Izvor: B92, 12.Mar.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Vreme", 11. mart
pise: Jelena Grujic
Mini intervju: Ratko Bozovic, profesor Beogradskog univerziteta
Sveopsti strah
Zbog represije nad clanovima studentske organizacije "Otpor", hapsenja i prebijanja 180 njenih aktivista, petnaest profesora BU-a potpisalo je protestno pismo upuceno predsedniku SRJ Slobodanu Milosevicu. "To je znak da je uvedeno vanredno stanje, a da ga nisu uveli nadlezni drzavni organi", kaze se u pismu, a Ratko Bozovic, jedan >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << od potpisnika, komentarise za "Vreme" da to "nije samo znak drasticnog represivnog odnosa prema mladim ljudima vec i cin zlostavljanja i krajnost u ekstremizmu vlasti".
"VREME": Upozoravate u pismu i da dolaze jos strasnija vremena.
BOZOVIC: Sve to vodi zastrasivanju svih snaga otpora "u drzavi Danskoj". Imajuci u vidu da je sporno i lepljenje plakata, zastrasivanja su sada prisutna i oko gotovo nebitnog. Prisutno je veliko ucutkivanje. Ne zna se ko je vise zastrasen - oni koji zastrasuju ili oni koji se zastrasuju. Ovde su jedino prisutni ljudi od straha i ja ne vidim druge. Nemoguc je taj naum vlasti da zastrasi mlade koji se bore za svoje mesto u drustvu. Da citiram Djuru Susnjica - ne moze se razumevanje stvarnosti potisnuti u korist vladanja stvarnoscu.
Verujete da je reakcija profesora blagovremena?
Nije. Univerzitet je postao tamnica za kriticko misljenje i razliku u misljenju. Vlast je i tu uvela svoju partijsku diktaturu. Mi smo predali univerzitet onima kojima ne treba dati nista jer, sve sto je razumno, ucine nerazumnim. Zakon o univerzitetu je smisljen da se poligon kritickog misljenja pretvori u mrtvaju i da se spreci reprodukcija kriticke alternative.
Sta ce proizvesti taj protest profesora?
Nece proizvesti nista. To je minimalno sto smo mogli da ucinimo sa stanovista razuma i savesti. Nismo pisali Milosevicu zato sto on ne zna o cemu se radi, nego zbog toga sto smo uvereni da represija u Srbiji stize s te adrese. Takva represija je moguca u zajednici u kojoj ni sloboda ni istina nisu prisutne."Otpor" je jedina asocijacija koja ne pristaje na ovo cudo nevidjeno. Ne deluju kao slabasni povetarac vec kao snazni vetar, i zahvaljujuci njima stvari ipak nece biti kao sto su bile. Represijom prema "Otporu" vlast pokazuje kakav odnos ima prema mladima. Sve to je znak neslobode i prekinute politicke komunikacije. Represija je ovde postala dominantna komunikacija. Konstantno je limitirano dozvoljeno i nedozvoljeno, a dozvoljeno je samo ono sto ide u prilog vladajucem "veselom drustvu".
Vreme uzivanja
Uros Komlenovic
Bosanski rok
Za deo beogradske sofisticirane, "missim, jeaote" rokenrol carsije nema dileme: za rat u bivsoj Jugoslaviji odgovorni su grupa Bijelo dugme i njeni mnogobrojni bosanski klonovi. Kako? Tako sto su jednu urbanu, civilizovanu, ukratko evropsku zemlju poseljacili namecuci joj svoje cobansko vidjenje rokenrola. Logicno je da tako podmuklo ruralizovana populacija pocne da ostri nozeve cekajuci priliku da ih isproba na komsijskim vratovima. I, eto rata.
Zaista, u vreme kada se Dugme pojavilo bivsa Juga bila je preplavljena urbanizmom (i renesansom) do te mere da je Saban Saulic prodao milion primeraka jednog singla, dok ga je svojim tirazima ozbiljno ugrozavala Zorica Brunclik, koja je jos onda bila simbol urbanog duha. Cast beogradskog rokenrola branili su Korni grupa, Yu grupa i Crni biseri: stotinak godina karijere, i sve zajedno, brat bratu, pet dobrih pesama. Ali su zato, glumeci velicine po gradskim kafanama, uspevali da ubiju svaku volju za zivotom klincima koji su pokusavali da sviruckaju po podrumima.
