Izvor: B92, 10.Mar.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Reporter", Banjaluka
pise: Dejan St. Jeremic
Intervju: Sonja Vukicevic, balerina
Ni tragedije ne traju vecno
Volela bih da poverujem da je neko od njih vredan, ali ne mogu. Sve go lopov. Pardon, greska, oni se, u stvari, sasvim dobro oblace.
"Osecam sa kao Solunac", kaze Sonja Vukicevic, balerina i koreograf Centra za kulturnu dekontaminaciju, dok govori o sebi, karijeri, nagradama. O ovom poslednjem nerado. Ovo je samo deo kolekcije: >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << godisnje nagrade Narodnog i Jugoslovenskog dramskog pozorista, nagrade Festivala pantomime i monodrame, Sterijina nagrada, laureat na BITEF-u, u Hrvatskoj, u Edinburgu, Milhajmu i najvece baletske nagrade "Dimitrije Paralic", a nedavno je u Parizu predlozena za koreografa 2000. godine... Sonji je od nagrada mnogo vaznije to sto je prosla dobru i veliku skolu. "Zahvaljujuci njoj mogu da radim scenografiju, koreografiju, kostime, scenario, dramaturgiju, da postavljam svetla, da perem, da ribam, da igram na bilo kojoj podlozi ove zemlje."
"Reporter": Igrali ste na razlicitim podlogama u svetu. Da li je alternativno pozoriste, kakvim se i vi bavite, bolje prihvaceno u svetu nego kod nas?
Vukicevic: Gostujuci po celoj Evropi shvatila sam da dobro mislim. Ne pravim pozoriste lokalnog karaktera, vec uzimam problem koji pripada celom svetu, i sve cetiri moje predstave imaju dobar odjek svuda. Sa 'Procesom' sam u Londonu, Milhajmu, u Svedskoj upoznala razlicite nacije i ljude koji su imali razumevanje za moj rad. To sto radim nazivaju alternativno pozoriste pa me takve kuce i pozivaju. Publika je okrenuta toj pozorisnoj koncepciji i ista je kao i kod nas, jedina razlika izmedju njih napolju i nas ovde je u sansi da se tamo vise takvih predstava iz celog sveta vidi. Ovde nam BITEF tu mogucnost pruza jednom godisnje, tamo je to svakodnevna pojava. Uprkos tome, ovde je publika sjajna. Putujuci po Jugoslaviji, i onoj velikoj i ovoj ovakvoj, videla sam fantasticnu, obrazovanu publiku. Pa, od pocetka BITEF-a, od '68, moralo je nesto da se nauci.
Znaci li to da se takvo pozoriste ukorenilo na ovim prostorima?
Sada ima mnogo mladih ljudi koji dolaze jer to razumeju i onih koji su zainteresovani za ovakav rad ali nemaju uslove da pokazu svoju darovitost, jer nemaju slobodu razmisljanja. Valjda ce doci ta renesansa posto je istorijski nemoguce da tragedija traje vecno.
Svetu je lakse da shvati altrenativno kad ima cime da ga plati. Ovdasnji problemi pocinju sa finansijama.
Pravim predstave s malim budzetima i namerno ih radim sto jeftinije jer nema svrhe bacati tezak novac u trenutku kada neki ljudi nemaju sta da jedu, na primaju plate i penzije. U ovakvom vremenu, bilo bi neukusno da pravim spektakle. Ogresila bih se o umetnost, sebe, publiku i sve te ljude koji dolazeci na predstavu prolaze kroz grad koji je beskrajno ruzan i siromasan, oronuo, kancerogen. Negde su utihnula klasicna pozorista, u ideji, u moci. Tesko je kucama koje, kao Narodno pozoriste, moraju imati spektakle. Najvise mi je zao Jugoslovenskog dramskog koje je izgorelo, a sa njim su na tom zgaristu sagoreli i neki vredni i znacajni ljudi za tu kucu.
Koliko to ima veze sa Jozefom K. i kafkijanstvom?
Mnogo. Radeci na Kafkinom 'Procesu' shvatila sam da je kafkijanstvo prisutno svuda u svetu i da je u razlicitim oblicima definitivno pecat 20. veka. Izgleda da Jozef K. i ovde govori. Svaki zlocin pocinje dusevnim samosakacenjem, kao na kraju 'Procesa'.
Proces koji traje neodvojiv je od aktuelne politicke situacije u kojoj se umetnost nalazi na margini.
