Izvor: B92, 14.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Nezavisne novine", 12. april.2000. Banjaluka
talk-show
Aleksandar Tijanic
Rec na pomenu Slavku
To sto njega ovde nema, a mi jesmo tu - dokazuje da je on preziveo, a mnogi medju nama nisu. Ili nece. Zato smo se sabrali, ne samo radi prisecanja na Slavka, vec da se suocimo sa istinom - sta je uradjeno njemu?; te da se sucelimo sa pitanjem sta smo mi radili toga dana, dan posle i jos 363 dana do ove srijede? To sto jesmo ovde predstavlja, kazem, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << odocnelo priznanje da znamo sta su nam uradili njegovom smrcu i odocnelo kajanje i stid za cutanje u doba kad su mnogi medju nama, zagluseni bombama, pristali na oficijelne neistine i zvanicne lazi o smrti coveka koji je umro pomalo za svakoga od nas. Nas kolega, nas prijatelj i nas drug je na danasnji dan streljan. Pre toga je izranjavan do smrti; uzeta mu je novina, onda redakcija, zatim grad, a onda sloboda. I, na kraju - po volji i logici onih koji su odlucivali - uzet mu je i zivot! Stvarni zlocin, stvarna krv za virtuelnu, nepostojecu i do kraja falsifikovanu krivicu.
Nase oci, toliko svikle na mrak, jos dugo nece umeti da razlikuju Svetlost od Tame; ali, nekoliko hiljada onih koji su ga onda ispratili, stotine hiljada koji su ga onda citali i mi ovde, raskinuli smo ritual cutanja, natureni obred kojim autori sistema drustvenog kanibalizma traze da priznamo kako je zrtva kriva, kako je kazna pravedna i kako je cutanje najisplativije. Traze da osecamo i pokazujemo strahopostovanje pred dzelatima.
Slavka nije smrt ucinila velikim; niti je za zivota pobolevao od sindroma legende. Nije bio nameran da bude ni spomenik niti deo istorije. Hteo je samo dve stvari: da radi svoj posao i da bude slobodan covek! Kakva jeres u Srbiji sa iznutra zakljucanim kapijama. Kakav greh u sistemu koji je za svoju osnovu uzeo strah i nesrecu sopstvenih podanika, a samoodrzanje kao jedini cilj. Nas prijatelj je pravio novine koje su osvetljavale javni prostor. Onaj prostor u kojem se svi - i vlast i opozicija i mi kao profesija - pokazujemo na najbolji ili najgori nacin, i na recima i na delu; ko smo, sta umemo i kakav nam je cilj. Zbog toga nije bio omiljen. Zbog toga je, osim u svojoj porodici, bio sam. Kao i vecina jeretika, kao svi koji su nas necim zaduzili a kojima smo, za zivota, nalazili samo ono sto nam smeta u njihovoj zivotnoj prici.
Sta je Slavko drugo radio sem sto je svojim novinama upozoravao da svaka vlast, koja nije preokupirana boljitkom sopstvenih gradjana, nije legitimna, bez obzira na izborni rezultat. Govorio je i da u Srbiji sistem reda, rada i jedinstva sve vise postaje jedno sa svojim nalicjem: zakonitost se morfinguje u gangsterizam, poredak u samovolju i time se uzljebljuju politika i zlocin, mafija i sistem, uspeh i kriminal.
Ziveo je na prvoj liniji fronta u ovom ratu drzave Srbije protiv Srba, ali nikada nije sisao u zemunicu. Verovao je da iza ovih vremena nase apatije i agonije ne dolaze nesreca i smrt za sve, vec zona nade, drugacije vreme koje ce biti tesko, ali ce zbog nade biti podnosljivo. Nosio je sa lakocom svoj krst, svoju sudbinu; sijao je svoje samopouzdanje, svoju cvrstinu i svoju snagu.
Ulivao je optimizam kao neka vrsta drustvenog pejsmejkera ugradjenog u slabasni gradjanski organizam Srbije. Dokazao se u profesiji i pokazao se u zivotu. On je, za razliku od mnogih koji su novinarstvo zamenili stavom i smatraju kako su dovoljno ucinili, imao mogucnost da bira; da ne bude ovde ili da bude njihov. Izabrao je da bude ovde i da bude svoj. Da bude na strani unizenih, bednih i zaplasenih; ali ne i smrvljenih. Bio je, dakle, na strani svojih citalaca. Zato ga vise nema!
