Izvor: B92, 31.Jan.2000, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pregled stampe

Vreme" , 29. januar 2000.

pisu: Vladimir Milovanovic, Svetlana Vasovic-Mekina (Ljubljana), Tatjana Tagirov (Zagreb), Radenko Udovicic (Sarajevo), Tanja Topic (Banjaluka), German Filkov (Skoplje)

Socijalna karta bivse Jugoslavije

Siromastvo hara Srbijom

Trecina gradjana Jugoslavije moze se, po svetskim standardima, smatrati siromasnima, a to znaci da ne mogu da pokriju ni troskove ishrane

Prema tek objavljenim zvanicnim podacima o siromastvu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u Jugoslaviji, stopa bede u nas popela se na nepunih trideset odsto, vise nego ikada. Plasticnije, trecina gradjana skracene Jugoslavije (oko tri miliona ljudi) moze se, po svetskim standardima, smatrati siromasnima, a to znaci da ne mogu da pokriju ni troskove ishrane. Strucnjaci kazu da ovakav skok (stopa siromastva nikada nije prelazila 23 odsto) nije cudan, s obzirom na to da penzioneri, koji ionako zive na ivici gladi, penzije dobijaju sa zakasnjenjem od nekoliko meseci. Deciji dodaci koje koristi oko 700.000 ljudi, na primer, kasne vise od godinu dana - nedavno je podeljen dodatak za januar protekle godine.

Zvanicni podaci kazu da penzije u Srbiji prima vise od 1,2 miliona ljudi i svi se mogu smatrati siromasnima, pa cak i manje od jedan odsto penzionera, takozvanih nosilaca spomenica, koji se mogu podiciti penzijama od preko cetiri hiljade dinara, koliko su primali krajem godine. Za razliku od njih, penzioneri s najnizim primanjima dobijaju, u proseku 30 maraka. To ce reci da za svoju penziju mogu da kupe oko 150 jaja, cija je cena 0,20 nemackih maraka. Poredjenja radi, po uvodjenju programa monetarne rekonstrukcije bivseg guvernera Dragoslava Avramovica, za jednu marku moglo se kupiti deset jaja, sada upola manje. Za prosecnu penziju koja je u 1999. godini iznosila oko 65 maraka, moze se kupiti "cak" 300 komada jaja, mnogo manje nego 1998. godine, kada su penzioneri takodje jedva prezivljavali s prosecnim penzijama od 136 nemackih maraka.

Milionska armija penzionera, prema svetskim standardima, nije daleko od klasicnih socijalnih slucajeva, cija prosecna primanja iznose do 20 nemackih maraka. To je verovatno onih 100.000 ljudi koji se hrane u takozvanim narodnim kuhinjama gde, prema izvestajima Crvenog krsta Jugoslavije, zalazi sve vise penzionera koji su nekada normalno ziveli. Verovatno zato, kako je izracunala Mirosinka Dinkic, saradnik Ekonomskog instituta u Beogradu, godisnje umire 45.000 penzionera, sto je opet vise nego nekada.

Kao i anketa koju je "Vreme" pre dva broja napravilo po republikama bivse Jugoslavije, prateci kretanje prosecnih plata, i ovoga puta anketa o penzijama pokazuje da su Slovenci najdalje dogurali. Najniza penzija u Sloveniji iznosi nepunih 600 nemackih maraka, dakle kao deset penzija u Srbiji. Sta tek reci o najvecoj penziji u Sloveniji, koja iznosi gotovo dve i po hiljade maraka, pa i o prosecnoj, u iznosu od 780 maraka. I novcanici socijalno ugrozenih Slovenaca su puniji, u proseku sadrze po nesto vise od 200 nemackih maraka. Cak i penzioneri u Republici Srpskoj zive bolje, barem ako se poredi suma koju dobijaju, a ona u proseku iznosi 100 maraka. Najstariji u ratom razrusenoj BH Federaciji dobijaju duplo vise, u proseku po 200 nemackih maraka.

