Izvor: B92, 28.Mar.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Reporter" , Banjaluka
(The New York Review of Books)
pise: Timoti Garton Es: Kosovo - anarhija i bezumlje (3)
Poslednji cin srpske tragedije
Dok se na terenu sukobljavaju lokalni smrtnici, u Njujorku, Vasingtonu, Londonu, Parizu, Moskvi i Pekingu, svadjaju se bogovi. Nije nikakva tajna da Kusner veliki deo vremena provodi pokusavajuci da od generalnog sekretara UN i Saveta bezbednosti dobije saglasnost za svaki, pa i najmanji potez lokalne samouprave. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Kad ga pitam da li je to istina, on zaprepasceno odgovara: "Njujork ne postoji!" Dr Kusner je strastven i, kao pravi Francuz, pricljiv covek, ali u razgovoru koji bih nazvao nefokusiranim, ne ostavlja utisak vestog administratora. A za ovaj posao potrebno je da covek bude genijalan politicar-administrator.
Problema ima na sve strane. Na primer, UNMIK pokusava da regrutuje sudije, carinike i ucitelje. Njihova plata je od 100 do 500 maraka mesecno. Ali, isti ti ljudi mogu da zarade 1000 - 2000 maraka radeci kao prevodioci ili vozaci za te iste medjunarodne organizacije. Tako medjunarodna zajednica i nesvesno osujecuje sopstvene ciljeve. Moj vozac i prevodilac je sudija; Srbi su ga otpustili 1991. godine. Nece da radi svoj posao, i to iz tri razloga: zbog novca, zato sto se plasi da ce mu sunarodnici Albanci praviti probleme ako osudi nekog od njihove drage brace, i najzad, zato sto ionako hoce da emigrira u Kanadu da bi svojoj deci obezbedio bolji zivot.
Cetvrti razlog haosa na Kosovu jeste cinjenica da je rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, kao rezultat kompromisa izmedju zapadnog i rusko-kineskog stanovista, krajnje dvosmislena. U tom papiru pise da se pokrajina nalazi pod vrhovnom vlascu SR Jugoslavije i da ce, istovremeno, uzivati znatnu autonomiju u lokalnoj samoupravi. Trudna devojka. Ili, kako iskreno kaze jedan visoki oficir UNMIK-a: "Prava mora." Rusi i Kinezi dizu graju na svaki korak medjunarodne uprave koji vodi ka autonomiji - stvaranje budzeta u nemackim markama, uspostavljanje carinske kontrole ili izdavanje pasosa - ali takvi koraci su jedini nacin da se Kosovo izvede iz anarhije.
Najzad, Kosovo je u haosu zato sto svet u stvari ne zeli tu da bude. NATO i UN su uleteli u ovaj eksperiment isto onako nesmotreno kao sto su se upustili u rat. Sada se sve zemlje clanice UN-a preracunavaju. Uzmimo za primer najveci promasaj: medjunarodna policija sporo pristize zato sto vlade pojedinih zemalja nece da placaju svoje policajce - to je slucaj i sa Francuskom, kako Kusner ogorceno primecuje. Paznja medjunarodne zajednice se vec okrenula ka drugim zaristima krize. Sada Cecenija proizvodi CNN efekat. UNMIK mora da obija pragove ne bi li isprosio 250 miliona dolara koji ce u ovoj godini pokriti osnovne budzetske troskove. Cesto se kaze, ali vredi ponoviti: izgubicemo Kosovo zato sto nismo spremni da platimo cenu nekoliko dana bombardovanja.
Kazu da je pokrajina dobila ime po Kosovu polju - "polju kosova". Po sumornom zimskom danu, jata kosova se jos uvek okupljaju, kreste i grakcu medju granama drveca na ulicama Pristine. Dok u rano jutro mog poslednjeg dana na Kosovu pisem ove beleske, kroz prozor gledam kako kruze u jatima: crni se nebo iznad kancelarija Medjunarodnog tribunala. Ptice kao da govore: "Znamo gde su masovne grobnice!" Zatim kruze iznad glavnog staba UN-a, kao da hoce da kazu: "Nikada necete uspostaviti mir na ovom mestu!" Polazeci za Srbiju, osecam da taj jezivi prizor iz Hickokovih Ptica u meni budi predosecaj zlih slutnji. Zapad je dobio rat. Plasim se da gubimo mir.
Putovanje s Kosova u Srbiju predstavlja nadrealno iskustvo. U ledenoj magli, oprastam se od svog Albanca - sudije-vozaca. Raspolozeni kanadski vojnici na kontrolnom punktu okruzenom vrecama peska beleze podatke iz mog pasosa: "Za svaki slucaj, ako vam se nesto desi." S druge strane ceka me sofer - Srbin, prolazimo pored srpske policije. Zatim se vozimo ka Beogradu, kroz pejzaz koji, u poredjenju s Kosovom, izgleda civilizovano i uredno. U Beogradu, prijateljima i poznanicima pricam kako izgleda zivot u delu njihove zemlje koji smo upravo okupirali.
