Izvor: B92, 29.Mar.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Danas", 29. mart 2000.
pise: Borka Pavicevic
NO LONGER AND NOT YET
Prizori iz stvarnog zivota Duboko sam uverena da su nasi temeljni problemi komunalni problemi i problemi infrastrukture, to su, naime, pitanja krvotoka, i istovremeno ono sto pokazuje tacnu sliku trenutnog stanja "civilizacije", kako to mnogi vole da kazu, ponajvise oni koji su razorili civilnu matricu, ili infrastrukturnu matricu u bukvalnom ili metaforicnom smislu. Istovremeno, jedan od >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << temeljnih problema ovdasnjih, i izvor svakojakog nasilja jeste razdvajanje ideoloske ili politicke ravni od stvarnih, zivotnih pitanja. Deo toga jeste i podvajanje intelektualnih od prakticnih pitanja, ili kriticnosti od akcije.
Da bi se obavila promena, politicka, potrebno je i da se obavi i promena u kulturnom kontekstu, u vrednosnom smislu, u nutrini orijentacije jedne drustvene zajednice, u "reviziji' osnovnih istorijskih i kulturnih tendencija, procesi se, naime, moraju staviti pod svesnu kontrolu. Moramo ustanoviti sta se, u stvari dogadja. Jedino se tako mozemo spasiti od ponavljanja opstih mesta i od fraza koje jos vise udaljuju naslovne strane od stvarnih procesa. U stvari, fotografija veoma cesto deluje intenzivnije i tacnije, stvarnije, a time i simbolicnije od ispisanog teksta. Izmedju mnogih drugih, jedna fotografija ovih dana pokazuje pitanja tranzicije, ili njenog sustinskog nedostatka ovde. To je fotografija ubijenog Lainovica u dnu jednog kioska. Covek u krvi lezi ispod kioska ispunjenog "milka" cokoladama, zvakacim gumama marke "orbit", samponima cija je kolicina u nasim kioscima tolika kao da se nas narod iskljucivo kupa od jutra do mraka. Ili brije, ili zaista neprekidno pusi, ili stalno, i za svaki obrok jede cokolode medjunarodnog porekla. Kiosk i krv, pevanje i pucanje, ispred "Ruskog cara" pre neko jutro, u samom srcu grada tresti pesma, "Oj Rugova, Rugova, pojeo si govana", a preko puta su se iskrecile lutke u izlogu nekadasnjeg Jugoeksporta, postavljene tako da na rukavu mora da se procita "Versace". U sali za kremacije na Novom groblju ozvucenje je uzasno, ne cuje se, a toliko je smrti. Mogu li se ti razglasi sa ulica premestiti tamo gde ima sta da se cuje. Zasto tolika kolicina smrti emituje sve profanije pesme. Veoma obradovana informacijom da postoje neki projekti, medjunarodni, za iznosenje djubreta iz ove zemlje sa republikama i pokarajinama, ili jakim autonomijama, ili sa toliko geostrateskih pitanja, mozemo li nastaviti da ne preziremo komunalna i infrastrukturna pitanja, koja su naravno i estetska. Nasi problemi nisu u kolicini crkava, treba i njih da bude, ali oni jesu i u klozetima. Politika valjda ima veze sa infrastrukturom, bar isto toliko koliko i sa Kosovskom bitkom. Zivot je ipak nesto dragoceno, ne mozemo ga se setiti samo u trenutku njegovog nestanka. Postovanje zivota, dece, zelenih povrsina i svakodnevlja jeste ono sto nas temeljno spaja ili razdvaja sa svetom, ili sa Evropom, koja je cesto toliko na usnama, ali ce doci kao prirodna spona, a ne kao kolonija, onda kada se sa promenama u stvarnosti, ili spajanjem stvarnog i politickog zivota sustinski sa njom povezemo.
"Danas", 29. mart 2000.
