Izvor: B92, 23.Feb.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Danas", 23. februar
pise: Borka Pavicevic
NO LONGER AND NOT YET
Put za Nis
Svi su nasi putevi zapackani, puni rupa i zdrmanih bankina.Vozicemo se njima jos neko vreme, dok i to ne pojedemo i izandjamo kao i toliko drugog sto nam je preostalo iz nekadasnjeg gradjanskog drustva, pa i onog prethodnog, predovoratovskog komunistickog drustva, pojescemo, provariti i izbaciti i mamino, i tatino, i dedino, i prababino, i sume cemo saseci, pa od tih para >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << jos jedan RTS podici. Na putu se, naravno, naplacuje putarina, moze li se od te putarine nesto oposliti na tom putu, zakrpiti, ponegovati, pomisliti da ce jos neko tim putem proci, sem nas, ipak smrtnih bica pa makar ona bila i na kongresu SPS. Pod parolom, obnova, izgradnja...Ta uverenost u sopstvenu beskonacnost jeste potpuno letalna za citav zivi svet. U smislu biljaka, zivotinja, pa i ljudi, "ljudskoga materijala". Oko puta, na nejneocekivanijim mestima, doduse zavisi sta ko ocekuje, izrasle su kuce, pa i naselja, kojima se ni bozjeg ni djavoljeg krsta ne zna, zasto su bas takve, gde im je izlaz, a gde ulaz, je li to radnja, kafana, crkva ili stambena kuca. Vazno je da sve izgledaju kao da su bas tog casa u izgradnji, neomalterisane, neokrecene, sa jednim balkonom u vazduhu, sa kolonadama i kolonadicama, stubovima i stubicima, usred necega gde svi mogu prici pod uslovom da je zgrada stambena i gde niko ne moze prici pod uslovom da je objekat javni u bilo kom smislu. To je zato sto drzava, pod uslovom da postoji, maltretira kako gradjane, tako i seljake, i umesto da postavi infrastrukturu, da omedji i nacrta kako i sta moze i gde, ona se inati sa autorom, pa onda kada se vec neko okaci uz drum, drugi se odmah prikopca uz to, pa sta prodje prodje. Naselja izgledaju tako poluregularna, odakle voda, odakle struja, kakva je kanalizacija. Secam se nekadasnje Grocke, pa onda Kaludjerice, i to je ono sto se umnaza, a kuce su tako polusazidane jer umesto da zakon propise olaksanja ili manji porez nekome ko je da kazem lepo uredio kucu, ili je bar okrecio, zakon onda naplacuje veci porez, a da ne kazemo da bi se mogla dati olaksanja nekome ko kakvo drvo i zasadi, ali bi to drvo moralo pripadati clanovima vladajuce koalicije, to jest samo oni imaju pravo da obaraju ili sade drveca ili bar samo oni bliski sa njima. Ili ovima. Medjutim, mozda cemo se jednom ocistiti.To ce biti onda kada ocevi nacije budu uvideli da pisanje u engleske klozete ne znaci izdaju nacionalnog identiteta, i da cucavac ne mora da bude znak imanja korenja. U Nisu je zasedao Gradjanski parlament. Tema je bila Zakon o Univerzitetu. Sala je bila puna. Razgovor je bio pazljiv i dug. Govorili su profesori Univerziteta za koje su nadlezni bodi gardovi, to jest oni koji su izbaceni, upravo oni koje niko ne moze izbaciti iz vrhunskog strucnog sveta," samo Bog me moze izbaciti iz udruzenja knjizevnika, i iz knjizevnosti", rekao je jednom Brodski. Ali tada bodigardovi jos nisu bili Kul. To sto su izgovorili o dugotrajnim posledicama po pamet kao rezultat Zakona o univerzitetu, dovoljno da se iole ne tako pametnom coveku zavrti u glavi taj ostatak pameti. Ali, "dva i dva mogu biti pet", rekao je O' Brajan, islednik, u "1984", ako ja tako u ime, kazem. Medjutim, razgovor u Nisu otvara jednu novu, nenadanu i izuzetnu mogucnost. Da ce, pre i posle svega, odnos izmedju elita i "naroda" ovde jednom postati drukciji. Da ce "elita" ovde jednom poceti da radi sa narodom, da ce na taj nacin doci do sustinskih promena, da ce se raditi na istom zadatku, da ce postojati uzajamna odgovornost, da ce se prosiriti taj osecaj dragosti i uzajamnog raspoznavanja u spasavanju nekog javnog interesa, neke institucije od znacaja za sve, nekih ljudi. Nekih vrednosti. Bilo je na Gradjanskom parlamentu u Nisu ljudske solidarnosti i temeljne zainteresovanosti, pa i svesti da je Openhajmer ipak vazniji od atomske bombe, jer je on taj koji je moze napraviti, u odredjenim uslovima. "Solidarnost" je bio veliki pokret. I veliki rad poljske inteligencije. Mozda ce jedino tako jednom, u veku nase dece, ili unucadi Univerzitet ponovo dobiti snagu vecu od Akademije nauke, a mozda ce jednom tako i kuce uz put biti okrecene.
