Izvor: B92, 11.Feb.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"NIN", 3. februar
pise: LjILjANA SMAJLOVIC
Bura u helsinskoj solji
Veliki broj ozbiljnih ljudi postavlja danas pitanje veza predsednice Helsinskog odbora sa rezimom u Srbiji, jer njene izjave idu direktno u prilog Slobodanu Milosevicu, kaze Ognjen Pribicevic savetnik Vuka Draskovica
Srpska opozicija ujedinila se 10. januara, a Zapad je 24. januara za to nije nagradio. Savet ministara Evropske unije nije tog dana ukinuo avio i naftne sankcije Jugoslaviji >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << jer su se tome usprotivili Britanci i Holandjani, koji vise od ostalih evropskih drzava slusaju Amerikance. Opozicija je ponovo ispala nevesta, cak i u ocima sopstvenih biraca, buduci da su neki njeni lideri prethodno opet bili obecali gradjanima da ce im olaksati zivot posredstvom svojih veza sa Zapadom. Ta se nada u januaru po ko zna koji put izjalovila mada sve kazuje da ce Amerikanci mozda vec u martu popustiti Evropi, koju su Djindjic i kompanija ubedili da ce labavljenjem sankcija najbolje pokazati Srbiji da ozbiljno racunaju na opoziciju i da nisu protiv srpskog naroda u celini.
Cinkaros
Usred te transatlantsko-srpske prepirke, opozicija je primila zestok udarac ispod pojasa, i to od zenske ruke. Predsednica Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko optuzila je srpsku opoziciju 26. januara u nemackom listu "Di velt" (u tekstu pod naslovom "Arkan je bio Srbija") da je sklapala ilegalne poslove sa Zeljkom Raznatovicem Arkanom, kao i da je od pocetka bila povezana sa vlastima u Srbiji. Biserko je navela da se "u izjavama opozicije (povodom Arkanove smrti) naglasavaju Arkanove veze sa (predsednikom SRJ) Slobodanom Milosevicem, ali nije pala nijedna recenica o njegovim kriminalnim aktivnostima". "Zato se moze smatrati da je skoro svaki iz tog kruga sa njim bio povezan preko ilegalnih poslova ili preko bezbednosnog aparata", ocenila je Biserko. Posebno je pomenula dvojicu opozicionih vodja - predsednika Srpskog pokreta obnove Vuka Draskovica i predsednika Demokratske stranke Zorana Djindjica. "Arkan je sam pomenuo da mu je Vuk Draskovic poklonio svoja dela sa posvetom 'Za mog najboljeg prijatelja' ("Duga", 8. novembar 1991)." Djindjic je povodom Arkanove smrti, navodno, priznao da je sa njim sklapao poslove. Navodno je i Djindjicevo putovanje u zemlje Evropske unije tokom vazdusnih napada NATO-a imalo takodje za cilj da kontaktira sa Arkanovim ljudima, navela je Biserko. Ona je ocenila da "ta mreza pokazuje da je opozicija od pocetka bila tesno povezana sa vlastodrscima" i da je bilo "samo pitanje vremena kada ce rezim obelodaniti tu cinjenicu". "Zato u Srbiji i nije nikada postala vidljiva istinska alternativa", ocenila je predsednica HOPS-a. "Arkan je, kazu glasine, posebno od demonstracija 1996. pokusavao da se priblizi opoziciji. Odrzavao je stalan kontakt sa Srpskom pravoslavnom crkvom, finansijski je pomagao vladiku Lukijana, a patrijarha Pavla smatrao svojim 'vrhovnim zapovednikom'", navela je Sonja Biserko, ocenjujuci da je Arkan "uzivao tihu podrsku srpske elite". Dugogodisnja bivsa sluzbenica Saveznog ministarstva inostranih poslova (najvisi domet u karijeri bio joj je polozaj sefa kabineta Budimira Loncara neposredno pred raspad SFRJ) Sonja Biserko u Srbiji i ne uziva narocito veliki drustveni ugled, te zato srazmerno malo ljudi kod nas zna da je njen uticaj u kuloarima moci u Vasingtonu upravo obrnuto proporcionalan onom u beogradskoj carsiji. Mozda je i zbog toga Demokratska stranka munjevito reagovala na njene reci ocenjujuci da te optuzbe "odrazavaju denuncijantsku svest koja u celom narodu vidi kolektivnog krivca" i da "osobe poput Sonje Biserko" koriste krizu u Srbiji da "u odlascima po stranim ambasadama cinkare srpski narod kao genocidan, da