Izvor: B92, 21.Feb.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Vreme" ,19. februar 2000.
pise: Cvjetko Udovicic
Kosovska Mitrovica
Mirna americka ulica
Radi se o ulici VI cete koju u sali zovu jos i americka. Da bi popravili kucni budzet, stanovnici ove (i ne samo ove) ulice visak stambenog prostora pod kiriju su izdali Amerikancima, Francuzima, Kanadjanima...
Kosovski Srbi i Albanci ne mogu da se dogovore oko imena grada koji je nekada nosio privilegovano ime - Titova Mitrovica. Albanci smatraju >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da je prva rijec zvanicnog naziva Kosovska Mitrovica suvisna - zbog toga sto na Kosovu postoji samo jedna Mitrovica. Srbima koji Kosovo tretiraju kao dio Srbije naziv Mitrovica bez onoga Kosovska djeluje bezlicno - i tvrde da bi mnoge dovela u nedoumicu da li se radi o Sremskoj ili nekoj drugoj Mitrovici...
Prica o nazivu grada bila bi suvisna da igrom slucaja ovo mjesto nije podjeljeno. Vecinu grada kontrolisu Albanci, dok je samo jedna sestina pod srpskom upravom. Francuske snage KFOR-a imaju tezak zadatak da "gase pozare" u neposrednoj blizini rijeke Ibar, koji predstavlja prirodnu ali i etnicku podjelu grada. Pozari u vidu medjusobnih sukoba i onih istinskih, kada objekti plamte, nisu nikakva rijetkost. O podeljenom gradu na Ibru najvise se u medijima govori kada izolovani sukobi izmaknu medjunarodnom nadzoru, ali i kada padnu zrtve. Kao nedavno.
Nasilje su ocekivali i Srbi i Albanci. Poslednjih mjeseci Srbi su bili izlozeni bocnim udarima. Juzni dio grada u potpunosti je ociscen od Srba. Izuzetak je cinilo sedmoro Srba koji su pod danonocnom strazom Francuza zivjeli u blizini pravoslavne crkve. Autobuski iz srpske enklave i voz za Kosovo Polje iz dana u dan bili su kamenovani. Prekipjelo je kada je 3. februara u selu Cugrelj raketiran autobus UNHCR-a u kojem su poginuli Plana Rajkovic i Budimir Jovanovic. Nakon toga je predsednik Izvrsnog odbora srpskog nacionalnog vijeca kosovskomitrovackog okruga Oliver Ivanovic upozoravao: "Ocekujemo da ce albanski teroristi preko naselja Bosnjacka Mahala pokusati da osvoje sjeverni dio grada. Teski dani tek dolaze. Prinudjeni smo da se sami branimo, jer je ocito da nam KFOR ne moze pomoci."
Stanovnici sjevernog dijela grada, a uglavnom se radi o ljudima koji nisu imali gdje otici, sa zebnjom su gledali u pravcu ibarskog mosta. Nemiri bi obicno zapocinjali nenajavljenim demonstracijama na koje su Srbi odgovarali sitnim kontraokupljanjima.
Gradonacelnik juznog dijela grada Bajram Redzepi nije bio ravnodusan. Izjavljivao je da su na sjeveru Kosova prisutni "srpski paramilitarci" i da "Mitrovica nece zauvjek ostati podijeljen grad". Tvrdio je da Beograd "ima ozbiljne namjere da zadrzi industrijski kompleks Trepca pod svojom kontrolom". U isto vrijeme stampa na albanskom jeziku spekulisala je da su "Seseljeve paravojne formacije iz Srbije stacionirane u obliznjem Zvecanu".
Kasnije se ispostavilo da je epicentar sukoba bio u naselju Bosnjacka Mahala i da nijedna od sukobljenih strana nije nespremna usla u mini rat koji je uslijedio.
