Izvor: B92, 01.Mar.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Danas", 1. mart
pise: Borka Pavicevic
No longer and not yet
Crveno i crno
Jos nije prolece, ali kao da ce. Ono hoce, pitanje je da li ce mu biti dopusteno. Hoce li patriotizam ostaviti na miru miris zemlje, hocemo li ovog proleca moci da udahnemo, da gledamo, da dodjemo do mirisa i ukusa. Ili cemo da ratujemo. Da sve izgazimo, utabamo, izgusenicarimo, zavijemo u crno, zadimimo, zagusimo, pustimo miris karbola i krvi. U pupoljke, u vode, niz pragove >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i drumove. "Oslobodi zivotu put', viknuce sin ocu u Babeljevom "Sumraku". A sta tek viknuti ocuhu. "Da je iscasio svetu zglob". "Da zlocin truli, da mu se smrad do neba dize." Pa ipak treba biti makar malo pristojan. Pa ne moze se bas toliko navaljivati, ne moze se bas sve silom, tuzbom, zatvorom, ucenom, pretnjom, premetacinom, iznudjivanjem, ucenjivanjem, korumpiranjem, ne moze se toliko protiv zivotnih radnji primeniti na zivot. Za crveno i crno treba mnogo legaliteta, mnogo legitimiteta, mnogo istine, mnogo stvarne drame, mnogo ulozenog zivota, rizika, strasti, lepote. Crveno i crno treba znati nositi, ekstrem trazi toliko rada "u korist svoje stete", trazi zaslugu, istoriju, dostojanstvo, cast. Nase je crveno i crno, da ne cuje Stendal, nekako masno, znojavo, raspojasano, bez ikakve askeze i samoispitivanja, razdrljeno je, slicevi mu se otvaraju na sve strane, vire neki gobleni i sustikle, i svuda su gladiole, neko cvece grobno, bez ikakve veze sa onim sto ovde raste, nema u tom crvenom i crnom, nikakvih belih rada, nikakvog znaka stvarnosti. Pa nije svaki od "vrhunaravnih" govornika, raznih, a istih ko jedan, Zilijen Sorel licno. Pa svi imaju neke nadimke. I jos je puno viceva sa njima u glavnoj ulozi. Vic jos uvek drzi nase crveno i crno u zanru komedije, a tragicno im izmice u nedogled. Prosto zato sto se nista ne moze osigurati kao primerno i vecno iz ovog postojeceg i stvarnog. Nema spomenika. Mermer je svuda, hladan, i udrobljen, nema vise povrsine za mermer, ni dostojanstva koji se pod njim pohranjuje. Pa ti ljudi vise nemaju nikakvih papira, nikakvih zabelezaka, oni prosto govore, vicu, naredjuju, prolaze, ulaze, izlaze, za njima i oko njih jure neki drugi ljudi, paze na svaki mig okoline, na svaki treptaj, na svaki pokret, love pogledom, strazare, prate, obezbedjuju, rasporedjuju, zaustavljaju, turaju mikrofone nekim izmucenim ljudima pod nos, ispred usta,"kazi", kazi, "koliko nas volis", "koliko si za nas", a protiv njih, kazi "ono sto nam treba", "izjasni se" za nas, a protiv njih. Samo budi sa nama, inace... Prosto obratite paznju na tu stalnu jurku, i zurku, na tu grcevitu aktivnost, obratite paznju na nacin, na uterivanje, na iznudjivanje, pa ako se to nije moglo videti devedesetih, svi ti mantili koji prerastaju u uniforme, sve te slike, sve te ruke koje masu nekome i negde, dajte da to vidimo sada, dvehiljadite, u prolece koje ce svojom bojom i mirisom ocrtati nasilje i uciniti ga vidnim i jasnim. Ovoga proleca moramo imati vremena da vidimo tresnju i lipu u cvatu, inace je kraj, mi ne smemo dozvoliti da se dalje puca i ubija, ni ovde, ni u Crnoj Gori. Ruke se moraju spustiti dole i urlanje svesti na normalan ton. Vise nije u pitanju da li je Kosovo deo Srbije, vec sto Srbija postaje Kosovo, koga nikad takvog, krvavog, nije smelo biti. Ima li sada tamo, ili ovde, bozura. Ima li ovde, ili tamo, ruza. Ili se dovoze i preprodaju, iz Holandije ili Mozambika. Sve sto se toliko spominjalo vise ne postoji. Ognjista, "oslobadjanja", entiteti, mitovi, sveci, grbovi, grobovi, natpisi i turbo folk. Ostacemo samo mi, oni koji ostanu, na praznoj i pustoj ledini.