otvoreno traze bombardovanje Beograda i denacifikaciju cele nacije". "Kada se pojavi Sonja Biserko, samozvani zastitnik ljudskih prava, onda gradjani treba da budu uistinu zabrinuti za svoja prava", receno je 26. januara u saopstenju te stranke. Januarski "slucaj Biserko" predstavlja svojevrstan kuriozitet iz bar tri razloga. Prvi je taj da je kontroverzna predsednica Helsinskog odbora jedino oko cega su se Demokratska stranka i Srpski pokret obnove poslednjih nekoliko godina do daske sporazumeli. Ognjen Pribicevic je u svojstvu savetnika Vuka Draskovica u izjavi za "NIN" okarakterisao tvrdnje Sonje Biserko "krajnje nedobronamernim". Rekao je i to da mu se, stavise, cini da je uocio izvesnu zakonomernost u njenim istupima: "Ona kritikuje opoziciju kad god ova ucini iskorak ka jedinstvenom nastupu u zemlji i kooperativnijem odnosu sa Zapadom. Veliki broj ozbiljnih ljudi postavlja danas pitanje veza predsednice Helsinskog odbora sa rezimom u Srbiji, jer njene izjave idu direktno u prilog Slobodanu Milosevicu."
Strateg
Drugi kuriozitet u vezi sa ovom burom u soljici opozicionog caja jeste cinjenica da se rezim drzi sasvim hladnokrvno i po strani i da njegovi inace uspaljeni ideolozi o ovome nisu ispalili nijedan novinski metak. Treca je zanimljivost, naravno, to sto je Demokratska stranka u politickim kvalifikacijama Sonje Biserko upotrebila recnik koji se gotovo u dlaku podudara sa recnikom koji rezim koristi kako bi diskvalifikovao predsednika Demokratske stranke Zorana Djindjica. Gospodja Biserko je inace napustila zemlju posle prve nedelje bombardovanja i posvetila se politickom delovanju na Zapadu, gde je za vreme rata bila cest sagovornik zapadnih politicara i novinara. "Frankfurter algemajne cajtung" tako je njenim clankom 24. aprila prosle godine obelezio prvi mesec bombardovanja Jugoslavije. U ovim konzervativnim nemackim novinama Biserko je predstavljena kao "jedan od najistaknutijih nezavisnih intelektualaca" u Jugoslaviji, zena koja bi bila "u velikoj opasnosti posle objavljivanja ovog eseja, da je ostala u Beogradu". U ovom clanku, kao i u svim ostalim istupanjima Sonje Biserko, ponavljala su se neka njena "opsta mesta": Slobodan Milosevic je covek koji jednostavno izrazava "kolektivnu svest srpske elite", "citav srpski narod" na koncertima i drugim manifestacijama demonstrira cin samozavaravanja koji "potpuno odgovara meri zlocina koji se odigrava pred ocima sveta" (misli se, jasno, na navodne srpske zlocine na Kosovu, a ne na "kolateralnu stetu" od NATO bombi), SAD i evropske demokratije moraju "poceti denacifikaciju Srbije". U toj fazi rata, dok "Zapad jos debatuje o kopnenim trupama na Kosovu", Sonji Biserko je jasno da Zapad "u stvarnosti mora da uvidi da je na duze staze u Srbiji takodje potrebna jedna internacionalna sila". Clanak Sonje Biserko objavljen je, inace, pod naslovom "Moja Srbija". Ipak, detaljniji program Sonje Biserko za Srbiju najjasnije je izlozen u "Njujork tajmsu" od 9. maja 1999, u clanku Blejna Hardena, pod naslovom "Kako ocistiti Srbiju". Tu citalac saznaje da se predsednica Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji krajem aprila sastala sa americkim drzavnim sekretarom Medlin Olbrajt i da je od Olbrajtove trazila da ozbiljno razmotri "okupaciju Srbije" u uverenju da "srpski opozicioni politicari nisu sposobni da izadju na kraj sa kulturom viktimizacije", drugim recima sa laznim uverenjem da su Srbi zrtve. Plan Sonje Biserko sazet je u nekoliko tacaka. Srbiju prvo treba vojnicki poraziti, okupirati i demilitarizovati. Posle toga, drzavno rukovodstvo zemlje treba podvrgnuti javnim sudjenjima na kojima ce se Srbi prisiliti da se suoce sa zlocinima pocinjenim u njihovo ime. Kao trece, Zapad treba da preuzme sve medije u Srbiji i da uvede strogu zabranu sirenja "ekstremnog srpskog nacionalizma".
