducnost". Na komentatora iz mraka bioskopske dvorane samo jos jedna sekvenca iz tog filma ostavila je snazan ( ali diferencirajuci) utisak. U Srbiji je pusenje tompusa znak raspoznavanja elite, a na Kubi demokratski fenomen.
"Glas javnosti", 15. april
pisu: B. Jager - I. Stojkovic
Novinari pred vratima drzave
Sve cesca praksa po kojoj se medijima sa crne liste, na kojoj se nalazi i "Glas", sve cesce zabranjuje pracenje rada drzavnih organa - najpre radnih tela Skupstine Srbije, konferencija za stampu u Republickoj vladi, a sada i u Saveznoj vladi - suprotna je odredbama famoznog Zakona o javnom informisanju. Po njemu, inace, upravo ovi mediji zestoko su kaznjavani vise puta. Da podsetimo, vec prvi clan ovog zakona predvidja da je sloboda javnog informisanja neprikosnovena i da niko nema pravo da je nezakonito ogranici ili prinudom utice na rad javnih glasila. U clanu sest istog zakona doslovno stoji da su drzavni organi, organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave duzni da pod jednakim uslovima ucine dostupnim javnim glasilima informacije iz svoje nadleznosti, osim podataka i dokumenata koji su zakonom ili drugim propisima ili aktom donetim u skladu sa zakonom, proglaseni za tajnu. Dakle, vec prema ovim clanovima zakona republicko Ministarstvo za informisanje nikako ne bi moglo da pracenje skupstinskih odbora omoguci, recimo "Politici", a da po svom nahodjenju zatvori vrata za "Glas" ili neki drugi medij sa crne liste, sto ono inace nesmetano cini. Kada su pre svega radikali, a zatim i partneri iz vladajuce koalicije, hvalili ovaj svoj zakon, verovatno su mislili i na clan sedam koji kaze da javno informisanje ne podleze cenzuri i da niko ne sme da ogranicava slobodu javnog informisanja ni slobodan protok stavova i misljenja. Ili, na clan osam koji kaze da niko ne sme na bilo koji nacin da sprecava javna glasila da dodju do saznanja o javnim stvarima i da, takodje, niko ne sme na bilo koji nacin da sprecava javna glasila da iznose cinjenice i stavove o javnim stvarima. Stavise, u clanu 70 zakona predvidjena je kazna od 40.000 do 100.000 dinara za one osobe koje onemogucavaju novinare da pod jednakim uslovima prate rad drzavnih institucija, mada tu, za slucaj da neko na primer hoce zbog toga da tuzi ministra za informisanje, nije predvidjen i hitan pravosudni postupak od 24 casa. Tu se vec sam zakonodavac pobrinuo da ovakva preka zurba vazi samo za javna glasila i novinare. Naravno i republicki Ustav (u clanu 10) i savezni (u clanu 122) garantuju javnost rada drzavnih organa, jer se podrazumeva da u demokratskim drustvima gradjani na osnovu toga mogu da formiraju i svoju izbornu volju.
- Neosporno je da svaki medij moze podneti zahtev za pokretanje prekrsajnog postupka po Zakonu o informisanju protiv drzavnog organa koji bi mu uskratio informaciju iz svoje nadleznosti ili sprecio javno glasilo da dodje do saznanja o javnim stvarima. Ono sto se dogadja u poslednje vreme svedoci o tome da sami oni koji su Zakon doneli neretko postupaju mimo njega. Pored ovoga javno glasilo bi moglo tuziti i pred redovnim sudom drzavni organ koji mu je uskratio informaciju iz svoje nadleznosti ili ga sprecio da dodje do nje. U ovakvom slucaju javno glasilo bi moglo traziti naknadu stete od drzavnog organa koji je ovako postupio, a narocito ako istu informaciju nije uskratio nekom od drzavnih medija. Ali, pokretanje spora pred sudom protiv nekog drzavnog organa bilo bi samo juris na vetrenjace na sta ukazuje i dosadasnja primena Zakona o informisanju - rekao je za "Glas" advokat Dragoslav Cetkovic.