I tu je raspad, jer nije nikakva novina da umetnici kroz istoriju mutiraju sa rezimom. Ne mozete napraviti kolektivnu predstavu ako su ljudi u samoj kuci podeljeni. Bez ikakve svoje krivice, umetnost stagnira i propada. Nije lako postaviti sebi pitanje da li biti sa rezimom ili ne. To je pitanje Mefisto - Faust, pitanje glumca u drzavi u kojoj se nista ne zna. Ne znam ko mi pametan moze objasniti ovu vrstu istorije, raspada i ove ljude koji su se pojavili. O njima sam citala samo u literaturi.
Nisu krivi glumci, nije kriva umetnost, a nije ni Jozef K. Ko je onda kriv?
Kriv je covek koji nema izbalansiran moral, etiku, estetiku, ni istoriju, pa je tako nesavrsen za 21. vek. Covek uopste.
Kakvi su glumci u "procesu" koji se zove politicka scena?
Bez morala i dostojanstva, ova politicka scena je sve dovela do dna, pretvorila svaki poziv i coveka u nulu. Ovde se ne dozvoljava da ono sto je vredno krene napred, jer vladaju kic politicari, a posto najvise kica vidim na Pink televiziji, rekla bih da vlada pink politika. Obican gradjanin nema na koga da se osloni. Gleda direktan prenos kica i nemorala jer se ovi i ne kriju. Volela bih da poverujem da je neko od njih vredan, ali ne mogu. Sve go lopov. Pardon, greska, oni se, u stvari, sasvim dobro oblace. Zao mi je sto intelektualci nisu odigrali bolju ulogu, onakvu kakvom su zapoceli ovaj vek. Sad je medju njima tuga, oni su prvi poceli sa nacionalizmom, pa su onda provalili da je Vuk zaboravio pojedina slova... Ta pustos u njihovim mozgovima govori da kraj 20. veka prolazi bez njih.
Mozemo li u njihovom odsustvu ocekivati nove podele, otcepljenja, novu i manju zemlju?
Strasne su podele, otcepljenja. Pa samo ovde ima 50 posto Crnogoraca, a i sama sam poreklom Crnogorka. Prvo smo se raspali kao SFRJ, sad nam jos samo fali da se rasturimo mi i Crna Gora. Onda ce se raspasti i Srbija, a Crnu Goru ce podeliti Crnogorci i Albanci. Dokle? To moze ici do poslednjeg coveka, dok ne ostane Srbija ispod sljive. DJukanovic mudro vodi politiku i mislim da ne zeli da ode. Zastitio nas je, da ne nastradamo bas svi, ali su to nazvali izdajom. Spasao je covek neke zivote, e, sad pitam se sta je izdaja: narod pokrasti ili ga spasti?
Kolika je uloga estrade u igri "kradi ili spasavaj"?
To je radio i Hitler. Da bi se lakse vladalo, uvedeni su u svet umetnosti nekakvi estradni radnici. Takvi ljudi su lako kontrolisani, oni su ucestvovali u rusenju svega dobrog i lepog u ovoj zemlji. Tim kicom skrenuli su paznju naroda na sebe dok su njihovi idejni tvorci rusili. Uzasno je kad takvi ljudi zavode mlade, koji se ispranih mozgova ljuljaju kao klonirani dok "umetnici" trpaju pare u dzakove. To su ratni profiteri koji bi da zive posto nas sahrane. Sve me to podseca na nacizam.
Kuda idemo?
Ne znam kuda idemo. Pitam se hocu li imati mogucnost da dalje radim. Zovu me iz Crne Gore, Makedonije, iz sveta, a ja nemocno sedim ovde. Verujem samo u pojedince za koje znam da postoje i da ispravno razmisljaju. Ovaj grad ipak pruza neke mogucnosti. Odavde sam putovala po celom svetu i Jugi i ne kukam zato sto nemam novac, stan. Imala sam srecu da radim sa sjajnim ljudima i to je moje najvece bogatstvo. U Beogradu zive zanimljivi ljudi, ljudi sa duhom. Od kad su neki od njih otisli, ovaj grad je osiromasio, a svet je dobio. Kad bi se oni vratili, Beograd bi mentalno uzleteo pravo u 3000. godinu.
Kakav je Vas prvi korak ka 3000-toj?
Radim na predstavi Mefisto-Faust okrenutoj problemu glumca na sceni. Mogao bi to da bude odgovor na pitanje: treba li produziti rad pod svim sistemima ili ne? Predstavu cu kompilirati sa Smrcu u Veneciji. Zasto? Zbog estetike koja se potpuno izgubila, pa ce je ovde biti u magli, kao senka.
