Izvor: B92, 02.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Glas javnosti", 2. april
pise: Vesna Milivojevic
Janko Baljak, reditelj dokumentarca "02:06 Anatomija bola", o stradalima u bombardovanju RTS-a: Film o strahu i zaboravu, koji gadja pravo u glavu
Dokumentarac Janka Baljaka "02:06 Anatomija bola" u produkciji Free B92 i ANEM-a (veceras na Festivalu kratkog metra) iscekuje se sa najvise uzbudjenja, ma kako to u prvi mah neukusno zvucalo. Janko Baljak, nagradjivan za provokativne i aktuelne filmove ("Vidimo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << se u citulji", "Etnicko cisto"), bavi se u ovom angazovanom dokumentarcu rasvetljavanjem dogadjaja koji je jos uvek u dobroj meri tabu tema, sklapanjem kockica mozaika one kobne noci kada je u bombardovanju RTS-a stradalo 16 ljudi. I sam je do 1991. radio u Redakciji kulture beogradske televizije i poznavao mnoge medju nastradalima. Danima se nagadjalo da li ce uci u zvanicni program, govorilo se da su postojali veliki pritisci na organizatora da ga ne prikaze, pretnje RTS-a da ce bojkotovati festival, oprez producenta (kasetu neposredno posle gledanja zirija uzeo natrag).
- Ako su i postojali pritisci znaci da su im odoleli oni koji su ga uvrstili, sto vraca veru u ovaj festival. Znajuci ko finansira festival, producent je oklevao da prijavi film.
Rec je ne samo o angazovanom dokumentarcu vec i svojevrsnoj optuznici.
- Film pokrece pitanje odgovornosti, smisla svega sto se desilo u RST-u. Odgovornost za ono sto nije ucinjeno, sto ti ljudi nisu sklonjeni iz zgrade, sto se njihovom tragedijom i nesrecom manipulisalo, sto je 16 porodica ostalo zavijeno u crno. U ovom dokumentarcu nema nijednog komentara, nema of teksta. Sve je reseno slikom i dijalogom, nema cak ni muzike. Potpuno svedena prica o dogadjajima od 23. aprila, pre i posle ovog datuma.
Film belezi potresne iskaze porodica, kolega, rodbine nastradalih. Govore li u filmu i prozvani?
- Svima smo uputili zvanicne pismene pozive tokom nastajanja filma. Kasnije smo ih zvali telefonom. Niko nije odgovorio ni Komrakov, Milanovic, Dusan Vojvodic, Tatjana Lenard, niti Jovan Ristic koji se usput pominje. Na sve javne prozivke oni odgovaraju cutanjem. Oglasio se samo Komrakov, koji je arogantnim pismom povredio porodice nastradalih rekavsi da njihove izjave u stampi nije citao jer je bio na odmoru. Cutali su jer su se nadali da filma bez druge strane nece biti. Njihovo cutanje pokazuje njihov stav - vrhunsku aroganciju, neosetljivost i bezosecajnost.
Cime ste bili isprovocirani da snimite film?
- Tema je samo naceta, krivicni postupak nije pokrenut. Kada smo poceli da radimo, postojale su potresne ispovesti u stampi. Nista medjutim ne deluje na emocije kao susret sa tim ljudima pred kamerom. Bilo je to moje najtraumaticnije filmsko iskustvo. Zeleli smo da pored spomenika u Aberdarevoj ostane i filmski dokument i to nas je drzalo tokom sest meseci istrazivanja. Fascinirala me hrabrost, snaga zena u crnini, koje su sve izgubile, a ipak zapocele bitku za istinu, uverene da dok je ovaj rezim na vlasti krivci nece biti izvedeni pred lice pravde, nasle se da sastave pismo Komrakovu. Svi ti odlasci ispred zgrade, svakog 23. u mesecu. Za sestomesecni pomen ocekivao sam da ce se ispred RTS-a okupiti ceo grad ili bar mnogo kolega novinara, stranackih prvaka, uslovno receno - demokratski Beograd. Da ce u 02:06 biti zaustavljen televizijski program ili neki drugi ljudski gest. Da je doslo bar 30 odsto zaposlenih u RTS, bilo bi to vise od 1.000 ljudi. Svaki put je sve manje okupljenih.
Govori li to nesto o svima nama?