Za razliku od Slovenaca, Srbija je rekorder u jednom drugom pogledu, po stopi nezaposlenosti. Strucnjaci su cak skloni da kazu: "Dobro, siromastvo je tu, ali sta cemo s nezaposlenima i sta da radimo da nam ljudi vise ne idu iz zemlje. S takvim tendencijama, sve su nam manje sanse da izadjemo iz krize." Zvanicno, u Srbiji ne radi oko 800.000 ljudi, sto daje stopu nezaposlenosti od oko 25 odsto. Ako se ovom broju doda jos toliko, pa cak i nesto vise, ljudi na prinudnim odmorima, dobija se stopa nezaposlenosti od fantasticnih 50 odsto sto, izmedju ostalog, znaci da buduce penzionere ne ocekuje nista bolje. Prosto, izdrzavaju ih zaposleni kojih vise nema. Takozvani radnici na prinudnim odmorima zive sa oko 230 dinara mesecno, sto jedva prebacuje sumu od deset nemackih maraka. To ih svrstava u kategoriju najsiromasnijeg sloja stanovnistva, i nije cudo sto medjunarodne humanitarne organizacije apeluju na prikupljanje pomoci za otvaranje veceg broja javnih kuhinja. Stopa nezaposlenosti u Sloveniji, kao najrazvijenoj drzavi nastaloj raspadom bivse Jugosalvije, iznosi tek nesto vise od 13 odsto, sto je svrstava u grupu zemalja u kojoj su Italija, Francuska, Spanija. Broj ljudi na prinudnim odmorima je beznacajan, tako da se statistika njime i ne bavi.

"Vreme", 29. januar

pise: Djordje Pisarev

In memoriam: Vojislav Despotov (1950-2000)

Veseli pakao XX veka

Daleke 1973. godine izvesni Vojislav Despotov radio je kao bastovan u Nemackoj. Kako se kasnije ispostavilo, to je onaj isti Despotov koji je '79. objavio knjigu poezije "Perac sapuna", godine '85. knjigu eseja "Vruc pas", a '86. roman "Mrtvo misljenje"... To je, isto tako, onaj Despotov koji je na fascinantan nacin prevodio americke bitnike, Keruaka ponajvise, stekao nagrade "Djura Jaksic" i "Ljubisa Jocic", boravio u SAD kao fulbrajtovac, osnovao i izdavao magazin za americku knjizevnost "Hej Dzo"... Isti onaj Despotov ciji su predmet tekstova razlicitih zanrova "novi hromozomi u mentalnom sklopu, novi fenomeni na licu Zemlje". Ipak, na stranu sva ova nabrajanja; covek koji je umeo da gaji vrt - a to je ono najvaznije - sigurno je umeo da gaji svoju literaturu, sigurno je znao da uredi svoj zivot, ali i svoju smrt...

Istina je da Despotov nije stigao da se okrene plesu mladih Matajki, tresnjama Japana, ribarstvu na okeanu ili apstraktnom slikarstvu jer, matematika je to dokazala, nema dovoljno vremena u jednom zivotu i tu zanos ne pomaze: ne moze se sve stici, tajna postojanja ne moze se beskrajno isisavati iz materijalnog nasledja celokupnog spoljnog sveta. No, postoji i druga istina, drugo lice (ne)stvarnosti, u kojoj je Despotov, prateci Put koji vodi ka kraju puta, zapravo stigao do mesta gde se moze razumeti zasto postoje muskarac i zene, zasto imaju razlicite genitalije, zasto se zemlja okrece (ipak), itd. (moj put vodi iskljucivo ka kraju saznanja, demistifikaciji kosmosa, premda demistifikacija kosmosa niposto ne znaci i oduzimanje njegove visoke interesantnosti za nas, male demistifikatore). Bitna je forma, govorili su Borhesovi kartografi, a ne sustina, dok su hladnokrvno gradili kopiju sveta jednaku uzoru - jos jedan svet, po izgledu i velicini jednak prvom, stvarnom, u toj meri da se svaka tacka kopije poklapa sa originalom, ali svet kulisa, svet cije je poderane i raskidane elemente vetar uskoro raznosio pustinjama ovog sveta. U romanu "Evropa broj dva" Despotovljevi junaci pokusavaju nesto naizgled nemoguce: da od krhotina sastave svet, da uspostave novu geografiju novog sveta koji ne bi bio kopija. Moglo bi se reci da ovi junaci nastavljaju potragu po pustinji u kojoj divlji vetrovi raznose nekadasnje blistave kulise velike utopije u jednom postapokalipticnom dobu bez orijentira i strategije. U romanu "Jesen svakog drveta" Despotovljev junak ne moze da preboli kraj jedne epohe u kojoj se oseca nesrecnim: zbunjenost, stanje lokusa izmedju dve tragicnosti, stare epohe za kojom se nostalgicno i ceznjivo pati i nove u kojoj junak raspoznaje prevaru, neko ga je zamenio, i njega i ceo vidljivi svet, podmetnuo kopiju i razvio sistem surogata.

