Izvor: B92, 27.Mar.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"NIN", 23. mart 2000.
pisu: Batic Bacevic i Ana Otasevic
Savremeni zavet
Da li odluka Svetog sinoda SPC o uskracivanju pricesca ljudima koji vrse abortus najavljuje klerikalizaciju drustva ili je rec o nespretnom drustvenom angazmanu Crkve?
Ginekolog Stojan Adasevic je u dugoj karijeri obavio oko 48.000 abortusa. "Meni zakon daje za pravo da radim abortuse, ali ako sam hriscanin-pravoslavac, ja za to nemam pravo", izjavio je pre cetiri godine u >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << intervjuu "NIN"-u pod sokantnim naslovom "Ubio sam celo Smederevo", koji je naterao najvece zagovornike ljudskih sloboda i prava zena da odlucuju o svom plodu i njihove oponente da udju u tesku raspravu. Poslednjih godina redovno pise svim srpskim arhijererima, apelujuci na njih da preduzmu nesto na sprecavanju abortusa. Kada je Sinod "umolio svestenstvo SPC da do pokajanja ne pripustaju Svetoj tajni Pricesca i lise prava na rezanje slavskog kolaca lekare i babice koji vrse abortuse", javnost je pokrenula raspravu koja je, izgleda, uspela da pokaze u kojoj meri novostvoreni vernici ne poznaju Crkvu, ali i u kojoj meri Crkva ne poznaje novostvoreno drustvo. Pripadnici laicke vecine, koji suvise dobro poznaju Crkvu i njene vernike, mogli su da se zapitaju da li je Crkva, posle sest decenija samoce, zakljucila da ima dovoljno snage da krene u ozbiljniju drustvenu akciju. Preti li, dakle, Srbiji opasnost od klerikalizma ili je samo rec o nezgrapnom pokusaju Crkve da odigra drustvenu ulogu kakvu imaju druge verske zajednice ?
Vera u sebe
Samo saopstenje Crkve, u kojem se vernicima nalaze ono sto bi oni morali odavno znati, upucuje da Crkva veruje u sopstveni uticaj i ulogu obnovitelja razorenog drustva. Zustra medijska reagovanja, obelezena temeljnim nedostatkom obrazovanja i suficitom netolerancije, pokazala su da Crkva, ipak, nije u stanju da arbitrira u ozbiljnijim drustvenim sporovima. "SPC uvek je imala isti stav, ali sada je povucen jedan radikalniji potez koji sankcionise odredjenu grupu ljudi. Koliko ce ova odluka imati odjeka, videcemo. Nije iskljuceno da ce pojedini lekari prihvatiti stav Crkve", kaze direktor Instituta za ginekologiju i akuserstvo Klinickog centra Srbije Spasoje Petkovic. Navodeci da na jedan porodjaj idu dva abortusa, on istice da lekari nisu odgovorni za nizak natalitet u srpskom narodu i zamera Sinodu sto je apel protiv abortusa pogresno adresirao. "Logicnije bi bilo da Sinod uputi apel nasoj fertilnoj zenskoj populaciji, ali i da utice na drzavu da se stvore bolji ekonomski uslovi koji bi sigurno povecali natalitet. Ovako je stavljena jedna poenta na lekare, a iz toga mogu da proisteknu veoma ozbiljne posledice. Naime, cak i kada bi apstrahovali zakonske obaveze lekara i omogucili im da poslusaju savet Crkve, te zahvate bi obavljala potpuno nestrucna lica u potpuno neodgovarajucim uslovima. U bolnice bi nam dolazile zene sa sepsom, pred umiranjem. Ko ce onda snositi tu odgovornost?", pita se Petkovic. Citava rasprava o apelu Crkve ne bavi se jednostavnim, sustinskim pitanjem - da li je abortus obican medicinski zahvat ili je ipak rec o neuporedivo ozbiljnijem problemu? Ili: ako se radi o obicnoj intervenciji, zasto citav svet vodi polemike o njoj? "U svim polemikama se govori o socijalnim uslovima, natalitetu, beloj kugi, opasnostima da trudnice nastradaju ukoliko odu kod nadrilekara, ali je zacudjujuce da se uopste ne govori o sustini problema - da li je plod ljudsko bice ili nije. Odnosno, da li se u ime ljudskih sloboda moze nekom uskracivati pravo na zivot", istice crkveni publicista Zivica Tucic.