Konacno, treba doneti Marsalov plan za Balkan. U Hardenovom clanku citirani su i drugi eksperti sa procenama da Srbiju treba dugorocno vojno okupirati na nacin na koji je to posle Drugog svetskog rata ucinjeno sa Nemackom i Japanom, jer je to jedini nacin da se zemlja "ocisti od zla" i denacifikuje. Danijel Goldhagen, harvardski autor kontroverznog dela "Hitlerovi dobrovoljni dzelati", u "Tajmsu" kaze da ne vidi nikakvu bitnu razliku izmedju nacisticke Nemacke i danasnje Srbije, osim distinkcije u "razmerama zlocina". Cini se da je izjava Sonje Biserko u njujorskom listu zaprepastila druge borce za ljudska prava iz Srbije koji su se u to vreme takodje nasli u Americi kao i ona. Elena Popovic i Vladimir Djeric, suosnivaci Helsinskog odbora u Srbiji, javili su se rubrici Pisma citalaca u "Njujork tajmsu" da kazu da "nije posao aktiviste za ljudska prava da se bavi poslovima politicara i vojnickih stratega", te da bi izjava Sonje Biserko u neko "normalno vreme" bila stvar njene licne i profesionalne etike, ali da je u vreme rata "potpuno neodgovorna", jer dok je sama "bezbedna u Njujorku", gospodja Biserko "dovodi u opasnost sve koji se u Beogradu i u Srbiji i dalje bore za ljudska prava".
Optuzbe
Inace, Sonja Biserko se posle toga i direktno obratila svojim beogradskim kolegama, otvorenim pismom koje je sa one strane Atlantika uputila bombardovanom Beogradu. Zajedno sa drugim medjunarodnim aktivistima osudila je protest sto su ga nevladine organizacije u Srbiji (ukljucujuci i "njen" Helsinski odbor) uputile medjunarodnoj zajednici zbog bombardovanja Jugoslavije i posavetovala ih da umesto toga protestuju "srpskim vlastima koje su odgovorne za sistematske i teske ratne zlocine na Kosovu".
Rat se, medjutim, nije zavrsio onako kako je to Sonja Biserko predlagala Medlin Olbrajt i kako je to javno prizeljkivala u "Njujork tajmsu". Potkraj jula prosle godine, Biserko se ponovo nasla u Kongresu SAD, gde je pred senatskim Spoljnopolitickim odborom ponovila poznate teze o vojnicki porazenim ali u duhu sveprisutnim "imperijalnim teznjama Srbije na Balkanu", podsetila na "nepredvidljivost i nepouzdanost" Vuka Draskovica i zatim dala sledeci komentar o nastojanju opozicije da formira prelaznu vladu: "Ne treba imati nikakvih iluzija o ideoloskom ili politickom profilu takve vlade." Ponovila je i tezu o "gotovo totalnoj identifikaciji stanovnistva i njegove elite sa projektom Velike Srbije", kao i tezu o tome da se opozicija jos nije "suocila sa svojom odgovornoscu". Treba znati da je i u vreme kada su se u Beogradu i ostalim srpskim gradovima gradjani ove zemlje okupljali na trgovima i ulicama da bi trazili priznanje pravih rezultata pokradenih izbora, u jesen i zimu 1996/97, Sonja Biserko predstavljala nemalu atrakciju za strane novinare koji su nastojali da odgovore na pitanje da li se Srbi konacno iskupljuju za svoje nacionalisticke grehe. U Helsinski odbor odlazili su da od Sonje Biserko cuju da bi opozicioni lideri na Trgu Republike u Beogradu morali da govore pre svega o srpskoj odgovornosti za rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i da nista u Srbiji, pa ni izborna kradja, nije prece od razoblicavanja koncepta Velike Srbije. Treba kazati da Sonja Biserko nije tek sa NATO bombardovanjem pocela da govori o denacifikaciji: jos u publikaciji Helsinskog odbora iz decembra 1997. godine, naslovljenoj "Radikalizacija srpskog drustva", Biserko je zajedno sa koleginicom iz Helsinskog odbora Seskom Stanojlovic potpisala uvodnik u kojem se konstatuje da ce "cinjenica da Srbija nije porazena u poslednjem ratu" (u BiH i Hrvatskoj) "dodatno usporiti proces denacifikacije", te da su "unutrasnje demokratske snage beznacajne i krhke" i da su intelektualci "drustveni sloj najmanje spreman da se suoci sa skorom prosloscu".
