Izvor: B92, 26.Jan.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Danas", 26. januar
pise: Borka Pavicevic
No longer and not yet
Vroclav, a u Poljskoj
U Poljskoj sam bila 1978, u Varsavi, gde je posle duge pauze odrzan obnovljeni Teatar nacija, tada najznacajnija pozorisna manifestacija, koja se dogodila i u Beogradu, deseti Bitef bio je Teatar nacija. Tada je u Varsavi Atelje 212 igralo dramu mladog pisca Dusana Kovacevica "Maratonci trce pocasni krug", a gostovanje je predvodila Mira Trailovic u jednoj ogromnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << svilenoj haljini na cvetove i u zelenom mantilu koji je svojom sirinom isao cak i iza nje. Tada smo mi imali i pozorista i uspeha, da ne kazem i para, sto je nase ljude u Poljskoj cinilo tako sigurnim.
Secam se rucka u jednoj od boljih poljskih kuca u svakom smislu, intelektualnom, moralnom, pa ako hocete i klasnom, u kojoj je sto bio savrseno postavljen - porcelan, kristal i bela cipka. Samo u tanjirima nije bilo gotovo nista, bio je borsc i hleb. Svi uvazeni gosti jeli su sa punom etikecijom bez, naravno, ijedne reci prilikom zamene gotovo praznih tanjira
Preksinoc sam bila u Vroclavu, to je onaj grad u kome je Grotovski napravio teatar Laboratorijum, i predstave koje su promenile pozoriste, i koje sigurno spadaju u dogadjaje proteklog milenijuma, u cijem se nabrajanju takmice svi svetski mediji, sve velike izdavacke kuce, sva filmska, istorijska, naucna i ostala preduzeca, pa tako recimo u luksuznoj u svakom smislu knjizi, monografiji, lista "Tajm" pise da u dogadjaje u ovom veku, posle holokausta, spada i Srebrenica i Kosovo, nas doprinos istoriji dvadesetog veka.
U toj knjizi postoji jos jedan nas doprinos istoriji dvadesetog veka, a to je Titov doprinos borbi protiv fasizma i civilni pokret svih naroda i narodnosti u Jugoslaviji protiv neprijatelja citavog covecanstva. Iako se toliko ulaze u dokazivanje bilo kakvog kontinuiteta u pojavama i dogadjajima kada je o nasem doprinosu dvadesetom veku rec, tada i sada, tesko da se u tome moze uspeti, pa makar za takve svrhe bila formirana jos tri ministarstva.
Dakle, pre neko vece u Vroclavu je izvrsno na zadovoljstvo gledalaca izvedena drama Biljane Srbljanovic "Porodicne price", naime do cega dovodi razgradnja, dehumanizacija coveka. Necu reci mlade autorke, kao sto je Kovacevic nekad u Poljskoj bio mlad, jer je to tada bilo vazno, znacilo je mozda i da ima vremena, kao sto je to danas u svetu vazno.
Jer Poljska za dvadeset godina izgleda sasvim drukcije. I tamo je sneg, ogroman, hladno je, ali na glavnom trgu, dakle u srcu urbanosti, i po tome koje se sve institucije naroda, renovirane, od crkve do kafane, akademije, pozorista, gradske vecnice (cetrnaesti vek) nalaze na tom trgu, i na trgovima, uzivanje u snegu je ogromno, jer on pada preko ocuvanih i sredjenih starih gradskih kandelabara, preko razlicito aranziranih i osvetljenih ulaza, preko odnegovanih prozora, preko ljudi koji mirno, a ne u histeriji prelaze trgom, ponosni na lepotu svoga grada.
Kao sto znate Poljaci su veoma religiozni, sedamdeset odsto od devedeset odsto religioznih Poljaka redovno ide u crkvu. A tek nedeljom. Katedrala na Svetom ostrvu krcata je svetom. Katedrala je cudesna, a jos je cudesnije koliko je stara i kako je odrzavana i kako sve to izgleda. Jer toliko sveta u njoj ima. Crkve ne mogu biti takve bez stvarnih vernika ma kome bogu se oni molili, kao ni pozorista bez takvog rada, misije i publike.