Vladika budimski Danilo kaze za "NIN" da je najveci Bozji dar to sto je omogucio muskarcu da bude otac, a zeni majka. "U sustini svih ucenja se kaze da ne moze postojati ljubav ako postoji samo jedno i da ljubavi ne moze biti bez porodice, a porodice nema tamo gde ima abortusa. Zato Crkva mora apelovati na vernike da radjaju, jer ne bi bilo ni njih da ih neko nije rodio. Tako je u svim hriscanskim crkvama."
Novoprobudjeni teolozi, koji su sa Crkvom opstili samo kada su u njoj pokusavali da kupe vino ili rakiju, sa cudjenjem su slusali nova saznanja da sve crkve kao tezak greh osudjuju abortus, kao i da katolici zameraju pravoslavnoj braci na prevelikoj toleranciji. Papa Jovan Pavle Drugi je, od svog ustolicenja, neumorno slao poslanice urbi et orbi u kojima se ostro osudjuje abortus i kontracepcija. Pontifeks je 1983. godine revidirao listu grehova Svete stolice, koji zasluzuju ekskomunikaciju, ali se na toj, liberalizovanoj listi nepocinstva, zadrzao abortus. Kao najizrazitiji primer katolickog ekstremizma navodi se Irska iz koje je pre dve godine 5900 zena otislo u Britaniju kako bi obavile abortus. Cak i ta tekovina je omogucena tek referendumom 1992. godine kada je citava Irska bila duboko podeljena oko "slucaja X" 14-godisnje devojcice koja je bila silovana, ali joj nije dozvoljavano da abortira.
Upotreba fetusa
Odgovor na pitanje kako se drzava odnosi prema abortusu verovatno je pouzdani pokazatelj liberalnosti drustva, uticaja Crkve u njemu, ali i totalitarnosti sistema koji u kontroli ili podsticanju radjanja vide odraz sopstvene snage. Kineske vlasti, recimo, savetuju zenama koje nameravaju da rode i po drugi put, da odustanu od te namere, dok je u nekim fasistickim drustvima abortus osudjivan kao "podrivanje buducnosti germanske rase". Prvu legalizaciju abortusa sproveo je Staljin, politicar poznat po liberalnim zakonima i njihovom rigidnom ignorisanju, da bi posle Drugog rata tim putem krenule istocnoevropske zemlje, zatim skandinavske zemlje. Prvi zakon o abortusu kod nas donesen je u drugoj polovini 60-ih, mnogo pre nego u zapadnim zemljama (u Engleskoj '70. u Americi '73). Slican zakon ima Svedska, s tim sto je moralna obaveza nasih lekara da sugerisu trudnicama kako je bolje da rode, dok je u Svedskoj zabranjeno da doktor sugerise pacijentkinji da rodi, pa moze da zavrsi i na sudu ako to cini.
Odluka americkog Vrhovnog suda 1973. godine u slucaju "Roe v Vejd", kojom se istice da embrion nije ljudsko bice i da zbog toga ne moze uzivati punu pravnu zastitu, kao i da zene u okviru korpusa individualnih prava mogu i da odlucuju o svom telu, otvorila je vrata liberalizaciji abortusa u vodecoj demokratskoj zemlji. Usledili su zakoni u vodecim zapadnoevropskim zemljama, zasnovani na svetinji ljudskih prava i sloboda. Dve trecine drzava na pocetku novog milenijuma dozvoljava abortus, dok je jedna trecina zadrzala starozavetni stav. Svi su, medjutim, jedinstveni u misljenju da je abortus jedno od najtezih drustvenih, filozofskih i pravnih dilema savremenog sveta.