Hrabrost
Tesko je reci do koje mere stavovi Sonje Biserko danas, kada je bombardovanje zavrseno, uticu na vodece politicare Zapada. U Beogradu, u opozicionim krugovima vlada uverenje da Biserko u inostranstvu mozda i nehotice obavlja koristan posao za Slobodana Milosevica, jer za njega nema nista bolje nego da na Zapadu vlada uverenje da su Srbi svi isti, svi redom fasisti, i da Slobodanu Milosevicu ovde nema "istinske alternative", sto bi gospodja Biserko rekla. U krugovima srpske dijaspore u Sjedinjenim Drzavama se pak vajkaju da Biserko, svesno ili nesvesno, cini veliku uslugu vodecim antisrpskim jastrebovima u americkoj administraciji jer pruza idealan alibi za bombardovanje, izolaciju i kaznjavanje celokupnog srpskog naroda u kome Slobodan Milosevic toboz otelovljuje i Arkana i patrijarha Pavla i opoziciju i intelektualce i vojsku i Akademiju nauka i nezavisne novinare, dakle ukupnu drustvenu i politicku svest i savest Srbije. Postoje i verodostojni izvori koji tvrde da je netrpeljivost Roberta Gelbarda, bivseg Klintonovog izaslanika u SRJ, prema Draskovicu i Djindjicu uzrokovana informacijama i misljenjima gospodje Biserko. U srpskoj dijaspori, inace, tvrde da gospodja Biserko i njene "informacije" stoje i iza letosnjih americkih pretnji da ce se protiv Vuka Draskovica dici optuznica za ratne zlocine. Navodno, postoje i fotografije, koje "NIN" nije video, kojima je gospodja Biserko toboz snabdela neke balkanske eksperte u nevladinim institucijama u Vasingtonu: na tim fotografijama Vuk Draskovic - kako se tvrdi - vrsi smotru svoje garde pred rat u Hrvatskoj i Bosni. Kazu da ove slike po Vasingtonu pokazuje Dzems Huper, direktor Balkanskog akcionog saveta i jedan od vodecih antisrpskih jastrebova u americkim nevladinim organizacijama, tvrdeci da ih je dobio od gospodje Biserko i insinuirajuci da one ukazuju na Draskovicevu odgovornost za ratne zlocine po komandnoj liniji. Kako god bilo, i kakve god bile njene stvarne i deklarisane namere, slucaj Sonje Biserko je u danasnjoj Srbiji neka vrsta probnog kamena, i to pre svega u opozicionoj Srbiji. Sta god ko mislio o politickim analizama i motivima predsednice Helsinskog odbora, i stvarnim dometima njene borbe za ljudska prava, treba imati dve stvari na umu. Prvo, velika je vrednost, u politickom smislu, kad pojedinac ima hrabrost da se suprotstavi vecinskom misljenju, a isto je tako vredno kada je to izdvojeno misljenje do te mere oprecno vecinskom da izaziva veliki, makar i zasluzeni gnev mase. To je nesto sto bi svako drustvo moralo negovati, u smislu klasicnog diktuma da se ne slazete sa necijim misljenjem, ali ste spremni da branite njegovo pravo na to misljenje. Istinski liberalno drustvo ne bori se samo protiv tiranije oligarhije i tiranije jednog coveka, vec mora biti spremno i da se bori protiv tiranije vecine. U istoriji su se cesto usamljena misljenja pojedinaca kasnije pokazala istinitim - mada u slucaju gospodje Biserko to ne mora da se desi. Isto tako se mora priznati da je rezim Slobodana Milosevica na njenom licnom primeru pokazao da se u Srbiji ocuvao prilicno visok stepen slobode govora. Rat ovde traje vec deset godina, a gospodja Biserko deset godina otvoreno govori o fasistoidnom drustvu i o prekoj potrebi denacifikacije Srbije. Represija rezima Slobodana Milosevica se postepeno pojacava ali slucaj Sonje Biserko u ovom casu donekle opovrgava njene sopstvene reci. Sto se pak njenog uticaja na medjunarodni aspekat srpske price tice, reklo bi se da je zvezdani trenutak Sonje Biserko mozda vec prosao. Ona je bila u zenitu u doba bombardovanja, kada je NATO liderima izuzetno godilo da im neko iz Beograda povladjuje pricom da sa Srbima nije moguce drugo resenje do vojnickog i bombaskog. Teziste ove price se sada pomera, i Zapad sve aktivnije trazi sagovornike iz redova opozicije, jer se priblizavanjem izbora nazire rasplet u Srbiji.