A onda su grunuli veseli Bosanci, sa sve zvoncarama sa sljokicama, cizmama s platformama, prstenjem preko belih rukavica i kosurdama koje su nekim cudom prezivele makaze sarajevskih jalijasa (medju kojima je, po sopstvenom priznanju, bio izvesni E. Kusturica, inace optuzen za sankcije posto nas sve prikazuje kao Cigane, pa nas tako i tretiraju). Bez ikakvih kompleksa, "dugmici" su istrcali sa svojim "pastirskim rokenrolom" i - napravili cudo. Na stranu uspostavljanje novih standarda kada je rec o tirazima, na stranu 50.000 ljudi na koncertu kod Hajducke cesme i jos toliko na stadionu JNA, na stranu pet puta po pet hiljada ljudi u hali "Pionir" sa simfonijskim orkestrom, pri cemu je kompletna zarada otisla zemljotresom pogodjenoj Crnoj Gori... Gvint je bio u necemu drugom: u zestokom, jednostavnom, pevljivom, cistom rock soundu (neretko pokradenom od Cepelina i inih, ali sta je u toj muzici uopste autenticno osim onih davno pomrlih crnaca iz delte Misisipija); u sposobnosti da se iz albuma u album menja stil a da se ne gubi prepoznatljivost i, sto je najvaznije - u tome sto se na svakom albumu nasla bar po jedna balada koja bi `ladno mogla da udje u bilo koju antologiju savremene lirike.
Tako su Goran Bregovic i druzina svakim narednim albumom odusevljavali publiku i izazivali gnev kriticara, sve dok se drzava nije raspala i dok "organizator igre" nije uocio da slovacki hevi-metal ili uzbekistanski dens nemaju bas neku prodju u bogatom svetu koji bi radije da cuje nesto autenticno, kakvo je da je. Zato mu je ponudio trubace s kojima pravi lom gde god ode i, naravno, ubija se od para.
A sta cemo s onom bulumentom, od Merlina do Regine, izaslom ispod njegovog sinjela? Nista, valjda je davno utvrdjeno da Nice ne snosi nikakvu odgovornost za pojavu onog austrijskog mazala. A u kukolju se i te kako moze naci zita - uz zanemarivanje dve-tri "dirli-dirlije" namenjene boljoj prodaji, prvenac Crvene jabuke najbolji je primer za to. I nije jedini.
Nije samo Bregovic kriv. Tu su i "novoprimitivci", odgovorni za to sto je njihovu zajebanciju narod shvatio ozbiljno. Po tom kriterijumu, Borisa Bizetica i Ramba Amadeusa trebalo bi obesiti na Terazijama. Na kraju je doslo do onoga: "Top lista nadrealista" je super, ali je Zabranjeno pusenje - bljak. A isti ljudi. `Ajde bre!
Sve, sve, ali Mica Vukasinovic! Takvu dzibercinu majka ne radja! Mozda, ali pre nekih dvadeset godina, kada je isti taj Mica zaprzio sa "Doktorom za rokenrol", ondasnjim (urbanim, da ne bude zabune) tinejdzerima je donja vilica ispala kao fioka. Pomenuta pesmica, sa pomalo naivnim stihovima "I na svoju ruku sam postao covjek i kad bih opet ja isto bih sve", jedno vreme je bila himna generacije ciji su najveci dusmani bili roditelji sa svojim vecitim: "Uci, osisaj se, sta ti znaci ta zihernadla u nosu, dokle ces da se druzis s barabama..." Za one "iz sezdeset i neke" Mica ce ostati upamcen po tome a ne po glupiranju kod Minimaksa. Uostalom, i za to postoji objasnjenje: Mica je na sceni skoro trideset godina i naucio je da prepozna sta ljudi vole. Video je da u Milosevicevoj Srbiji prolazi najgori prostakluk i naprosto ga je ponudio narodu. Estrada, bolan, estrada!
Fakat je da su bosanski rokeri, dolazeci iz politickog tamnog vilajeta u kojem je bilo zabranjeno sve osim svirke, pre ostalih shvatili da besmislica Little Richarda "vap-bap-a-lu-lap-bi-vap-bem-bom" odrazava sustinu rokenrola bolje nego kompletan opus Pink Flojda i slicnih, te da se muzika pravi za narod a ne za kriticare frustrirane hronicnom nejebicom (cast izuzecima). Oni su pevali o ljubavi i malim zivotnim radostima, njihova muzika je ona slatka ptica mladosti izresetana rafalom iz "prage". Ukratko, bosanski rokenrol to je ono kad Njih Dvoje uz stari, proslogodisnji singl Dugmeta igraju "stiskavac" sa minimalnih pet centimetara razmaka. "Covjek bez snage da krene jos jednom" (sta covjek, muskarcina s punih 13 godina) vreba momenat da Joj usnama ovlas dodirne obraz, dok Ona razmislja kako da se diskretno izmigolji, a da Ga pri tom ne obeshrabri za sledeci pokusaj. Niko od njih ne sanja da ce simpaticni sarajevski hohstapler dvadeset godina kasnije prodati solo-deonicu iz iste pesme kao naslovnu numeru najskupljeg filma u istoriji francuske kinematografije. I da su znali, bilo bi ih bas briga.
Sviraj to ponovo, Gorane, matere ti!
.jpg)