Zivotni izbor
Politicari, filozofi, psiholozi, lekari svuda u svetu podeljeni su na one koji smatraju da je pravo na abortus jedno od osnovnih ljudskih prava (sto pokazuju i pozitivni zakoni u najvecem broju modernih drzava) i na revnosne vernike koji abortus izjednacavaju sa ubistvom, nazivajuci one koji se time bave cedomorcima, zahtevajuci nekad najstroze kazne. U mnogim razvijenim drustvima borbe izmedju onih koji su "Pro life" orijentacije i sa druge strane zastupnika "Pro choice", prerastaju u dramaticne obracune, ne samo u izbornim kampanjama vec i na ulicama velikih gradova, ispred klinika u kojima se vrse abortusi. U Americi su, na primer, pre nekoliko godina sukobi dve struje bili takvog intenziteta da je nacionalna garda morala da intervenise. Poznat je i slucaj Dzejmsa Kopa koji je dospeo na listu deset najtrazenijih osoba FBI-ja jer je ubio nekoliko ginekologa. Dodatnu buru u javnosti izazvali su tekstovi u katolickoj stampi koji su o njemu govorili sa hriscanskim razumevanjem. Saopstenje Sinoda pokrenulo je ovu polemiku i kod nas, koja jeste znatno blaza, ali ipak najavljuje da ce pitanje abortusa, cim postanemo ozbiljna demokratska zemlja, biti jedno od glavnih drustvenih, politickih sporova.
Saopstenje o zabrani pricesca jednoglasno su podrzali svi velikodostojnici Crkve koja je svih ovih godina bila cvrsto podeljena u odnosu prema vlasti i nacionalnim interesima. U jednoglasju se, izgleda, najvise isticao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji se potrudio da casopis "Svetigora" od svih crkvenih izdanja najvise paznje posveti tom pitanju. Pripadnici liberalnijeg krila naravno ne dovode u pitanje iskonski stav Crkve, ali zameraju na "hladnom tonu" saopstenja u kome se ne sagledava opsta "beda i drustveno rasulo". "Smeta mi sto se u dodatnim objasnjenjima govori o natalitetu, iako je rec samo o postovanju osnovnih hriscanskih nacela. Na taj nacin je problemu data potpuno nepotrebna druga dimenzija", kaze staresina jedne beogradske crkve. Iz istih krugova se moze saznati da ce ruski patrijarh Aleksej Drugi uskoro objaviti obimnu encikliku posvecenu socijalnim pitanjima, u kojoj ce, pored abortusa, najveca pravoslavna crkva razmotriti ekonomsko raslojavanje, siromastvo, zdravstvo, bolesti zavisnosti. Ljudi bliski Crkvi, koji se, medjutim, nisu udaljili od svetovnog zivota, smatraju da je Crkva bila duzna da pokaze razumevanje za prilicno nepovoljne socijalne, politicke uslove, zatim da stvori ustanove koje bi se na adekvatan nacin brinule o nezeljenoj deci i tek na kraju da apeluje na vernike da radjaju decu.
Profesor biblijske teologije na Bogosloviji svetog Save Dragan Radenkovic kaze da "nasi sudovi treba da budu zasnovani pre na onom sto je Imanuel Kant nazivao sudovima a posteriori, nego samo na sudovima a priori, bez sagledavanja mucne i bolne stvarnosti koja je oko nas i koje smo mi, hteli to ili ne, deo". Prema njegovim recima, Crkva treba da "otvorenih ociju sagleda nasu stvarnost i slobodno kaze da je za belu kugu srpskom narodu pre svih odgovorna ova nedemokratska vlast koja nam preko medija servira ruzicastu sliku sveta sa ciljem da nas valjda odvrati od pravih pitanja na koja bismo od te vlasti morali da dobijemo odgovore". Crkva ima pravo kada - polazeci od svojih kanona - osudjuje arbotus, ali bi morala da uvidi da je Crkva razdvojena od drzave, koja je, opet, zakonom dozvolila ono sto Hristovi izaslanici osudjuju. Predstavnici Crkve, medjutim, napominju da postuju sve ljudske slobode, ali ne i slobodu od greha.