SNAJPERISTI: U nedelju 13. februara, oko 10 casova ujutro, Kosovska Mitrovica neodoljivo je podsecala na Sarajevo iz najzescih vremena 1992. Zene, djeca i muskarci koji su se zatekli na ulici pognutih glava pretrcavali su raskrsca.
"Ne tamo! Snajper iz Kolasinske!", moglo se cuti na ulici. Snazne detonacije odjekivale su gradom, pucnjava iz pesadijskog i mitraljeskog naoruzanja satima nije prestajala. Kao sto to obicno u slicnim situacijama biva, hirurske ekipe bile su prezaposlene. Medjutim, za razliku od Sarajeva, francuski su vojnici ovog puta upotrebili oruzje.
Na terasi jednog solitera ubijen je Albanac za kojeg se pretpostavilo da je snajperista. Avni Hajradina jedina je zrtva poslednjeg nasilja. Mediji su kasnije objavili da je bio pripadnik nekadasnjeg UCK-a, a u carsiji se moglo cuti da je bio opasan momak kakvih ima u svakom vecem gradu. Prije nego sto su odgovorili na vatru, dvojica francuskih vojnika su ranjeni: jedan u ruku, drugi u stomak. Bez velikog publiciteta, francuskom vojniku povrijedjenom u stomak prvu ljekarsku pomoc ukazali su srpski ljekari. Prethodno su srpski mladici povrijedjenog Francuza na operaciju dovezli privatnim automobilom koji je bio na "rezervi".
PRIJATELJSTVA: Iako se direktni ucesnici sukoba iz Bosnjacke Mahale vjerovatno vise nece sresti, gradom se pronijela vest da su Francuzi svoj zadatak odradili kako valja, uz ono tradicionalno "svaka im cast". U isto vrijeme, Albanci koji su zivjeli u sjevernom dijelu grada trazili su prijatelje kod kojih su ostavljali kljuceve od stanova. Mnogobrojne srpske izbeglice medju Albancima su trazili prijatelje, ne bi li rijesili stambeno pitanje. Iako tacne evidencije o broju Albanaca koji su napustili sjeverni dio grada nema, prema nezvanicnim procjenama, najmanje polovina od 2500 presla je Ibarski most u strahu od osvetnickih napada. Zanimljivo je da u srpskom dijelu Mitrovice ulica - koja je po strukturi multietnicka - ima najmanje problema. Radi se o ulici VI cete koju u sali zovu jos i americka. Da bi popravili kucni budzet, stanovnici ove (i ne samo ove) ulice visak stambenog prostora pod kiriju su izdali Amerikancima, Francuzima, Kanadjanima... donedavno mrski okupatori u srpskim domovima postali su dragi gosti.
OKUPATORI: Jermenac Karel Calijan, opstinski administrator za opstinu Zvecan, na jednoj veceri sa predstavnicima Jugoslovenskog ministarstva inostranih poslova, koji svoj punkt imaju u toj opstini, izjavio je: "Vi Srbi ste kulturan narod. Eto, niko mi jos nije rekao da sam okupator. Uvijek mi se obracaju sa 'gospodine okupatore'."
Zbog "okupatorskih metoda" policijskog casa koji je jos uvijek na snazi - od sest sati uvece na ulici su samo oklopni transporteri i patrolna vozila KFOR-a i policije UN-a. Protivljenja ovoj odluci nema jer se pokazalo da su policijske mjere imale pozitivne efekte. Najsrecniji su roditelji cija su djeca imala obicaj da u kaficima ostanu do sitnih sati, mada su nocne eksplozije uznemiravale sve stanovnike. Trenutno je u gradu mir, ali ponovo i Srbi i Albanci ocekuju nemire. Bitka za Kosovsku Mitrovicu nije zavrsena.
