Izvor: B92, 21.Mar.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"NIN", 16. mart
pise: Ljiljana Smajlovic
Potraga za srpskom krticom
Treceg aprila Vesliju Klarku ispunjena je zelja: bombardovana je zgrada Ministarstva unutrasnjih poslova u centru Beograda. Zvanicni Pariz bio je ogorcen, jer na to nije prethodno dao pristanak. Od tog trenutka, u Klarkovoj kancelariji sedeo je neprestano francuski oficir koji mu je gledao preko ramena kako Klark ne bi opet prokrijumcario neki neodobreni cilj. Klark se vajkao Bi-Bi-Siju da >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ga je taj oficir uvece pratio i kuci. Tako je, izgleda, spasen Brankov most: generali Klark i Sort hteli su da ga ruse (Sort "nadahnuto" za Bi-Bi-Si kazuje do koje je mere zeleo da srusi taj "rokenrol most", jer su Srbi na njemu plesali u inat bombama), no Francuzi su odgovarali: Nemojte to ni da trazite
Sve je ispalo naopako, mereno cak i dvostrukim zapadnim arsinom. Niti je Kosovo multietnicno (Albanci pod okriljem KFOR-a sada "ciste" Srbe, Rome i ostale, sto cak i Zapad, kad hoce, vidi), niti je mirno i demokratsko (u Pokrajini caruju kriminal i bezakonje i malo ko se oseca bezbednim, sto je primetio i americki Kongres), niti je srpska vojska porazena (NATO je izgledao smesno kada su se srpski tenkovi besprekornog izgleda povukli sa Kosova). Slobodan Milosevic nije srusen sa vlasti, a nema u dovoljnom broju ni leseva kojim bi se mozda moglo retroaktivno pravdati tromesecno nezakonito i nelegitimno razaranje Jugoslavije. Sa zapadnog aspekta gledano, jos gore je to sto je rat na Kosovu samoj alijansi naneo vise politicke stete nego Vojsci Jugoslavije vojne. Sto je bliza godisnjica bombardovanja, to je jaca zelja zapadnih vojnih komandanata i politicara da makar reinterpretiraju svoj kosovski debakl.Vazan deo te reinterpretacije je i traganje za zrtvenim jarcima, odnosno "dezurnim krivcima" za NATO promasaje. Najnovija epizoda te price je mit o srpskoj "krtici" u vrhu NATO-a.
Opsesija
Prosle nedelje, u dokumentarcu Alana Litla "Moralni rat" Bi-Bi-Si se na do sada najtemeljitiji nacin pozabavio glasinama koje su curile jos za vreme bombardovanja: da je glavnokomandujuci NATO-a za Evropu, americki general Vesli Klark, bio opsednut idejom izdaje u sopstvenim redovima ("Znam da me spijuniraju, hocu da uhvatim spijuna!", navodno je ponavljao u prvim danima rata, dok su NATO bombe ubijale civile i pogadjale prazne kasarne). Prica Bi-Bi-Sija otprilike glasi da je detaljna saznanja o avionskim marsrutama u prvim nedeljama bombardovanja dobijalo oko 600 ljudi u vrhu NATO-a; kada je taj broj posle prve dve nedelje smanjen na 100, NATO ucinak na terenu se popravio. Utvrdjeno je i postojanje tajnog izvestaja penzionisanog americkog oficira, izvesnog Makartija, koji se ovim sumnjama bavio za interne potrebe americkog vazduhoplovstva, no zapadni vojni komandanti i politicki lideri sluzbeno odbijaju da poveruju u te sumnje, a njihovi zvanicni portparoli ih redovno opovrgavaju.