Neugodna pitanja
Saopstenjem o abortusu, Crkva se privremeno vratila u epicentar drustvenih tokova, ali je u njemu pridobila samo nove izraze nerazumevanja i citav niz nezgodnih pitanja koja nisu povezana sa Bozijim cedom, ali jesu sa njom. Ostaje pitanje zasto su vernici morali da se upoznaju sa odlukom Crkve preko medijskog proglasa, ako se u Patrijarsiji vec rado govori o liturgijskoj zajednici u kojoj svestenici i vernici svakodnevno komuniciraju. Iako bi ocekivanja da Crkva prihvati abortus licila na zahtev da hriscani preispitaju ulogu Hrista, ostaje pitanje zasto Crkva nije uskratila pricesce notornim kriminalcima koji su sopstvene grehe okajavali u drustvu preosvecenih pastira i zasto je rigidnost najdrasticnije pokazala prema lekarima i babicama. Zasto su velikodostojnici bez zazora osvestavali kockarnice, kafane na drumu i druge sumnjive lokale, ako vec imaju tako kamene dogmatske stavove. U razmatranju odnosa drevne i konzervativne institucije, kakva je Crkva, prema plodovima savremene civilizacije valja imati razumavenja za velikodostojnike koji ne mogu da se odmaknu od izvornih teoloskih nacela, ali i ljude koji moraju da prihvate pravila modernog doba. Crkva bi, dakle, i mogla biti u pravu, ali svakako nije odabrala pravi trenutak, pravi problem i prave gresnike.
Anatema
- Katolicka crkva u moralnom nauku sto se tice abortusa stoji na stanovistu da covek pocinje sa udruzivanjem muske i zenske polne celije. Svaki poduhvat protiv te polne celije je ubistvo, tako da ni u jednom slucaju nije dozvoljen abortus, ni kada je u pitanju zdravlje. Neke moralne dileme postoje kada je u pitanju zdravlje, i kada se ne moze resiti ni na jedan moguci nacin, abortus je dozvoljen. U svim drugim slucajevima nije dozvoljen, ni u slucaju silovanja. Primena ovog nacela vrlo je razlicita u raznim katolickim zemljama. Tzv. abortivna kontracepcija, koja se primenjuje u slucajevima kada je vec doslo do oplodnje (pilula posle) izjednacena je sa abortusom. Druga kontraceptivna sredstva su moralno nedozvoljena, ali Katolicka crkva insistira na prevenciji u skladu sa moralnim nacelima. Moralno stanoviste isto je kao kod Pravoslavne crkve, ali su kazne drugacije. U tom smislu Katolicka crkva je radikalnija jer baca anatemu na one koji ucestvuju u abortusu, dok Pravoslavna crkva samo ne dozvoljava pricest.
France Perko, nadbiskup beogradski
Strogost
- Islamsko ucenje ima veoma jasan stav o abortusu po kome je ovaj cin ubijanje deteta. Islam je protiv abortusa, a uslovno receno, narocito ako je dete ozivelo. Jedino kad je zdravlje majke dovedeno u pitanje, prioritet se daje abortusu. U mnogim islamskim zemljama abortus je zabranjen. Medjutim, to nije pitanje oko koga smo svi u islamu jedinstveni. Postoji razlika izmedju siitskog i sunitskog pogleda. U nekim islamskim drzavama abortus nije dozvoljen ni u jednom slucaju i strogo se kaznjavaju oni koji u njemu ucestvuju.
Muftija beogradski, Hamdija Jusufspahic
Bez kazne
- Kad su baptisticke crkve u pitanju, vecina se ogradjuje od tih pitanja ili su uz Pro life pokret. Sto se tice protestanata u Jugoslaviji, oni su uglavnom protiv abortusa. Ako se desi da neko odstupa od akribije, to je zato sto u Baptistickoj crkvi ne postoje disciplinske sankcije jer ne postoji jedinstveni kodeks. Baptisti nikad ne donose odluke koje su protiv drzave u kojoj deluju. Oko ovog pitanja ljudi mogu da budu protivni ali ne i neprijatelji jer se radi o porodici i pravima deteta.