I mi, kao trenutni junaci ove stvarnosti, do daljnjeg, moramo da se nadjemo u zoni zbunjenosti obojene tugom: postojala su dva Despotova, jedan fanaticni, beskrajno talentovani vajar novih realnosti, i jedan fanaticni prijatelj spreman da, u oblaku dima, satima razbija vasu licnu nesrecu i boji je lucidnom vedrinom duhovitosti osmisljavajuci sliku veselog pakla XX veka iz koga on nije hteo da izadje, a mi samo mislimo da jesmo. Trebala su bar dva zivota da bi se moglo i jedno i drugo, i ja sa sigurnoscu tvrdim da ih je Despotov odziveo, i jedan i drugi.

Kada pomislim na fabriku u kojoj se vajaju oblaci, na hologramske projekcije zivotnije od nas, nazovi ljudi, na Getea koji drzi zivinarsku farmu, na Dzona Vejna koji je pusio osamdeset na dan, na Toma Dzonsa koji nas vozi u akademiju na cevapcice, na mesto gde smo parkirali nas sjajni crni "moskvic" ili na trkace s obe strane Temze koji ne znaju za Nacionalnu biblioteku, ne pomaze mi sto znam da je Despotov BIO sobar jezika, da JE gazio po zauvek istrosenom tepihu reci, da JE po hodnicima zurio recenicu i da JE spretno razbijao solju za vecno vruc caj recite pobede jer: ako se ponovo bude rodio, da li ce ponovo ziveti?

Jedan junak Despotovljevog romana biva uhvacen u sistem surogata, u kome je stvarni svet zamenjen laznim, kopijom ili bolje kopijama, drugi detektuje stanje nametnuto istorijom bescasca i pokusava da dela; sada, u trenutku smrti naseg prijatelja, prestaje da vazi cinjenica da smo svi mi vec dugo mrtvi i vise nije bitno sto je stvarnost groblje po kome treba preturati kaljavih ruku i cizama, prljavih noktiju i zombijevske veselosti. Svet je vec dugo sablasni kalambur i grohot smeha ostaje i preostalim junacima ovog zivota, kao jedino besmisleno sredstvo otpora u ratu koji je davno izgubljen. Svet koji nastavljamo da dozivljavamo vise nece biti isti, bar za nas koji smo znali velikog junaka Despotova; bez njega, menjaju se odnosi, a stvarnost poprima drugacija oblicja i vidove, stvarnost koja mi se vise nikako ne svidja.

Moji junaci, kao pravi postapokalipticki dzezeri, govorio je, ne tako davno, i sam Despotov, spadaju u one najtvrdoglavije koji nikad ne bi napustili apokalipsu. On sam je vec zajasio, a nas, koji se, i ne znajuci, vec nalazimo u njoj, osecajuci dah zvezdanih cestica, ma koliko bili popustljivi ili kukavicki nastrojeni, ceka ista sudbina. Apokalipsa je kao vatreni rep komete: jednom ga zajasi, s lakocom, smeloscu ili gluposcu, svejedno, i nikad vise neces sici. Napusticemo veseli pakao XX veka i samo cemo misliti da nas nesto ceka, novo: vrhovni majstor Vojislav Despotov bice tamo i grohotom se smejati - svi su svetovi isti, samo cemo se mi razlikovati, u spoznaji i kvalitetu zivljenja, ukoliko imamo bar malo srece. Ono malo srece koja je zafalila, u jedinom pravom trenutku, nasem prijatelju Vojislavu Despotovu.

Vojislav Despotov

Eto zasto volim smrt

Kad se za potrebe nize matematike

saberu razni oblici smrti,

kad umiranje podivlja kao najubedljivija lekcija

iz organske hemije,

kad to crkavanje, maskirano u vodoinstalatera,

kucne na kucna vrata kuc-kuc,

kad se, na kraju krajeva,

otkrije da je smrt sastavljena

od magnetnih cestica koje na vrhu noza

igraju argentinski tango,

i kad, nakon kraja krajeva, jos i udje u telo,

samarajuci mu unutrasnjost zbog spoljasnje

nevaljalosti,

i jos kad ostavi plitak trag

u nekoj barici na amsterdamskom groblju,

smrt je slaba, kazem ti, smrt je slaba

i nista drugo nego slaba za nas,

mozda samo za nas,

eto zasto volim smrt.

Nastavak na B92...