Nesluzbeno, medjutim, kao da mnogima odgovara da se sumnje i dalje odrzavaju. Narocito Amerikancima, koji ne kriju da su tokom bombardovanja bili, a posle njega ostali, duboko nezadovoljni nedovoljnim stepenom kooperativnosti i subordinacije preostalih 17 clanica NATO-a (devetnaest je zemalja ucestvovalo u agresiji, no Britanci su izuzeti od kritike). Teorija o srpskoj krtici, ma kako klimava bila, zgodna je i zbog toga sto ratnom protivniku, odnosno Vojsci Jugoslavije i njenom narodu, uskracuje svaku mogucu zaslugu za eventualne uspehe u odbrani zemlje. Ako smo u nekom segmentu i porazeni, rezonuju u NATO-u, onda su za to krive "krtice", odnosno "mangupi u nasim redovima". A to je kudikamo bolje nego priznati bilo kakve uspehe Vojske Jugoslavije u borbi protiv neuporedivo nadmocnijeg neprijatelja. Sto je sve razumljivo, ako je verovati Bi-Bi-Siju da je u teoriju o zaveri i krtici prvi "poverovao" upravo Vesli Klark.
Rat NATO-a protiv Jugoslavije nazvan je u zapadnim medijima "Medlininim ratom", no time je americkom drzavnom sekretaru, gospodji Olbrajt, mozda data prevelika zasluga. Ona ne bi uspela u nameri da politickim manevrisanjem izdejstvuje kaznjavanje Jugoslavije i njenog predsednika Milosevica da na mestu glavnokomandujuceg u Evropi nije imala tako vernog saveznika kao sto je bio Klark. Gospodja Olbrajt prva je promovisala ideju da su Srbi i njihov predsednik "siledzije u skolskom dvoristu" kojima treba samo malo okrvaviti nos da uteknu sa lica mesta; no general Klark bio je taj koji je uvek rado nudio vojnu silu kojom bi podupro njenu "diplomatiju". On je sastavljao planove, nudio spremne vojne opcije i otvoreno navijao da se izabere strategija "krvavljenja srpskog nosa". Ovaj politicko-vojni tandem uspeo je da ubedi Bila Klintona u apsolutnu neophodnost, ociglednu svrsishodnost i savrsenu izvodljivost isterivanja "srpskog siledzije" iz albanskog "dvorista". Trajalo je osam meseci (Olbrajt i Klark secaju se u filmu Bi-Bi-Sija da su otvoreno poceli da navijaju za svoju ratnicku opciju jos na sastanku ministara odbrane NATO-a u junu 1998. godine), ali im se trud, nazalost, isplatio kad je Vilijam Voker (koga Bi-Bi-Sijev dokumentarac razoblicuje kao lazova koji je uposlio profesionalne agente CIA da glume monitore; ti agenti kasnije su OVK ostavili opremu i broj mobilnog telefona generala Klarka) u Racku, u januaru 1999, konacno nasao dobar izgovor za ultimatum i bombe.
Rokenrol most
Kada se stanje krajem januara zakuvalo, u Beograd su nahrupili zapadni novinari. Dopisnik "Vasington posta" iz Rima Dzefri Smit ispricao je beogradskim kolegama kako mu je visoki zvanicnik NATO-a u poverenju rekao: "Nikad u zivotu nisam video da neko toliko zeli da bombarduje kao sto to Ves zeli." Prethodno je, u oktobru 98, NATO bombardovanje odgodjeno usled dogovora Milosevic-Holbruk. Dogovor je u jednom trenutku visio o koncu zato sto je Holbruk nastojao da ubedi Milosevica da pristane na naoruzane monitore, a Milosevic je to uporno odbijao. Isti izvor veli da je Klark u oktobru predlagao da NATO bombarduje Srbiju samo zato sto ne pristaje da posmatraci budu naoruzani. Diplomatski pregovori, ako se tako mogu nazvati, u Rambujeu i Parizu protekli su u skladu sa zeljama Medlin Olbrajt. Kada je dato naredjenje za bombardovanje, u Klarkovoj bazi u NATO-u osecali su se "opijenost i uzbudjenje", svedoci Bi-Bi-Si. Americki vazduhoplovni general Majk Sort sasvim je nedvosmislen u pogledu ocekivanja njegovih pretpostavljenih: "Vise puta mi je ponovljeno: Majk, moraces da bombardujes samo dve ili tri noci, alijansa samo toliko moze podneti, Vasington samo toliko moze podneti."