Aleksandar Birvis, baptisticki teolog
Zapovest
- Jevrejska vera zabranjuje abortus, jer u tom cinu vidi ubistvo. Na ultrazvuku se jasno moze videti da plod u utrobi pravi smislene pokrete i da je rec o ljudskom bicu. Kod nas se mogucnost abortusa tolerise samo u slucaju kada je ugrozeno zdravlje zene. Upotreba kontraceptivnih sredstava se moze tolerisati samo iz zdravstvenih razloga, iako, kao i sve druge verske zajednice, podsecamo na Bozju zapovest - radjajte se i plodite se.
Rabin Isak Asijel
Bozja opomena
Crkva, medjutim, ne poseduje sredstva prinude; a i kad bi ih mogla posedovati, ona su za nju neprihvatljiva. Zato ona apeluje na savest, moli i ubedjuje recima Spremnost episkopa backog Irineja da hitro, pismeno odgovori na pitanja "NIN"-a, bez sumnje pokazuje da je Srpskoj pravoslavnoj crkvi i te kako stalo da objasni svoje stavove o abortusu i da ucestvuje u javnoj raspravi zapocetoj saopstenjem Svetog sinoda.
Zasto Sveti sinod u ovom trenutku aktuelizuje problem abortusa koji je oduvek za hriscane neoprostiv greh?
- Sveti sinod ne aktuelizuje problem abortusa specijalno u ovom trenutku. Naprotiv, Crkva se redovno - ne samo u ravni Svetog sinoda nego i u okviru pastirske odgovornosti njenih episkopa i svestenika - obraca savesti najpre svojih vernika, a zatim i svih ljudi koji drze do njenog stava i misljenja, samo u jednoj nameri - da posvedoci svoju veru u zivot kao dar i blagoslov Bozji, svoju veru u vrednost i svetinju zivota, kao i u neprikosnovenu vrednost svakog ljudskog bica, kako vec rodjenog tako i jos nerodjenog. Abortus je termin slican terminu kolateralna steta iz recnika onih koji su ubijali i nezasticeno civilno stanovnistvo, cak i decu i novorodjencad. To je, u stvari, strani naziv kojim se zataskava i prikriva surova stvarnost da odrasli ljudi donose odluku da lise prava na zivot ljudski embrion, ili cak vec uveliko razvijen fetus, koji je nesumnjivo ljudsko bice; ta ubistvena odluka je utoliko teza sto je nerodjeno dete liseno svake mogucnosti odbrane ili zastite. Crkva, medjutim, ne poseduje sredstva prinude; a i kad bi ih mogla posedovati, ona su za nju neprihvatljiva. Zato ona apeluje na savest, moli i ubedjuje recima ljubavi i brige. Raduje se kad ljudi, prvenstveno njeni vernici, poslusaju njen materinski glas, a zali kada se to ne desava. Kada pouci i opomene mnogo puta i na razne nacine, u vreme i u nevreme, kako veli Sveto pismo, a pojedinci - i to ne samo po pitanju greha cedomorstva nego i bilo koga greha - ostanu uporni u zlu, tvrdokorno odbacujuci istinu. Crkva, onda ona gleda da zajednicu vernih sacuva od razornog uticaja zla kao puta u duhovnu i fizicku smrt. To je smisao raznih oblika epitimija i kanonskih mera. To su pedagoske, popravne mere, motivisane iskljucivo ljubavlju i brigom za spasenje svake licnosti i ukupne zajednice. Crkva ne zna za kaznene mere u uobicajenom pravnom, moralnom ili psiholoskom smislu. Zato nije ispravan izraz iz vaseg pitanja da je abortus za crkvu neoprostiv greh. On je tezak greh, veoma tezak, ali i izleciv i oprostiv - kroz iskreno pokajanje coveka i resenost da se vise ne