"Vreme", 19. februar
pise: Duska Anastasijevic
Znamenitosti
Simbol moci i vlast
Knjiga gostiju pristinskog hotela "Grand" vise govori o istoriji Kosova poslednjih decenija nego o samom hotelu
U cik zore koja je najavljivala tmuran i depresivan oktobarski dan, odjavljujemo se iz hotela. Na recepciji zaticemo policajca u panciru, s automatskom puskom o ramenu, oslonjenog na recepcijski desk kao na sank. Dok njegove kolege cuvaju ulaz hotela, on se sklonio od sipljive kise i resio da se ugreje vinjakom. "Hej, vi novinari! Ima da pisete istinu!" dobaci nam policajac zaplicuci jezikom i pomalo mutnog pogleda. "Ovi Siptari tvrde da ih mi ugnjetavamo, a vi lepo vidite da lazu. Nikog mi ne ugnjetavamo...", dodao je i premestio automat na drugo rame, valjda u potrazi sa samopouzdanjem i pokusajem da zvuci sto ubedljivije. Godina je 1991, a hotel je "Grand" u Pristini. Skoro deceniju kasnije, a pre nedelju dana, o isti recepcijski desk naslanjao se Dzejmi Sej, portparol NATO-a, i cekao taksi. Jos jedan dokaz da knjiga gostiju hotela "Grand" vise govori o istoriji Kosova nego o samom hotelu.
SIMBOL: Kada je sagradjen krajem sedamdesetih, hotel "Grand" u Pristini smatran je ponosom socijalisticke arhitekture stare Jugoslavije. Gotovo svaki veci grad imao je hotel istog imena, ali ono nije nuzno bilo i merilo hotelske grandioznosti. No pristinski "Grand" trebalo je u ono vreme zaista da zaseni luksuzom. Sa dvanaest spratova, gotovo monstruzno velik za potrebe grada velicine Pristine, sa mermerom u kupatilu, dvostrukim zavesama i kvalitetnim reprodukcijama u sobama, trebalo je da bude dostojno utociste i najuglednijem gostu. Izgradnjom velikog i pravog hotela i sama Pristina je dobila znacajni gradski simbol, cime je i njen status prestonice nekako osnazen. Bio je tu, doduse, i hotel "Bozur" ali malo ko bi u njemu video izvor bilo kakvog ponosa, i od kada je sagradjen "Grand" u njemu se odsedalo mahom "po kazni". Nakon progona Srba iz Hrvatske u njega su smestene izbeglice, a danas je renoviran i zove se "Ilirija".
"Grand" se nalazi u srcu Pristine, i sve razdaljine mere se u odnosu na hotelski polozaj. Kada se strancima izdaju stanovi, uvek se naglasi koliko su minuta udaljeni od "Granda". Odmah pored hotela Momcilo Trajkovic je drzao kiosk sa nezavisnom stampom iz Srbije. Kada su hteli da uprilice narocito bogate svadbe, Srbi su tokom devedesetih najcesce odlazili u "Grand".
No ovaj hotel nije samo po luksuzu odskakao od slicnih hotela svoga vremena. Oduvek nesto vise od hotela, "Grand" je do danas ostao simbol moci i vlasti na Kosovu. Kako su se menjale kosovske prilike, menjale su se i hotelske uprave, a sa njima i kucni red i pravila ponasanja koja su, medjutim, preslikavala celokupnu politicku situaciju. Dovoljno je uvek bilo baciti pogled na hotelski parking ili zaviriti u kafanu, pa da covek stekne sliku o politickim prilikama. Tokom osamdesetih, na primer, hotelska kafana imala je znacaj kakav je za nekadsnji Beograd imala kafana hotela "Moskva". Bio je to svojevrsni politicki salon, i u "Grand" su tada na kafu svracali svi vidjeniji kosovski politicari, od Mahmuta Bakalija, Veli Deve, Fadilja Hodze, do Azema Vlasija. Od kada je Srbija Kosovu ukinula autonomiju, i vrata hotela zatvorila su se za Albance. Godine 1993. ulaz u hotel cuvali su Arkanovi "Tigrovi", dok je poslanik Zeljko Raznatovic rucao u hotelskom restoranu. Poslednja dva sprata zauzimala je Stranka srpskog jedinstva, i kada bi Arkan dolazio u Pristinu, hotel je vrvio od kratko osisanih nervoznih momaka. Hotel je vec izgubio stari sjaj, slavine su curele, a topla voda bila je retkost i luksuz. Jedan kolega priseca se kako je uzalud cekao na kafu koju je narucio pre dosta vremena. Kada je otisao da se pobuni, prisao mu je jedan od kelnera i oprezno sapnuo: "Nemoj da se ljutis, momak kod koga si narucio je malo nervozan. Bio je snajperista, sad je dosao iz Sarajeva. Ovo ovde mu dodje k'o odmor i rekreacija."