- U toj kuci i atmosferi oko nje vlada jos uvek jeziva kolicina straha. Ipak, rec je o moralnoj katastrofi ljudi koji su tamo zaposleni, kolega. Iza sablasne rusevine, u netaknutoj staklenoj zgradi, svakog 23. primetimo lica koja vire kroz stakla i brzo se sklanjaju da ih neko ne primeti. A kamoli da sidju, bilo kakvim gestom da odaju pocast tim ljudima. Neverovatno je dokle je dovedena represija. Ta kuca je metafora onoga sto se desilo sa nama. Straha od okupljanja, protesta, buducnosti... koji nije postojao pre tri godine u vreme velikog protesta. Prica o strahu i zaboravu bila je zapravo motiv za film, koji gadja pravo u glavu. Ne bih mogao da ga uradim blaze, s kompromisima.
Da li se plasite?
- Cega da se plasim posle svega, sta jos moze da se desi. Nisam se plasio ni kada sam radio "Vidimo se u citulji" (o junacima beogradskog podzemlja - prim. V. M.). Mozda je sada opasnije, jer rec je o glavnim i odgovornim urednicima nasih zivota. Ljudi iz podzemlja su bili i ostali za nas egzotika. Posledice njihovog delovanja obicni smrtnici ne osecaju. Za razliku od Dnevnika u pola osam. Najstrasnije je kad Tatjana Lenard deset dana pred bombardovanje priziva bombu koja je na kraju pala na RTS. Samo sto ona tamo nije bila.
"Danas", 1-2. april
Miting koji traje
U Beogradu je radno i svecano obelezen 24. mart, dan pocetka NATO agresije na Jugoslaviju. Zabelezeno je da je u glavnom gradu proslavljalo od "vise desetina hiljada", "nekoliko hiljada" "vise hiljada" do jednostavno "prepunog trga". ("Politika"). Nosili su se posteri sa likom predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica i parole. Na beogradskim zidovima takodje ima grafita, koje su prolaznici i jednodnevne pridoslice mogli videti na prilazima i fasadama grada. Jao, koliko je ovde ljudi. Koji li sam ja, pise vec dugo na jednom zidu. Mitingasi su nosili parole na kojima je pisalo: - 24. mart se nikada ne sme zaboraviti, ali ni ponoviti. Grafiti su cutali. Sa jednog na PMF se moglo procitati: Pustite Slobu na MIRU. Drugi mitingas je drzao plakat na kome je pisalo: - 78 dana sramote. Grafit odgovara: NATO, NATO, e pa sta je. Ako je NATO, nije MUP. Treci mitingas drzi parolu: - STOP agresiji; Za Srbiju do Pacifika, odgovaraju zidni "Pacifisti". Pa redom: - STOP NATO; Sta to Beograd ima, a drugi gradovi nemaju - golog pobednika, kao da samo goli mozemo da pobedimo; - Dante, molimo te, primi NATO u pakao; NATO ozdravlja ostatke sveta; - NATO fasisti idite iz Srbije; Smrt fasizmu! I tebi, druze; - NATOVCI, maske su vam pale; Govori srpski da te ceo svet bombarduje; - Odbranili smo mostove; Kad on umre, sirene ce oglasiti prestanak opasnosti; - Brze gradimo nego sto NATO rusi; Bog cuva Srbe. Za eksperimente; - Klinton u Hag; Vodju nosim u srcu zakljucanog. Bar negde da robija; Nije on pobegao iz Srbije. Samo je hteo da se brani sa slobode; - Srbi opet zrtve; Niko njegov nije umro prirodnom smrcu, pa necemo ni mi; - Svi imamo pravo na rad; Ovoj mladosti je potrebna zemlja (lift u Domu omladine); - Buducnost je na nasoj strani; U tvojim rukama je buducnost ove zemlje (WC na Masincu); Beograde, cekaj me, vraticu se (Zid u ulici Zmaja od Nocaja broj 3); - Ne damo Kosovo; (Odnosno, kako bi pre pola veka pisalo - zivot damo, Trst ne damo. Nema vise ni Trsta, ni Zone A ni Zone B, a do Trsta se, ako se domognes vize, moze stici precicom preko Madjarske, Hrvatske ili Slovenije.) Svi smo mi deca dezertera iz 1389. - Ne damo Slobu. Slobi fali PRINCIP! (Gavrilo) I tako redom. Vise je anonimnih grafita nego organizovanih plakata. Ovo nisu slojevi na torti. Nije ni sendvic. Na mitingu su bili i "Ugostitelji iz Raske". Nisu bili iz Novog Sada. Novosadaski ugostitelji prodaju jedinstven sendvic. Ime mu je "Sloba". Od drugih sendvica se razlikuje po tome sto je to obicna kifla. Prazna.