Tacno je da je Vroclav bio okupiran od Nemaca, a ne od Turaka (mada su i takve tvrdnje relativne, ako covek pogleda Bosfor ili Istanbul), i to citavih sedam vekova, ili sedam stotina godina, ali posto su Poljaci ozbiljni nacionalisti, kada to jesu, kao sto su i ozbiljno religiozni, kada to jesu, Vroclav je danas jedan prelepi restaurirani, negovan, stvarno voljeni poljski grad u kome se jedu ozbiljna odlicna poljska jela kao i svakojaka medjunarodna kuhinja, mondijalisticka, sto bi rekli, i zamislite da tako izgleda Novi Sad, ili Kragujevac, sto je Vroclav u Poljskoj, i u Evropi.
NIN, 20. janaur
pise: Luka Miceta
Priznati greh
Maksimilijan Erenrajh Ostojic
Ako je Broh u pravu da je roman svet onakav kakav zelimo ili kakvog se bojimo onda se moze reci da je Maks Erenrajh Ostojic u svom romanu "Karakteristika" docarao svet koji ne zelimo jer ga se bojimo.To je roman o strahu i neherojstvu.
Maks Erenrajh Ostojic se nije libio da napise kako se plasio tog sveta, nije se libio da kaze da nije bio junak, naprotiv da je bio antiteza junaku. To je roman savesti gde "narator bespostedno razmatra probleme vlastite moralne krivice i odgovornosti u ratnom vremenu, koji pleni hrabroscu samopreispitivanja".
Gotovo svako poglavlje vaseg romana je, pored ostalog, svedocanstvo o neherojskom ponasanju. Medjutim, strah nije nuzno u kauzalnoj vezi sa kukaviclukom. Iz straha se cesto urade i herojska dela.
- Za vreme rata neko me je ocinkario da sam Jevrejin. Kada sam otisao da se prijavim, nemacki oficir me je prvo pitao za ime oca. Odgovorio sam: Josif Erenrajh. Na pitanje gde je rodjen, nisam hteo da kazem Bec, Austrija jer to bi vec bio ozbiljan minus, nego sam kazao Ostmark - istocna pokrajina Nemacke. A majka? Kazem: majka mi je Srpkinja. Kada me je upitao sta sam po nacionalnosti, odgovorio sam - Srbin. Na primedbu kako mogu da budem Srbin kad mi je otac Nemac, rekao sam da mi je otac umro vrlo rano i da me je majka vaspitavala kao Srbina. Trazio je da mu sutra donesem oceva dokumenta. Kada sam mu sutradan doneo ocevu krstenicu, gledao me je dugo, cini mi se citavu vecnost. Posto verovatno nije mogao sam da odluci, pozvao je iz susedne sobe drugog cinovnika i pitao ga da li ja imam osobine Srbina ili Jevrejina. Ovaj mi naredi: ustanite. Bio sam visok preko 190 centimetara. On mene gleda i kaze ovako: oci plave, statura nordijska ali celo i usne bi mogle da budu semitske. Sada vi cekate cemu ce on da da prednost, sto za vas bukvalno znaci smrt ili zivot. Presudio je moj stas, a to je bio stas Hercegovca. Inace, da nisam bio toliko visok, zavrsio bih u Ausvicu ili u nekom slicnom logoru. Ziveti godinama u strahu da sutra neko mozda drugacije proceni vas izgled, da mozete da zavrsite u logoru, strasno je saznanje. Snagu, svesni i nesvesni uticaj tog saznanja ne treba potcenjivati. To nije
nikakvo moje pravdanje vec samo ukazivanje na vaznu cinjenicu.
Otkud potreba ali i hrabrost da priznate da niste bili hrabri, da opisete, kako kazete, postojanje kroz spoznaju vlastite krivice?
- Da napisem ovaj roman podstakle su me dve stvari. Svojevremeno sam mnogo citao ruske religijske pisce. Duboko su mi se u um urezale reci jednog ruskog monaha koji je ceo zivot proveo u manastiru moleci se bogu. Neverovatne privrzenosti i upornosti, u molitvama je stalno ponavljao kako je on najgresniji covek na svetu i da svi gresi poticu od njega, da je on kriv za sve. Otkrio sam strasnu istinu u tome. Prosvetlio sam se. Presudno je na mene uticala i Borhesova rec: kad zgazis mrava zgazio si ceo svet. Znate, mi smo gresni rodjeni, jer da nismo gresili ne bismo ni bili rodjeni. Nije to zbog Adamovog greha, vec zbog prethodne gresne egzistencije. Dakle, ja sam u osnovi religiozan covek i kao religiozan covek ne smem da skrivam istinu o sebi, svoje prestupe i svoje grehe.
Kome se bogu molite, buduci da vam je majka pravoslavka, Srpkinja iz Hercegovine, a otac Jevrejin?
