Izvor: B92, 08.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"NIN", 6. april
pise: Vladimir Sudar
Treci talas u "trecem svetu"
Ne tako davno, u vreme Titovog totalitarizma, vrhovni vodja svih nasih naroda i narodnosti rekao je da "drzava koja ima ovakvu omladinu, ne treba da strepi za svoju buducnost". Dvadeset godina nakon smrti "najveceg sina naroda i narodnosti", u ostatku drzave koju nam je u amanet ostavio dozivotni marsal, ispada da se pomenuta, preko svake mere citirana maksima pretvorila u svoju suprotnost. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Tako da omladina koja ima ovakvu drzavu svakako (treba da) strepi za svoju buducnost. Jer, prognoze o broju mladih, pretezno visokoobrazovanih, koji su od proklamovanja "godina raspleta" napustili, ko zna koju po redu Jugoslaviju krecu se od 40 hiljada do 500.000 onih na kojima bi drzava trebalo da bazira svoju buducnost. I dok su emigranti prva dva znacajnija emigrantska talasa (prvi pocetkom decenije izazvan ratovima i drugi od 1993. godine podstaknut hiperinflacijom), na ovaj ili onaj nacin uspevali da se domognu razvijenih drzava Severne Amerike ili Zapadne Evrope, Jugosloveni koje je NATO agresija naterala da konacno prelome i napuste "vekovna ognjista" mahom su se obreli u zemljama "treceg sveta". Permanentno zaostravanje rezima izdavanja viza razvijenih drzava ovdasnjim vlasnicima crvenih ili plavih pasosa S(F)RJ prinudilo je "odlivajuce mozgove" da srecu potraze cak i u zemljama crne Afrike.
Besperspektivnost
"Odluku o odlasku doneo sam krajem 1998. u vreme zaostravanja krize na Kosovu. Medjutim, ona ista upornost koja je naterala mene i mnoge druge da ostanemo i sacekamo razvoj situacije odvela me je na pogresan put i resio sam da sacekam prolece 1999. godine. Rat me je pretekao za nekoliko dana, pa sam otisao tek u julu prosle godine", kaze za "NIN" Mario, programer koji je uhlebljenje nasao u dalekoj Bocvani. On smatra da su oni koji su mogli i zeleli da odu iz zemlje ucinili to jos pocetkom devedesetih, a da su "ostali samo oni najuporniji koji sada cine poslednju (?) generaciju izgnanika koja u sebi nosi neizmerno vise ogorcenja i ocajanja". Kao glavni razlog koji ga je naterao da ode iz otadzbine navodi totalnu besperspektivnost. "Nikako nisam zeleo da budem jos jedna od zrtava samrtnickog ropca jednog rezima i naroda koji ga je iznedrio i podrzava ga", tvrdi. Katarina Jankovic kao jedan od razloga napustanja otadzbine navodi: "Verovali ili ne, istorija se neumitno ponovila. Posto sam iz Beograda pobegla poluluda zbog restrikcija razlicitih vrsta energija, pa tako i elektricne, isto me je docekalo i u belom svetu. Taman sam usla u metafizicko narativne tokove gastarbajtera simpleks, jutros oko 7,45 nestalo je struje. I te restrikcije su valjda da Srbi ostanu u tonusu".
Katarina Jankovic je u glavni grad Kenije - Najrobi, sa muzem i dvogodisnjim sinom dosla u novembru prosle godine. Nakon zavrsene specijalizacije iz anesteziologije, sto je ujedno i kvalifikacija za samostalni rad, dobija ponudu za rad u nekoliko renomiranih bolnica. Suprug, takodje lekar, proveo je tri godine na volonterskoj specijalizaciji iz hirurgije u beogradskom Urgentnom centru i nakon jos jedne godine volontiranja, shvatili su da nema nikakve nade da se stalno zaposli. "Posto je finansijska situacija lekara vise nego neprijatna i ponizavajuca, odluka je bila pred nama jasna kao sunce. Sa neizmernom zahvalnoscu odbila sam ponudjenih mi pet radnih mesta, zaprepastila sluzbenicu i rezervisala kartu za Najrobi. Moj muz je u bolnici u kojoj sada radim dobio ponudu da se zaposli na odeljenju za ginekologiju i akuserstvo. Prihvatio je jer ce tako u ovom crno - belom svetu dobiti internacionalnu diplomu ginekologa".