zivi u robovanju grehu nego u slobodi dece Bozje, u svetosti, svetlosti i radosti zivota po Bogu, koji nije nametanje nekih propisa i zabrana "odozgo" nego izraz najdubljih potreba nase bogolike ljudske prirode. Nase pokajanje, u stvari, jeste nasa odluka da ne sprecavamo ljubav i blagodat Bozju da nas spase, odnosno da nas uvede u punocu zivota i u vremenu i u vecnosti. Abortus nije greh samo zato sto Crkva tvrdi da je tako nego prvenstveno zato sto potvrdjuje biblijsku i iskustvenu istinu da greh jeste put smrti i poricanje zivota. U slucaju abortusa to vazi na najdoslovniji nacin. Svi svestenici - a i mnogi lekari, psiholozi i psihijatri - dobro znaju koliko abortus, pored svog osnovnog zla, jos i ranjava, muci, pa i ubija dusu i savest kako nesudjenih roditelja tako i lica koja su im pomogla u njihovom sluzenju kultu smrti (naravno, ovde ne ulazimo u slucajeve i primere medicinski, eticki i duhovno opravdanih zahvata u kojima se mora zrtvovati zivot fetusa da bi se spasao zivot majke). Samo je jedan greh neizleciv i neoprostiv - nepokajanost do kraja, uporno ostajanje u grehu do poslednjeg daha, trajna opredeljenost za mrznju, a protiv ljubavi, za necastivoga, a protiv Boga, Stvoritelja, Zivotodavca i Spasitelja. Taj greh se u Svetom pismu naziva hulom na Duha svetoga. Mi hriscani verujemo, medjutim, da su u Hristu zauvek pobedili zivot i ljubav, a na nama ljudima je da ih blagodarno prihvatimo kao dar spasenja ili da ih, ne daj Boze, odbacimo...
Sta ocekujete, koji bi mogao biti konkretan rezultat ovog saopstenja Svetog sinoda?
- To je tesko reci. Rezultat zavisi od mnogo cinilaca. U svakom slucaju, verujem da ce se mnogi ljudi nad ovim problemom, koji nije samo demografski nego, pre svega, moralni i duhovni problem, zamisliti vise nego obicno kad vide i da je Sveti sinod duboko zabrinut. Mnogi ce se prosto trgnuti i shvatiti ozbiljnost, bolje reci tragicnost situacije u kojoj je nesrazmerno vise abortusa nego porodjaja. Bice, naravno, i nezadovoljnih, narocito medju onima koji ce sinodski apel shvatiti van pastirskog i sotirioloskog konteksta na koji sam ukazao i protumaciti ga, eventualno, kao paternalisticki stav.
Da li ovakvo reagovanje najavljuje nameru Srpske pravoslavne crkve da odlucnije utice na svakodnevne problematicne pojave u drustvu, na koje se dosad nije zapazeno osvrtala?
- Nemam takav utisak. Nasa Crkva se uvek i na priblizno isti nacin - dobronamerno, sluzeci, a ne gospodareci, sa ljubavlju, a ne ideoloski nametljivo - osvrce na problematicne pojave u drustvu i odgovara na duhovne izazove naseg istorijskog trenutka. Ostrasceni, ideologizovani, ponekad sasvim necrkveni i neduhovni nacin izrazavanja nekih pojedinaca i grupica u nasoj Crkvi samo je, rekao bih, izuzetak koji potvrdjuje pravilo. Crkva propoveda, svedoci i liturgijski projavljuje konacnu, vecnu realnost Carstva Bozjeg, odnosno propoveda i svedoci novi nacin postojanja coveka i sveta kao zajednicu ljubavi u Hristu, otvorenu svima. Jedino oruzje Crkve jeste rec istine i ljubavi. Na kraju svake njene reci podrazumeva se Hristov poziv: "Ko ima usi da cuje, neka cuje!"