pise: Milenko Vasovic
SATIRANJE SREDOM
Republika je zrela za carevinu
Odavno mi nije bilo lepo kao juce. Dan Republike. Bio sam ushicen sto i moja republika ima datum. Hvala bogu da i ona nesto ima. Poslao sam joj telegram, i nesto para, da joj se nadje. Pola Srbije nema pojma ni sta je to republika ni zasto se praznuje. Ja znam. Tada je Srbija postala jedinstvena. Pre toga je bila razbucana, razbucali je kralj Petar i kralj Aleksandar. Malo morgen... Ceo dan zvrji telefon, a ja objasnjavam, nadire iz mene teorija, podupirem i slikama iz prakse. Naspram mog tumacenja Ratko Markovic je obican pocetnik. I pre ovoga mi smo bili republika, ali je ovo sad republikanskije. Mi smo je popravili, ko Djenka grejace. Svaka nam cast. Nikad mi ne bismo povratili Kosovo da nije bilo 28. marta. Kosovo danas ne bi bilo nase. Iredenta bi proterala nasu policiju i vojsku sve do oboda. Na rubna podrucja. Ne bi Srbin smeo ni do Kosova polja poci. Gorele bi srpske kuce, ubijali bi nas ko zeceve. Svakodnevno. Amerikanci bi napravili Bondstil kod Urosevca. Nama bi se Kosovo izmigoljilo, prosto otrglo. Veceg datuma od ovog mi nemamo. Ovo je istorijski dan ne samo za nas nego za citav svet. Kad sve nestane, kad se planeta ohladi ostace samo datum. Da tada nismo pritegli, danas bi NATO bio neporazen, mislio bi da je najjaci. Nase mogucnosti ostale bi neiskazane. Sva zasluga za to pripada nasem mudrom rukovodstvu, koje je uspelo da sacuva narod, i mir, i pobedi u ratu, i odbrani Kosovo. Nasa republika je toliko napredovala, da je prosto zrela. Zrela za carevinu. Imamo i cara, samo se krije. Nije kukavica, on je skroman. I veliki strateg. Sta god je naumio da upropasti to mu je uspelo. I ovo ce on po svom naumu doterati do perfekcije.
"Danas", 29. mart 2000.
pise: Vojin Dimitrijevic:
VEC DOZIVLJENO
Budale se uvek uzajamno vole
Ovdasnja propaganda ima svoja pravila. Ne moze drukcije da se kaze no da nas bombarduje "zlocinacka NATO avijacija". Meni se, medjutim, uvek namece rec "glupa". Glupa NATO avijacija, glupa propaganda, glupa obrazlozenja, glupi politicari, jos gluplji njihovi eksperti
Ovo sam vec doziveo. Ozbiljni ljudi ili ne idu na posao ili se brzo vracaju s njega. Narocito tate imaju vremena za decu i porodicu. Godine 1941. bio sam dete i sedeli smo u podrumu od dana kada su nas Nemci bombardovali pa do dana kada su stigli u Beograd, od 6. do 14. aprila. Stariji su podetinjili i pricali razne nerazumne i ohrabrujuce price i tako se priblizili nama deci. Pedeset i osam godina kasnije gledam preko satelita (kao jedan od malobrojnih u Jugoslaviji koji ima i antenu i razume strane jezike) kako pukovnik Frajtag na engleskom s jakim nemackim akcentom prica na konferenciji u Briselu sta su sve pogodili. Gde su ti savetnici za psihologiju i public relations? Zar Nemac na godisnjicu nemackog bombardovanja? Svako ko prodaje koka-kolu zna da prilagodi poruku primaocima. Odavno nisam dete i sada moram da izigravam jednog od najstarijih i najiskusnijih. U tome mi pomaze to sto me je nedavno moj dekan, na osnovu novog Zakona o Univerzitetu, izbacio s posla. Zovem svoju sestru od tetke, sest godina stariju od mene i jedinu koja jos pamti istoriju porodice. Zavrsavamo takmiceci se: ko je vise puta bombardovan? Moje prvo iskustvo je iz 1939. godine. Otac mi je sluzbovao u jugoslovenskom konzulatu u Diseldorfu, napadali su nas Britanci i sedeli smo u podrumima s Nemcima, koji su me ubrzo bombardovali u Beogradu, kamo nas je otac sklonio na bezbedno. Na Uskrs 1944. godine Beograd su bombardovali Amerikanci. Majka me je (otac je vec bio u koncentracionom logoru Bergen Belsen, gde je umro ili ubijen) sklonila na selo, koje je na nesrecu bilo prvo mesto u koje su septembra iste godine usli Sovjeti. Na dovratku seoske kuce jos je trag ruskog gelera koji mi je prosisao desetak centimetara od glave. Vise su me bombardovali saveznici nego neprijatelji. Godine 1999. sve je postmoderno: ne znam ko me sada bombarduje. Kazu da ne bombarduju mene, nego predsednika. Moja kuzina nije bila impresionirana. Imamo isti zbir: nju doduse nisu gadjali Englezi, ali je iz Sarajeva jedva pobegla od hrvatskih ustasa. (Nasu su sarajevsku rodjaku nedavno tri godina tukli Srbi.) Ovdasnja propaganda ima svoja pravila. Ne moze drukcije da se kaze no da nas bombarduje "zlocinacka NATO avijacija". Meni se, medjutim, uvek namece rec "glupa". Glupa NATO avijacija, glupa propaganda, glupa obrazlozenja, glupi politicari, jos gluplji njihovi eksperti. Kao da je u svetu ponestalo obrazovanih ljudi, kao da se oni koji su pametniji i imaju odgovarajuce fizionomije pazljivo drze po strani od onih koji odlucuju.