To nisu laki razgovori. Zacudo, Kosovo nije glavni razlog nasih prepirki, iako drzavne novine i televizija svoju propagandu zasnivaju na patnjama Srba, dopalih saka osvetoljubivim Kosovarima, i haosu koji vlada u pokrajini. U istrazivanju javnog mnjenja koje je u oktobru sproveo americki Nacionalni institut za demokratiju - zapanjuje cinjenica da jedna americka ustanova moze sprovesti ovakvo istrazivanje na teritoriji koja jos uvek vazi za neprijateljsku - samo pet procenata ispitanika je odgovorilo da je gubitak Kosova najveci srpski problem, dok je 26 procenata reklo da je to siromastvo, a 14 procenata - rezim Slobodana Milosevica. Kad sam pre godinu dana razgovarao s Vukom Draskovicem, on je uglavnom davao bombasticne izjave o Kosovu. Ovog puta, u dugom razgovoru koji vodimo u njegovoj velikoj i udobnoj porodicnoj kuci, on Kosovo pominje samo jednom, gotovo uzgred: "Naravno, Kosovo je izgubljeno." Kod drugih opozicionih politicara, koji su godinama cutali o kosovskom problemu, osecam nesto kao olaksanje: "To bar vise nije nas problem."
Rat i bombardovanje gradova su glavni predmeti razgovora sa Englezom. Bombardovanje je uglavnom osnazilo osecanje koje je i inace prisutno kod Srba - osecanje da su narod-zrtva. Razgovaram s gnevnim bivsim gradonacelnikom jednog gradica u sumovitom srcu Srbije, Sumadiji. Dok se oprastamo, on velikodusno kaze: "Mi Srbi mozemo da oprostimo, ali ne mozemo da zaboravimo." Ne pada mu na pamet da bi mozda sami Srbi trebalo da od nekog zatraze oprostaj! U isto vreme, svuda je prisutna svest da Srbija mora da pocne da se pridruzuje civilizovanom, razvijenom svetu. Cak i ovaj covek, socijalista, misli da tome nema alternative.
Osamdesete su se zavrsile padom Honekera, Husaka i Causeskua. Bilo bi divno kad bi se devedesete zavrsile Milosevicevim padom. Ipak, nista od toga. Ali, to ne znaci da ce Milosevic postati evropski Sadam Husein. Svi se slazu da prisustvujemo poslednjem cinu srpske tragedije u kojoj Sloba i Mira igraju Magbeta i ledi Magbet. Ankete javnog mnjenja pokazuju da vecina ispitanika okrivljuje Milosevica za nesrecu koja je zadesila zemlju i da vecina zeli da on ode pre isteka mandata. Izgleda da se neki stvarno veliki pacovi spremaju da napuste brod koji tone kako bi spasli sopstvenu kozu i bogatstvo koje su, u zamenu za podrsku rezimu, nakupili uz Milosevicev blagoslov. Pricam s jednim bankarom, nekada bliskim prijateljem vladajuceg para. Povlaceci dim iz debele cigare i procenjujuci koliko sme da bude otvoren pred nekim ko dolazi sa Zapada, kaze da se Srbija nalazi u "periodu pred-tranzicije".
Milosevic je sada opasniji no ikad. Draskovic mi kaze da je Milosevic ranije, bojeci se reakcije Zapada, jos i pazio sta radi. Sada je Zapad uradio i ono najgore, bombardovao ga je, i on vise nema cega da se plasi. S druge strane, posto ga je Haski tribunal optuzio za ratne zlocine, on vise nema bezbednu odstupnicu. Priteran je uza zid.
Vec nekoliko godina tvrdim da ovo cepanje na male, etnicki ciste drzave i poludrzave, iako podstaknuto smicalicama ponekad cinicnog postkomunistickog nacionalizma, ipak ima svoje mocne uzore i pandane i u ostalim delovima Evrope. Sirom Evrope ljudi su oduvek vise voleli da vlast prepuste "sebi slicnima". To je, dakle, sistem u tom ludilu. Pa ipak, vrativsi se s ovog puta, jasnije nego ikad uvidjam koliko je to ludilo besmisleno. Nije rec o tome da ovi narodi zele da zive po svome, svako u svojoj sopstvenoj kuci. U svakom razrusenom i osiromasenom kutku Balkana, ljudi - narocito oni mladji - gledaju iste reklame sa Zapada, slusaju iste zapadnjacke bendove, gledaju iste zapadnjacke filmove i televizijske emisije, ceznu za istim - zapadnjackim - nacinom zivota. Tako je u Srbiji, uprkos antizapadnom raspolozenju, tako je i na Kosovu, gde se zapadnjaci slave kao oslobodioci.
Moj sudija-vozac-prevodilac slucajno je i predsednik vodeceg kosarkaskog kluba iz Pristine. Odveo me je na utakmicu. Igraci su nosili nove adidas dresove; navijaci - bejzbol kape, majice, salove i zastave. Skakali su, skandirali, pevali - "Ole, ole, ole" i radili sve ono sto rade i navijaci klubova na Zapadu, a sto su verovatno videli na televiziji. Sedeci tamo, u ledenoj hali, pomislio sam kako su svi ovi ljudi ludi - godinama se tuku i ubijaju samo zato da bi, na kraju, svako dobio svoje parcence zemlje na kojem ce pokusavati da zive kao Amerikanci.