SAJGON: Nekoliko godina kasnije, avgusta 1999, kolega iz Beograda u hotelskom restoranu uzalud je cekao da dobije veceru. Sedeo je i caskao na srpskom sa jednim albanskim prijateljem. Prisao im je kelner i rekao da je uslov da bi dobili veceru ili da govore engleski, ili albanski. Dokle god govore srpski, niko ih nece usluziti. Samo par nedelja pre toga, 4. jula 1999, za sankom stoje neki drugi nervozni kelneri. Brooklyn Division, tada jos nerasformiranog UCK-a, resio je da napravi veliku zurku za americki Dan nezavisnosti. Dim je bio toliko gust da je mogao nozem da se sece, iz podruma hotela dopiru zvuci "revolucionarnih pesama". Od reci razabiralo se samo nesto u stilu "UCK, projektil". Foajeom se setaju doterane devojke u potrazi za "oficirima". Na ulazu u hotel stoje Englezi, ali pravo ko sme da kroci u hotel ipak dodeljuju pripadnici UCK-a.
Ipak, "Grand" nikad vise nije odslikavao stanje stvari na Kosovu nego 11. juna, pred ulazak NATO trupa. Hotel je vec bio krcat novinarima koji su u konvoju stigli iz Beograda. Na krovu su stajale nacickane satelitske antene, ispred hotela spalir Srba koji su sa zastavama i bozurima u ruci cekali dolazak Rusa. Noc se otegla, a od Rusa ni traga ni glasa. Zajedno sa novinarima, na krovu Ruse su cekali i pripadnici drzavne bezbednosti sa motorolama u rukama. Na pitanje kada ce da stignu Rusi, jedan od njih mi mrzovoljno odgovara: "Od kad su nam srusili predajnike, ove motorole jedva da dobace na 10 kilometara. Znam isto onoliko koliko i vi." A zatim se okrece kolegi: "Je li, sta ces da radis sa uniformom? Ja sam svoju sakrio. Necu da se povlacim. Kad me pitaju sta sam radio, ja ima da kazem da sam bio u opstini. Pa da probam da se zaposlim u nekoj medjunarodnoj organizaciji. I meni dobro, a i sluzbi da budem od koristi..." Mladji kolega odgovara: "Uz beneficije, u penziju bih mogao za godinu dana... Ne znam, pitacu sefa..." "Ma, kog sefa ces da pitas, taj ti je vec u Beogradu", odgovara prvi. "Kako u Beogradu, juce sam ga video..." "Ma dosao samo da iseli stvari, i majku da poveze. Stan je prodao, sve je zavrsio." Mladjem kolegi kao da se srusio svet. Nekoliko sati kasnije, iz sna su me prenuli zaglusujuci hici iz mitraljeza. Zatim se zaculo rolanje oklopnih transportera i skandiranje na ulici. Rusi su ipak stigli. Nekoliko narednih dana "Grand" je licio na Sajgon. Sa snagama KFOR-a stigli su novinari iz svih mogucih novinskih kuca. Spavalo se po foajeu, hotelskim hodnicima, na svim raspolozivim foteljama. U hotelu nije bilo vode, pa je ulazni hol bio prekriven kartonima kisele ili negazirane vode. Mladji reporteri imali su obavezne moderne pantalone u stilu combat, a na cipelama im se jos nije skinulo blato iz izbeglickih kampova u Makedonji ili Albaniji. "Mislim da vas se secam iz Kukesa... Ili smo se sreli u Blacu?", gotovo je nezaobilazni deo upoznavanja. Izvestavanje iz Kukesa ili Stenkovca trebalo je valjda da posluzi kao potvrda da se novinar kvalifikovao da pokriva Kosovo. U sali za rucavanje bila je neprekidna gungula, a do vecere se dolazilo ili preko veze, na sarm ili uz podmicivanje. Jedan sto uvek je bio rezervisan za bracni par Silviju Padjoli (NPR) i Pjera Benacotija (Corriere de la serra). Ovi veterani svih jugoslovenskih ratova prezrivo su gledali na novopecene novinare. "Vidite ih samo, sigurna sam da su sa sobom poneli asovce i plasticne rukavice. Svako bi da otkrije sopstvenu masovnu grobnicu, pa da dobije novinarsku nagradu. Nikako da shvate da ovo nije Bosna..."