Jos jedan doprinos utisku o opstoj nekompetenciji: danas je 12. april i Skupstina SR Jugoslavije je skoro jednoglasno pristupila Uniji Rusije i Belorusije. Debata je kratka. Slusam poslanike na srbijanskoj drzavnoj televiziji a posle toga voditelje i strucnjake na BBC. Imam tekst ugovora o Uniji iz 1997. godine i smem da se zakunem da nijedan poslanik i nijedan strucnjak s BBC-a ne znaju sta tacno pise u njemu. Odavno sam otkrio da se budale uzajamno vole. Prepoznaju se i ljube. Rade na istoj talasnoj duzini. Pre dvadeset godina, kada je izgledalo da je problem Jugoslavije komunizam, a ne nacionalizam, putovao sam u istom kupeu s hrvatskim i srpskim nacionalistom. Videvsi da sam umereni Jugosloven, obojica su me prezrela i s takvim se zanosom upustila u razgranicenje, u razmenu sela i parcela da su skoro dosla na ivicu snosaja. Oni su imali svoju religiju, a ja sam bio "etnicki ateist".
Slicno su mi nedavno izgledali i albanski i srpski "intelektualci" na nekoliko razgovora na kojima sam ucestvovao. Medju njima preovladjuju bivsi marksisticki teolozi koji vise vole reci od sustine. Za takve Srbe se Albanci nisu mogli zvati Albanci nego "pripadnici albanske nacionalne manjine" a za takve Albance glasanje na izborima u Srbiji znacilo bi priznavanje da se Kosovo nalazi u njoj: Tako su ostali i bez glasa u parlamentu i bez normalnih odnosa s nedrzavnim institucijama u Srbiji. Obostrani teroristicki talas ih je zbrisao. Rodoljubivi "intelektualci" nisu znali za druga prava osim kolektivnih. Moglo se i ocekivati da ljubav prema naciji prilici onima koji su do juce propovedali odanost klasi. Porazno je, medjutim, to sto su i ljudi sa Zapada prihvatili te vulgarno staljinisticke i nacionalisticke tribalne stavove. Umesto da se zalazu za ljudska prava, a ona su pre svega individualna, zemlje koje zapravo ne poznaju manjine - u prvom redu SAD - sve su vreme zastupale neku "dobru" etnicku grupu protiv drugog "zlog" naroda. Onaj ko je imao nesrecu da pripada "zlom" narodu razvio je prirodni odbrambeni mehanizam samosazaljenja. Samosazeljenje je opasan osecaj jer neko ko misli da je vecita zrtva spreman je na zlocin, nije svestan da ga vrsi i ne kaje se zbog njega. Haski tribunal za zlocine u Jugoslaviji podjednako preziru i u Hrvatskoj i u Srbiji. Citam elektronsku postu. To je valjda neka elita. Srbi sazaljevaju sebe, Albanci sebe, Muslimani sebe. Nece da znaju za tudje patnje, makar i detinje. Kolektivna prava Albanaca potpuno su bila natkrilila individualna prava Srba. Ruralni Srbi u Hrvatskoj poceli su da izazivaju paznju tek kada ih je predsednik Tudjman proterao i sveo na ugrozenu manjinu. Gradski Srbi u Hrvatskoj, koji zive kao pojedinci, nisu se nikada pominjali, kao uostalom ni hrvatski sindikalni vodji, koje je gutala pomrcina, ili hrvatski nezavisni novinari, kojima se sudilo i cije su izdavacke kuce unistavane jeftinim ekonomskim trikovima. Realpolitku je odjednom zamenio moralizam. Zapad je godinama opstio s vodjama i predsednicima. Nas iz nevladinih organizacija strani velikodostojnici primali su umorni, posle visecasovnih razgovora s predsednicima i ministrima. Imali su pola sata za dvadeset ljudi. Kada se svako predstavio, ostalo je samo vremena da se kaze ko je "good guy" a ko je "bad guy".
Odjednom vodje i predsednici vise nisu dobri. Kaznjavaju nas zbog njihovih grehova. Jesam li ja s njima potpisivao kominikee i ugovore? Da bi opravdao krsenje povelje UN, NATO se mora pozvati na nesto "vise", a to su pravila covecnosti, "humanitarna intervencija". Gde su ta pravila bila poslednjih osam godina? U Srbiji je danas najteze onima koji su verovali u zapadne, judeohriscanske vrednosti i zastupali ih. Njima se smeju zastupnici raznih teorija zavere, geopoliticari i drugi sarlatani, koji prosperiraju u svakoj krizi i nevolji i koji se sada vracaju na scenu iz mracnih intelektualnih budzaka gde su poslednjih godina obitavali. U razorenu Srbiju, s Kosovom u njoj ili van nje, stici ce fabrike, butici i benzinske stanice. Na sta ce liciti ljudi?
Tekst napisan aprila 1999. Objavili su ga El Pais (Madrid), Le Temps (Zeneva) i I'Avvenire (Milano).