Nasi dojucerasnji sugradjani dolaskom iz zemlje sa najbogatijeg u drzave najsiromasnijeg kontinenta, poceli su da uzivaju u blagodetima onoga sto se nekada nazivalo normalnim zivotom, sto je u poslednjoj deceniji obelezenoj istorijskim misijama kao sto je, na primer, ona pod radnim nazivom "spasavanje casti Ujedinjenim nacijama" gurnuto na djubriste istorije. Dolaskom u Afriku, bivsim Beogradjanima nestale su godinama uzgajane evrocentricne predrasude. "Prvo sto sam primetio jeste razlika u nacinu zivota i razmisljanja. Planeta je otisla dalje, a mi smo ostali negde u hibernaciji kasnih sezdesetih. Cak i africke zemlje imaju visi standard od Jugoslavije, verovatno zbog manje efikasnosti njihovih diktatora iz proslosti", kaze Mario, koji svoje slobodno vreme provodi isto kao sto je to cinio i ranije: citajuci, druzeci se sa prijateljima, baveci se sportom... Naravno, posto se u Bocvani vise radi nego u Srbiji, slobodno vreme svodi se uglavnom na vikende. I porodica Jankovic je zadovoljna organizacijom svog zivota u dalekoj Keniji. "Zivimo u trosobnom iznajmljenom stanu koji smo opremili africkim rucno dizajniranim namestajem, rusticno, uz pozajmljenu sitnicu kao sto je sporet. Za sada je tako, ali je fakat da ce moja porodica uspeti da izgura mesec dana u ovom preskupom gradu, sa sve placanjem kirije i kupovinom sporeta. Interesantno, lekar, pa zaradjuje. Inace plata je nekoliko desetina puta veca od plate lekara specijaliste kod nas, sto za ovaj grad i nije tako mnogo, ali je dovoljno da se lepo zivi", tvrdi Katarina. Opstepoznato je da svako ko potrazi srecu u emigraciji, po dolasku pocinje da boluje od teskih dusevnih patnji izazvanih nostalgijom za zavicajem. Iskustva emigranata iz prve polovine devedesetih kazuju da je prvih godinu dana najteze. Ko izdrzi prvu godinu, smatra se prilagodjenim novoj sredini i takvima ce tesko na pamet pasti da se iz cisto nostalgicnih razloga vrate u najvoljeniju otadzbinu nasu. "O povratku u Beograd i ne razmisljam. Trebace jako mnogo vremena da se stvari promene, tako da je to za mene eventualna penzionerska opcija", kaze Mario. Uostalom, Beograd za njega vise nije onaj grad u kome je odrastao, jer grad ne cine zgrade i ulice nego ljudi. Perspektivu u dogledno vreme ne vidi i smatra da sve i ako bi doslo do promene rezima i sistema, stvari bi ostale onakve kakve su i bile, "posto u zemlji vise nema ljudi koji su u stanju da vode posao a da ne budu protezirani od drugih".
Pesimizam
"Sve u svemu, posledice zla nece biti lako otklonjene, one su tu i ostace tu jako dugo dok se nesto ne promeni u nacinu razmisljanja celog jednog naroda", pesimistican je Mario. Odsustvo dusevnih patnji izazvanih nostalgijom objasnjava osecanjem ispunjenosti i zadovoljstva. "Ovde se nazire neka perspektiva na horizontu, ne zivi se od danas do sutra, nema one sveprozimajuce tenzije tako karakteristicne za zivot u Jugoslaviji".
"Razmisljam o povratku, mnogo mi nedostaju roditelji i sestra, prijatelji, moja soba, moj krevet, moj TV, moj zivot! Svakog dana se budim sa obecanjem da cu jos samo danas da radim ovde i da vec sutra putujem natrag. I ipak ostajem. Verovatno zbog mog sina koji je vec poceo da govori na tri strana jezika", veli Katarina Jankovic. Ona jos ne zna da li je nostalgija izleciva bolest, ali sudeci po sunarodnicima koji su u Keniju stigli pre nje, izgleda joj da jeste. Pobedom nad nostalgijom i srpska emigracija je dala svoj, istina mali, doprinos kontinuitetu nasih velicanstvenih pobeda od momenta kada je proklamovano nacelo da niko ne sme da bije narod. Kako sada stvari stoje, takvih pobeda ce biti sve vise, jer poznato nam je da je opsteprihvacena zivotna maksima studentske populacije "da diplomiram pa da emigriram". A to sto su granice razvijenih zemalja sve zatvorenije za nase gradjane, preusmerice (potencijalne) emigrante ka nekada prijateljskim i nesvrstanim zemljama. Jer dok traje, a trajace jos dugo, obnova i izgradnja zemalja "treceg sveta", bice i radnih mesta za kadrove izasle sa nasih (crvenih) univerziteta. I kada se na emigrantski potencijal dodaju uvek aktuelne price o, recimo, potrosackoj korpi ili beloj kugi, ispada da je ovdasnjim bastinicima Marksovog dela uspelo da ostvare njegovu ideju o odumiranju drzave.