"500 $ FOR A MASS GRAVE": I zaista, pred hotelom vas presrecu Albanci i nude na engleskom: "You want to see a mass grave? 500 $ for a mass grave..." Ostali prilaze novinarima i mole ih da sa njihovih satelitskih ili mobilnih telefona pozovu rodjake u Nemackoj, Makedoniji, Svajcarskoj... da im kazu da su dobro, da su se vratili, da razmene informacije o rodjacima ili da kazu u kakvom stanju im je kuca ili imanje. Tih dana kroz hotel "Grand" vrzmali su se svi: od jugoslovenskih vojnika koji su cekali na povlacenje, preko najvecih svetskih novinarskih zvezdi, do komandanta KFOR-a generala Majka Dzeksona. Mogli ste da vidite kako srpski policajci u uniformi ili u civilu taru laktove sa uniformisanim pripadnicima UCK-a. "Izvinite, ja sam asistentkinja sefa misije UNMIK-a Serdja de Meloa. Da li biste mogli da mi kazete gde je najblizi fotokopir aparat? Znate, nismo se jos smestili, nemamo kancelarije...", objasnjava mlada unezverena zena. U izlogu hotela, gde su se nekada prodavali suveniri, smestili su se "Lekari bez granica".
Od tada je proslo devet meseci. U medjuvremenu, Serdja de Meloa zamenio je Kusner, koji sada ima i kancelarije i fotokopir aparat, UCK se rasformirala, "Lekari bez granica" su dobili Nobelovu nagradu za mir. Albanci koji su pocetkom devedesetih izgubili posao mahom su se vratili u "Grand". Hotel je donekle renoviran i ociscen, svaka soba ima televizor, kupljena su nova cebad i u sobama se posteljina i peskiri menjaju svakodnevno. Natpisi u hotelu su dvojezicni, albanski i engleski, ali hotelske sapune i sampone pravi "Nevena" iz Leskovca. Kafana je opet puna i u njoj sad sede predstavnici OEBS-a, strani i lokalni novinari, clanovi Tacijeve partije, ali i obican svet koji je svratio da uz kafu na miru procita novine. Sluze se makedonska, kosovska i crnogorska vina, kisele vode iz Srbije i "fruktalovi" sokovi. Espreso koji moze da se poredi sa onim u Veneciji mozete naruciti na raznim jezicima, a porudzbine se pretvaraju u male jezicke radionice. "Hvala", na albanskom kazem kelneru koji mi je doneo kafu. "S'ka perse, nema na cemu, you are welcome", odgovora. Za trenutak, "Grand" mi se ucinio kao bilo koji drugi hotel. Do sledeceg trenutka, kada se prolomio aplauz. Upravo je u kafanu usao Dzejmi Sej.