Uticaj
Glavni akteri raspleta bice po svoj prilici upravo ljudi koje Biserko optuzuje da ne predstavljaju "istinsku alternativu". Cak i Sjedinjene Drzave polako odstupaju sa crte nepomirljive i osvetoljubive politike prema Srbiji. Unazad dve nedelje unutar administracije zapocela je sluzbena revizija (reasesment) politike prema Jugoslaviji, na nivou neceg sto se zove Medjuagencijska radna grupa (Interagencdz Task Force). Nemacka, Italija, Grcka i Francuska vrse snazan diplomatski pritisak na Vasington da se ublaze sankcije: preovladalo je uverenje da se sankcije moraju ukidati, bar one koje su uvedene neposredno uoci bombardovanja, i da to ukidanje treba sinhronizovati tako da bude od neke politicke koristi srpskoj opoziciji. U Americi i srpska dijaspora pritiska administraciju (za sledeci ponedeljak zakazan je sastanak 19 uglednih predstavnika dijaspore sa Krisom Hilom iz Saveta za nacionalnu bezbednost i Dzemsom Dobinsom i Dzimom Svajgertom iz Stejt departmenta). Uostalom, i srpski rezim je uocio da ce se rezim sankcija uskoro menjati, pa je brze-bolje od medjunarodne zajednice krenuo da javno "zahteva" njihovo ukidanje, kako opoziciji za to ne bi pripale sve zasluge. Iz Vasingtona u medjuvremenu stizu i vesti da Savet za nacionalnu bezbednost "tipuje" na neke ljude iz ovdasnjih drzavnih struktura, kojim se u nezvanicnim kontaktima obecavaju znacajniji ustupci ukoliko mogu da dovedu do "promena" (citaj: sloma rezima). Istovremeno se planira zatezanje rezima sankcija prema vladajucoj vrhusci (ne samo za putovanja vec i za bankovne racune u inostranstvu). Svi ti tajni kontakti su navodno u pocetnoj fazi. "NIN", 10. februar
Odjeci
Za denacifikaciju
("Bura u helsinskoj solji", "NIN" br. 2562)
S paznjom smo procitali clanak objavljen u vasem nedeljniku 3. februara 2000. Iako smo zadovoljni sto je Helsinskom odboru za ljudska prava u Srbiji, prvi put od njegovog osnivanja u septembru 1994. godine, posvecen tako znatan prostor u "NIN"-u, moramo primetiti da rad Odbora i njegove predsednice nisu predstavljeni sasvim adekvatno. Nadamo se da ce se u nekom od sledecih brojeva naci mesta i za clanak o aktivnostima Helsinskog odbora i njegove predsednice i na drugim poljima, kao sto su: pruzanje besplatne pravne pomoci gradjanima kojima su povredjena ljudska prava; pruzanje pomoci izbeglicama iz Hrvatske (kroz kancelariju Odbora do sada ih je proslo nekoliko desetina hiljada); pracenje krsenja ljudskih prava od strane drzavnih organa; kriticke analize zakonodavne delatnosti s aspekta ljudskih i gradjanskih prava; aktivnosti na polju izgradnje poverenja izmedju Srba i Albanaca na Kosovu; pracenje represije nad medijima; zalaganje kod medjunarodnih organizacija i albanskih politicara na Kosovu da se zaustavi nasilje nad Srbima i stvore uslovi za zajednicki zivot; pracenje polozaja nacionalnih i verskih manjina u Srbiji; pracenje ostvarivanja socijalno-ekonomskih prava gradjana Srbije; promovisanje ideje o ozbiljnoj pravnoj drzavi, u kojoj bi istinski funkcionisale sve tri vlasti - zakonodavna, izvrsna i sudska; itd. Tu svakako spada i zalaganje da se sprovede denacifikacija (ili - ako je prihvatljiviji drugaciji naziv - osvescivanje, suocavanje sa samim sobom) drustva u Srbiji. Tu se ne radi o nekoj "kolektivnoj krivici", posto se Odbor jasno zalaze za individualizaciju krivice za zlocine, vec o principu istine i pravde, ali i o zalogu za buducnost kako bi se Srbija, pre svega, oslobodila balasta proslosti, prevazisla svoju fiksaciju na teritorije i naucila da u miru zivi s drugima i pored drugih.