- Sustina boga u svim velikim religijama jeste sustina koja ne moze da se shvati. Hriscanski bog je, recimo, nesaznajan. Njemu se molimo, ali ne znamo kako izgleda. Jevrejski bog je takodje nesaznajan. Jedino je Mojsije na Sinaju govorio sa bogom, ali bio je to samo bozji glas. Kod Hindusa bog je, takodje, nepoznat u fizickom obliku, dok je karma presudnija od najveceg bozanstva. Mi mozemo da mu se priblizimo ako vodimo zivot saobrazan njegovom ucenju, ali nikad necemo moci da saznamo kako on izgleda. Bog je jedan i ja bih se molio bogu u bilo kom hramu. Za mene je bog taj koji odredjuje i presudjuje. On je, u stvari, sudbina.
Stice se utisak da je roman pisan, kako rece pesnik, sa stanovista bola, ne zato sto niste bili hrabri vec sto ste bili kukavica. Kazete u romanu: "Svi tvoji gresi nerazdvojni su od tebe, trajniji cak i od tvojih ogolelih kostiju i tvog pepela. Oni su tvoja jedina verodostojna karakteristika, sama tvoja sudbina." Da li je "ukoricenje" te sudbine taj "mukotrpni put do spasenja"?
- Jeste. Ja se deklarisem kao Jevrejin blizak hriscanima. To sam rekao zbog toga sto smatram da ce posle moje smrti moja dusa preci u neko stanje koje ce odrediti moja sudbina, moja karma, ako mogu tako da kazem. Prema tome, ja nisam toliko razmisljao o zemaljskim zakonima, o zemaljskom moralu, nego o vecnom spasenju, o spasenju duse. Pisanje je moj put ka tom spasenju.
Danak kolektivnim zanosima obradjujete kroz odnos militantnog monstruma i osamljene uplasene jedinke, gde jedinka pobedjuje - prezivljava. Koliki je deo cene secanje na placenu cenu za pobedu, za prezivljavanje? U vremenu kada je, sa stanovista vaseg junaka, bilo vazno preziveti a ne kako preziveti?
- Secanja me opterecuju jer je moja griza savesti velika. Pisuci ovaj roman jos jednom sam preziveo moje grehe. Recimo, epizoda sa gladnim srpskim vojnikom kome nisam dao hleb progoni me i danas. Nesto vise, mozda, nego ostali moji gresi opisani u romanu. Pisuci ovaj roman, oslobadjao sam se toga. To je neka vrsta moje ispovesti pred nekim nepoznatim bogom.
Dajete sliku Beograda i sliku literarnog junaka na koje nismo navikli. Komunisticka paradigma kao sto je Davicova "Pesma" i Mica Ranovic, mitologije herojstava i zrtve, od Lazara i Obilica formirali su mentalni sklop naseg naroda, kako kaze profesor Vitanovic, naroda koji je poceo morbidno da voli svoju zrtvu, koja "mu daje moralnu samosvest i obezbedjuje mu izvesnu nadmoc nad drugima". Vi ste svesno isli suprotnim smerom. Da li ste se plasili suocavanja sa, i danas, dominantnom herojskom tradicijom i tendencijom?
- Plasio sam se da ne budem kao Don Kihot, jer moji postupci tokom rata bili su za moralnu osudu. Ali, nije svako niti svako moze biti heroj. Jedino je mozda pozitivno sto sam priznao svoja moralna zgresenja za razliku od drugih koji ih mozda skrivaju. Nisam uopste razmisljao o suocavanju sa herojskom tradicijom. Imao sam potrebu da to napisem bez obzira na to sta drugi budu mislili.
Sklovski smatra da "pisac pise savladjujuci svoju proslost i polazeci od svoje proslosti". U kolikoj meri ste savladali vlastitu proslost, u kolikoj meri vas i posle objavljenog romana, svojevrsne ispovesti, ona i dalje prati?
- Bila je to moja obaveza pred svevisnjim. Rekoh i spasih dusu svoju. Proslost me i dalje prati ali ne na nekadasnji nacin. Ja sam svoju proslost savladao.
Lik deda-Marka u poglavlju "Konji apokalipse" i lik mladica naratora kao da su se pomirili danas u vama. Deda Marko koga od svega iz Biblije interesuje i opseda samo apokalipsa, kraj sveta koji je on bez straha ocekivao, i mladic, koga interesuje pocetak i stvaranje sveta. Kazete: "Takvu zanetost krajem vremena u pocetku nisam mogao da shvatim." Ko vam je danas blizi?