"Danas", 23. februar
pise: Zeljko Hubac
Glumac BRANISLAV CIGA JERINIC
Verujem u prociscenje
U vremenu otvorenih i panicnih pretnji vlasti svima koji ne misle kao oni, svaki segment ljudskog delovanja polako ali sigurno dolazi pod lupu Velikog brata. Ipak, pozoriste jos uvek, sa ono malo preostalih mogucnosti, odoleva rigidnom unificiranju svesti. Jedan od tragova svetlosti je svakako i predstava "Majstor" Ronalda Harvuda, koja se igra na sceni "Rasa Plaovic" beogradskog Narodnog pozorista, koja je, u ovoj sezoni, u decembru prosle godine, dozivela i redak jubilej - pedeseto izvodjenje. U zemlji u kojoj su vlada i njena vrhuska na listi Haskog tribunala, fenomen opstanka ove predstave pobudjuje nesvakidasnju paznju. To je bio i razlog za kratak razgovor sa tumacem naslovne uloge u ovoj predstavi, Branislavom Cigom Jerinicem.
Gospodine Jerinicu, predstava "Majstor" upozorava na to da ratni zlocini nikada ne zastarevaju. Da li ova predstava ima istinsku snagu upozorenja i prociscenja?
- Ja mislim da je pojava ovog teksta na nasim prostorima vrlo bitna jer slutim da, najzad, i kod nas dolazi vreme ciscenja nasih dusa od onog surovog osecanja kolektivne krivice koja nam se namece. Moramo najzad da shvatimo da nismo svi zlocinci i da nismo svi krivi, ali da cemo postati saucesnici u jednom velikom zlocinu prema nasoj i buducnosti nasih potomaka ukoliko ne pokazemo prstom na prave krivce. Mozda ovaj prst predstave "Majstor" bas i nije bio tako dugacak, ali je ipak ukazao gde su krivci. On ukazuje na gresku drzave, taj prst se odnosi na ljude koji vode tu drzavu.
Da li se to toliko jako osetilo i u gledalistu...?
- Ja verujem u to, verujem da publika dolazi na ovu predstavu upravo zbog prociscenja koje ona nudi.
Da li verujete u jednostavna resenja?
- Resenja uvek ima i ona su uvek zapanjujuce jednostavna, ali kako doci do njih, to je pitanje na koje vise ni sam ne umem da odgovorim. Zivimo u jednom zaista groznom vremenu i sitemu, gde se sve zaboravilo, gde ne postoji nista pravo. Sve vrednosti su nestale, unistena je dusa, unisten je covek, unisten je obraz, unistena je cast, unistena su sva osecanja: nema ljubavi, nema prijateljstva, prave ljudske vrednosti su nestale.
A politicke promene?
- Svakako. Ali, nije dovoljno promeniti samo politicki, ekonomski i pravni sistem. Treba menjati sistem mozga, a za to je potrebno vreme i tu je nasa tragedija jer su mnogi ljudi svesni da ce ostariti dok ne dodje do necega pravog i zbog toga odlaze. To je tragedija, ne u smislu neke dramske dijalektike, vec zivotna tragedija.