Rad Helsinskog odbora je javan, a njegovi izvestaji dostupni svima, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Njegov rad, pri tome, nije i ne moze biti odredjen eventualnom zeljom da ima velikog ili malog uticaja bilo u inostranstvu bilo u "beogradskoj carsiji", kako se kaze u pomenutom clanku. Helsinski odbor deluje na osnovu principa Helsinskog zavrsnog akta, potpisanog 1974. godine, usaglasenih principa Medjunarodne helsinske federacije za ljudska prava i sopstvenih principa usvojenih prilikom osnivanja Odbora 1994, koji ostaju nepromenjeni.
U tom se clanku potkralo i nekoliko materijalnih neistina, a to su (redom kojim se pojavljuju u tekstu):
1. Predsednica Helsinskog odbora nije nikada bila sef kabineta ministra inostranih poslova SFRJ Budimira Loncara, vec njegov savetnik za evropska pitanja.
2. Netacno je da se, kako stoji u clanku, "rezim drzi sasvim hladnokrvno i po strani i da njegovi inace uspaljeni ideolozi o ovome nisu ispalili nijedan novinski metak". Naime, "Ekspres Politika" je 29. januara 2000. objavila komentar u kome su ponovljeni stavovi Demokratske stranke o predsednici Helsinskog odbora, tj. o "denunciranju", "cinkarenju" i sl., mada sa dodatnim zarom i ostrijim tonom.
3. Elena Popovic i Vladimir Djeric nisu se "u to vreme... nasli u Americi kao i ona", nego tamo zive vec duze vreme. Osim toga, njihovo pismo koje se pominje u clanku u "NIN"-u nije bilo objavljeno u "Njujork tajmsu", kako se moze zakljuciti.
4. Pismo koje se u "NIN"-u predstavlja kao pismo predsednici Helsinskog odbora i "drugih medjunarodnih aktivista" nevladinim organizacijama u Srbiji predstavlja saopstenje Izvrsnog odbora Medjunarodne helsinske federacije za ljudska prava, ciji je clan i predsednica HO u Srbiji. To saopstenje bilo je odgovor na pismo jednog broja nevladinih organizacija u Srbiji, medju kojima nije bio Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji. On je, naime, do tada vec bio istupio iz Jugoslovenske akcije nevladinih organizacija, ali se i dalje neovlasceno pojavljivao kao jedan od potpisnika raznih saopstenja Jugoslovenske akcije.
5. Pred Spoljnopolitickim odborom SAD predsednica Helsinskog odbora uopste nije pominjala Vuka Draskovica, predsednika Srpskog pokreta obnove. Ona, takodje, niti poseduje niti je posedovala bilo kakve fotografije Vuka Draskovica.
U clanku, nazalost, postoji jos neistina, poluistina, citata izvucenih iz konteksta, sto se mozda moglo izbeci da je novinarka kontaktirala predsednicu Helsinskog odbora ili na neki drugi nacin pokusala da proveri informacije koje je imala. Netacnosti ima i u izjavama nekih drugih osoba o predsednici Odbora, koje su objavljene u clanku, ali za te izjave svakako ne moze odgovarati novinarka ili redakcija nedeljnika, pa njih necemo komentarisati. S postovanjem, Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji (Odgovor novinara "NIN"-a objavicemo u sledecem broju)