Prvi je medju nama shvatio kako Zakon o medijima ne ukida njegove novine, vec ponistava bolji deo Srbije, visestranacki sistem vraca u jednopartijski i time satire poslednju mogucnost za normalan i dostojanstven zivot u ovoj zemlji. Taj zakon, govorio je gluvima, skriven laznim patriotizmom, okupira poslednja ostrva otpora, poslednje tragove spontanosti, pismenosti i svaku inteligenciju koja je bila neoprezna da sebe otkrije.
Bio je prilicno usamljen u svojoj borbi; svi smo tuzni svedoci. Zato je, poput gromobrana, primio na sebe sav gnev onih koji su - u nedostatku entuzijazma gomile za dalji linc svega liberalnog u Srbiji - sami odlucili da vladaju silom. Nije im se izmakao; radio je svoj posao i kad je bilo jasno da taj posao nece imati srecan zavrsetak. Sacekao je streljanje kao ozbiljan covek; nenadanu smrt kao covek koje je svoje Cistiliste, svoj pakao proziveo vec na Zemlji. Sam je oznacio, jos za zivota, krugove tog pakla. Ko ume danas da cita njegove reci naci ce u njima i pocetak i kraj, i prorocanstvo i presudu. I sudije i ubice.
Dakle, jesu ga ubili i, po njihovoj racunici, on jeste mrtav. Toliko je mrtav da njegova novina i njegovo ime danas odjekuju Srbijom pokazujuci onima sto veruju kako sve sto je spaljeno, ubijeno ili zabranjeno ne moze biti zivo - da grese. Da im se istina smeje sa lomace. Da su im suznji i u zatvoru slobodni. Da je Slavko, makar za nas, sebicne i zedne tudje hrabrosti, usred Srbije koja lici na mrtvacnicu - po kojoj jos zivi prebiru po lesevima, naricuci nad svojima i ravnodusno prolazeci kraj tudjih, da je u takvoj Srbiji jedan nas prijatelj platio punu cenu svojih reci i svog ubedjenja.
Da se usudio, usred vreve nacionalnih fakira, proroka, hipnotizera i vraceva, usred nacije bez vlastite mere u megalomaniji i, sa druge strane, prizemnosti do samounistenja, usred lazne istorije, mimo volje autora nasih nesreca, ispred profesije u kojoj su pametna i odvazna dela tako retka, usudio se da glasno, recima i primerom, postavi granicu koju ne treba da predje nijedan covek koji na sebe nece da primi greh saucestvovanja u stvaranju najgoreg doba za Srbiju: kad je rano za smrt, a dockan za zivot!
Stavili su tako, proslog Uskrsa, njegovu glavu na kolac i poboli je usred Stambol-kapije da se izdaleka vidi. I sa Istoka i sa Zapada. Da vide Srbi i da vide Turci koliko kosta drumarina u Srbiji; da vide ljudi koliko kosta izlaz iz Srbije. Nisu shvatili da time podizu dugovecni spomenik opomene jednom nesrecnom dobu, zvonik unesrecene, nadrealne Srbije, opomenu na zla vremena zbog kojih jos tumaramo istorijom gledajuci kuda maloumni vode slabovide. Nije njegovo streljanje vec ono sto je radio i ono zbog cega je na prosli Uskrs ubijen, to je postavilo jasnu liniju zivota izmedju nas i onih koji cine da se u ovakvom sistemu zivot nema za sta primiti. To je granica izmedju normalnih i paranormalnih ljudi.
Svedok sam da je Slavko znao sta radi, da je znao kolika je cena tog rada i da je, na tugu svoje porodice, bio spreman da plati svoj danak u krvi. Zato spustimo glave, setimo se njega, novinara, slobodnog coveka koji nije dao da se zaplasi niti je dozvolio da bude porazen. Setimo se nas i pitajmo da li je Slavko valjalo da pogine pa da shvatimo da je nesreca svakoga ovde nesreca svih, da je svacija smrt deo naseg umiranja, da je zatvor nekome, nesloboda za sve? Jesmo li postali svesni kako u Srbiji nesreca nece zaobici nikoga - ako mi ne zaobidjemo nju. To je testament naseg kolege i naseg prijatelja.
I, neka to Breht kaze, kad jednog dana budu sudili o nama i o vremenu kad smo ziveli kao da smo zivi - vi koji cete izroniti iz ovog potopa u kome smo mi potonuli, setite se; kad budete govorili o nasim slabostima i mracnom vremenu kojem ste umakli jer mi nismo, spomenite nas s trpeljivoscu.
.jpg)