Kad je sve krenulo naopako, kad se pokazalo da Medlin Olbrajt i Vesli Klark nisu raspolagali ispravnim psiholoskim portretom svog protivnika i kada je Televizija Srbije u svet pocela da salje slike "kolateralnih zrtava", ubijenih srpskih i albanskih civila, Klark je pozeleo da gadja - u srce Beograda. (U opseznom dokumentarcu americke PBS televizije, Klarku je nedavno postavljeno pitanje: "Secate li se kako ste zahtevali da se bombarduje Beograd, cim se, posle prvih nekoliko dana, pokazalo da Milosevic nece odmah popustiti?" Odgovorio je: "Oh, naravno.") Treceg aprila ispunjena mu je zelja: bombardovana je zgrada Ministarstva unutrasnjih poslova u centru Beograda. Zvanicni Pariz bio je ogorcen, jer na to nije prethodno dao pristanak. Od tog trenutka, u Klarkovoj kancelariji sedeo je neprestano francuski oficir koji mu je gledao preko ramena kako Klark ne bi opet prokrijumcario neki neodobreni cilj. Klark se vajkao Bi-Bi-Siju da ga je taj oficir uvece pratio i kuci. Tako je, izgleda, spasen Brankov most: generali Klark i Sort hteli su da ga ruse (Sort "nadahnuto" za Bi-Bi-Si kazuje do koje je mere zeleo da srusi taj "rokenrol most", jer su Srbi na njemu plesali u inat bombama), no Francuzi su odgovarali: Nemojte to ni da trazite.
Ovaj detalj, ma koliko "sitan", nesto kazuje o stepenu poverenja i saradnje koji je vladao medju NATO saveznicima za vreme bombardovanja. Taj je detalj zanimljiv i zbog toga sto teorija zavere i krtice u stvari seje sumnju u Francuze. Tu se navodi primer Pjer-Anri Binela, francuskog majora koji je u Briselu 1997/98. godine navodno, iz uverenja, odavao NATO tajne jugoslovenskom vojnom ataseu, zatim se kao "dokazni materijal" navodi slucaj francuskog oficira Ervea Gurmelona koji je navodno obavestio Radovana Karadzica o tajnom planu za njegovo hvatanje, a tabloidni londonski list "Dejli telegraf" ovih dana se pozvao i na cinjenicu da u Beogradu postoji - spomenik Francuskoj.
Dnevnopoliticku upotrebnu vrednost teorije o srpskoj "krtici" Amerikanci ovih dana nalaze i u Kosovskoj Mitrovici. Nesposobnost KFOR-a da srpskoj manjini ma gde na Kosovu omoguci makar i najminimalnije uslove za bezbedan zivot, jednim delom se pravda "mesanjem Beograda", a jednim delom "pristrasnoscu" Francuza, koji inace kontrolisu region Mitrovice. Istina je, izgleda, da se cak i istinska zelja KFOR-a da zastiti Srbe u Mitrovici izneverava i zapostavlja zbog medjusobnih razmirica vojnika i oficira iz zemalja NATO-a. U KFOR-u i Unmiku svaki cas neko izgubi posao zato sto je kritikovao snage "tudje" zemlje jedinstvenog NATO-a.
