Izvor: B92, 06.Mar.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Glas javnosti", 5 . mart
pise: Ljubodrag Stojadinovic
"Glas" istrazuje: Ko su gospodari rata u JU federaciji?
NATO odvaja Crnu Goru i ucvrscuje Milosevica
Crna Gora Vojsku Jugoslavije vise ne prihvata kao svoju
Ljudi, nauceni da postuju analogije, posebno u nacionalnim tragedijama, skloni su da krizu oko Crne Gore tumace fenomenom "vec vidjeno". Moguce je da logika cepanja jedne od Jugoslavija bude model i za kidanje ove (jos pomalo) >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << postojece. Sve je, dakle, slicno, ali nista nije isto.
U traganju za slicnostima i razlikama koje su obelezile velike padove, valja se setiti izjave ondasnjeg ministra vojnog, Veljka Kadijevica, koji je krajem juna 1991. godine ovako obrazlozio povlacenje jugoslovenske armije iz Slovenije: "JNA ce ostati sa onim narodima koji je budu prihvatili kao svoju." To je bila lozinka razaranja i brzog raspada, posto se pokazalo da JNA niko ne prihvata kao svoju. Ona se rasprsla u sedam novih vojski, pri cemu je jedino VJ neodoljivo nastavila da lici na svoju pocivsu posestrimu. Tu vojsku danas kao svoju prihvata samo deo Srbije (ako u opstoj rezignaciji takvo osecanje jos postoji). Crna Gora vise ne.
Sukob izmedju Beograda i Podgorice, u kojem se koriste sve teze reci i potezu sve mocnija oruzja, davno je prevazisao nivo nesporazuma vladajucih oligarhija. Rec je o nepomirljivom sukobu koncepcija koji, na jedan ili drugi nacin, opstanak ovakve Jugoslavije cini izvesno nemogucim.
Vojna situacija u Crnoj Gori krajnje je zapaljiva. Tenzije na terenu rastu do nepodnosljivosti. Druga armija je u stanju da u soluciji maksimalne napregnutosti "nakupi" izmedju 35.000 i 40.000 ljudi, racunajuci tu potencijale Podgorickog korpusa unutar Crne Gore i Uzickog korpusa na njenim rubnim podrucjima. E, sad se tu javlja problem razumevanja stereotipa. Crnogorska vlast tvrdi da jedinice Druge armije "preduzimaju aktivnosti" koje nisu u skladu s opisom vojnih poslova, i da se sve cesce mesaju u ono sto ne smeju. Sa svoje strane, iz Komande te krupne grupacije stizu saopstenja puna ideolosko-politickih arhaizama tipa: "Jedinice Druge armije sprovode svoje redovne, planom predvidjene aktivnosti".
No, izgleda da i Crna Gora nije sedela dokona, posto je licno njen predsednik Milo Djukanovic saopstio javnosti da ce se ta drzava "braniti ako treba", i da za to ima dovoljno i snaga i razloga. Pod snagama se, valjda, podrazumeva oko 20.000 policajaca, koji su vec zavrsili prilicno solidnu vojnu obuku, i rasporedjeni su po formacijama koje se ne razlikuju od vojnih.
Crnogorsko ministarstvo unutrasnjih poslova (koje ima i svoje vojno krilo) sacinilo je plan eventualnog odgovora na dramaticno zaostravanje ili sukob s jedinicama Vojske Jugoslavije. Ako smo na pocetku u pomoc pozvali analogiju, onda ne treba izbegavati podatak da su ostaci JNA u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini doziveli ponizavajuca iskustva i da su, pre ili kasnije, bili tuceni i razjureni od "ad hok vojski".
U Sloveniji rat je izgubljen za sedam dana, u Hrvatskoj za cetiri, a u Bosni i Hercegovini za tri godine. Na Kosovu vojska nije porazena, ali je trener bacio peskir u ring i proglasio pobedu. Narod Crne Gore bio je jedan od onih koji je nastavljaca tradicija JNA (VJ) prihvatio kao svoju vojsku. Ali, u nemilosrdnoj borbi oko vlasti, za bilo koju vojsku je tesko da se bavi svojim zanatom i ostane pelcovana od politike. Vojna elita postoji uz istorijsku dilemu: ili ce biti uz Milosevica, ili je nece biti.
Pored straha i napetosti, iz Crne Gore dolaze signali razuma. Srecu se predstavnici Vlade i Komande Druge armije, i razgovaraju kako da izbegnu tragediju. Ali, ako je masinerija pokrenuta, i ako se zahuktava na energiji borbe za poziciju i vlast, onda mnogo reci moze biti potroseno uludo.
Moze biti da i Beograd i Podgorica ocekuju pomoc od NATO-a. Navedena teza izgleda apsurdna samo na prvi pogled. U Podgorici se veruje da je odlazak Crne Gore iz Jugoslavije neminovnost. Postavlja se samo pitanje modela. Montenegro bi da to bude mirno kao, na primer, u Makedoniji.
Ali, to nije isto. Alijansa moze da pomogne na dva nacina: pritiskom na Beograd i pretnjama, sto se vec cini, ali nema vajde. Drugi i opasniji nacin je realna vojna pomoc ako do guzve dodje. Rezim u Beogradu, na osnovu iskustva iz marta lanjske godine, ima razloga da veruje kako ratni haos pomaze u ucvrscivanju trona i trazenju izdajnika i rukoljubaca.
U tim uslovima nista lakse nego ideolosko-interesnu poziciju vladajuce klike proglasiti za kriterijum patriotizma. Nema izbora, nema ukidanja ratnog stanja, nema slobodnih medija, nema nikakve kontrole represija. Idealan ambijent za delovanje sistema vladavine u sta se ovaj rezim ubrzano deformise.
No, i pored tako izvrnute, moglo bi se reci patoloske logike opstanka na vlasti, rat u Crnoj Gori, bez obzira na agitpropovska obrazlozenja, nicim se ne bi mogao opravdati.
To bi bila gola varijanta ekstremnog zlocina, i katastrofalne zloupotrebe VJ u njegovom sprovodjenju. Inace, borba za ovakvu federaciju i bilo kakvu Crnu Goru u njoj izgubljena je davno, u ratovima koji su takodje vec izgubljeni.