Politicke zasluge
Klark, koji kad ga direktno pitaju odbija svaku primisao da je njegov odnos prema Slobodanu Milosevicu licne prirode, jedva je izdejstvovao saveznicku dozvolu da gadja Milosevicevu vilu u Dobanovcima, odnosno njegovu kucu na Dedinju. Ni Acoviceva, odnosno Titova kuca na Dedinju ni vila u Dobanovcima, dabome, nisu Milosevicevo privatno vlasnistvo. No nisu to bile ni srpske rafinerije nafte ni tenkovi VJ, ali je Vesli Klark ipak sve vreme rata na brifinzima govorio o "njegovom" protivvazdusnom sistemu, "njegovoj" nafti, "njegovim" tenkovima. Klark je, reklo bi se po izboru prisvojnih imenica, ratovao iskljucivo protiv "njega", Milosevica. Pa je li pobedio, vredi u tom slucaju pitati. Tesko. Pedesetsestogodisnji general Klark, cijoj su cetvrtoj generalskoj zvezdici kumovale politicke zasluge stecene u tandemu sa Holbrukom, izgleda da u Pentagonu nikad nije imao mnogo prijatelja. Covek iz Litl Roka u Arkanzasu, Klintonov zemljak i kolega iz Oksforda, koji se nadao da ce postati Norman Svarckopf balkanskog rata (Svarckopf je komandovao americkim trupama u Zalivskom ratu, da bi posle rata postao TV zvezda i dobio milionske honorare za knjigu), nije stekao lovorike bombardovanjem "njegove" zemlje. Javno je ponizen kada su novinari pre njega saznali da ga je Bela kuca, svega mesec dana posle rata na Kosovu, poslala u penziju, i to tako da sa sadasnje funkcije mora da ode tri meseca pre nego sto mu istekne mandat glavnokomandujuceg NATO-a. Zapadni novinari pisu da je on "usamljen, izolovan, pomalo bez dodira sa stvarnoscu" (Robert Fisk u "Indipendentu" 17. septembra 1999. godine), "ogorcen" (Vilijam Drozdijak u "Vasington postu", takodje 17. septembra 1999), "u ratu sa Pentagonom" zbog situacije na Kosovu (Dzejn Perlez u "Njujork tajmsu", 12. marta ove godine). Ovih je dana u Sofiji ponovo pretio "njemu", svom starom neprijatelju, zbog pritisaka na Crnu Goru. Doduse, pomalo nezgrapno: "NATO ce uraditi ili nece uraditi stvari koje treba ili ne treba da uradi, na nacin kako bude nasao za shodno u tom trenutku..." Videcemo da li je to njegova "labudova pesma" Milosevicu: u aprilu mu istice mandat glavnokomandujuceg, posle cega odlazi u penziju, bar sto se americke vojske tice.
Kad je rec o Milosevicevom opstanku na vlasti, Klark kao da je rastrzan izmedju dva razlicita poriva. S jedne strane, stalno odrzavanje nivoa pretnji Milosevicu objasnjava time sto je Milosevic i dalje "veoma cvrsto na vlasti", o cemu je vise puta svedocio u Kongresu SAD. S druge, on voli da se ruga Milosevicu i da podseca novinare da je predsednik Jugoslavije njemu, Klarku, licno u januaru prosle godine rekao kako je Kosovo vaznije od njegove (Miloseviceve) glave. "Morao je da preda ili Kosovo ili glavu i predao je Kosovo. A sada se bori da makar glavu sacuva", kaze americki general koji tvrdi da u NATO bombardovanju Jugoslavije nije bilo niceg licnog.
Lik generala Klarka tesko bi bilo do kraja osvetliti ako se ne kaze da je u cuvenoj Vest Point akademiji diplomirao prvi u klasi i da je smatran jednim od "najbriljantnijih" mladih oficira koji su izasli iz rata u Vijetnamu, u kojem je vise puta odlikovan. Njegovo misljenje o Vijetnamskom ratu zabelezeno je u clanku u nedeljnom magazinu "Vasington post" iz 1981. godine, kada je intervjuisan kao potpukovnik i komandant tenkovske brigade. Nije verovao da je americka vojska u Vijetnamu u bilo cemu pogresila, i smatrao je da je rat u Vijetnamu - dobijen. "Ja kazem da smo jednostavno prerano izgubili srcanost. Da smo ostali cvrsti kada je potpisan mirovni ugovor, da smo intervenisali u slucaju krsenja ugovora, Juzni Vijetnam bi jos postojao."