- Mladic i njegova fascinacija. Zato sto ne verujem u eshatologiju. Zivot je najveca misterija. I to ce uvek ostati.
"Inventar mrtvih" kako je jednom Markes definisao knjizevnost svoje zemlje, cini se, moze vaziti i za nasu knjizevnost.
- Ne bih mogao to da prihvatim za bilo ciju knjizevnost. Kad citate knjigu, vi vracate, ozivljavate proslost. Proslost, dakle, zivi.
Kaze Ceslav Milos: "Bio sam tu - i svako je bio u nekom tu - ali jedino sto mozemo uraditi jeste da to jedni drugima saopstimo." Kako se danas osecate kad ste saopstili da ste bili tu, da se posluzim recima Ceslava Milosa?
- Meni je drago sto je ovakav roman s ovakvim junakom dobio nagradu. Osecao sam veliku potrebu da pisem o Beogradu, da govorim o vremenu rata kad je sve bilo ispremetano, i kad je sve bilo ugrozeno, i kad su se isprobavale, ako tako mogu da kazem, ljudske slabosti ali i vrline.
Kad biste ponovo bili u takvim situacijama, da li biste drugacije postupili?
- Sada bih drugacije postupio. Sigurno bih dao hleb onom nesrecnom vojniku. Moja moralna sagresenja ne bih ponovio.
Koreni
Moze li se reci da ste tokom zivota pokusavali da pomirite jevrejstvo i pravoslavlje, nemacko poreklo po ocu i srpsko po majci.
- Moj otac je bio pokrsteni austrijski Jevrejin. Bio je savetnik za unutrasnje poslove u vladi Bosne i Hercegovine dok je ona bila pod austrougarskom okupacijom. Cak je imao i islednicku funkciju. Isledjivao je i jednog pripadnika "Mlade Bosne" i oslobodio ga. Posle sloma Austrougarske zeleo je da se vrati u Bec jer je mislio da ne bi bio bezbedan u Bosni. Moja majka to nije zelela i pitala je cuvenog i uticajnog Srbina Atanasija Solu da li bi moj otac ipak mogao da ostane. Sola joj je odgovorio da se drzao casno, da je oslobodio mladobosanca Grdica i da nema smetnji da ostane. Zamislite, Srbi ga potom postave za sreskog nacelnika u Travniku, gde sam se ja i rodio. Otac me je vaspitavao u nemackom duhu. Kada smo 1927. godine presli u Beograd, otac me je upisao u nemacku skolu. Postao sam gotovo Nemac. Moja majka je cutala i nije se mesala. U stvari, u bracnom ugovoru mojih roditelja nalazila se klauzula: muska deca ce biti oceve narodnosti i veroispovesti, dakle katolici i Austrijanci a cerke ce biti Srpkinje i pravoslavke. Medjutim, moj otac je umro kada sam imao devet godina i majka je preuzela moje vaspitanje.
Kada sam 1939. godine sa beogradskim studentskim udruzenjem krenuo na more, nakratko sam se zadrzao u Mostaru da posetim familiju moje majke. Tada me je jedan moj teca zagrlio i sa suzama u ocima mi rekao: Makso, kako si ti mene usrecio. Napisao si mi razglednicu cirilicom. To me je toliko dirnulo da se cirilice nisam odrekao celog zivota. Sledeca sekvenca koja je na mene bitno uticala vezana je za familiju moga oca. Kada mi je umrla majka, otisao sam u Bec da vidim sta se desilo sa ocevom familijom. U kuci u kojoj su stanovali u Becu bila je ziva jedna starica koja mi je ispricala kako je nastradala moja baba po ocu 1940. godine. Naime, jedna njena susetka ciji je sin bio esesovac i koja je mrzela Jevreje napujdala je svog psa na moju babu. Moja baka je pala, slomila kuk i ubrzo umrla. Jednu moju tetku ubili su Nemci cim su dosli na vlast, strica koji je ziveo u Parizu odveli su u Ausvic, a drugu moju tetku, koju sam najvise voleo, odveli su u Minsk i tamo ubili.
Tada sam shvatio da moram biti Jevrejin iz pijeteta prema njima. Krajem sedamdesetih godina otisao sam u Jevrejsku opstinu i prijavio se kao Jevrejin.
Sada se potpisujete i ocevim i majcinim prezimenom. U NIN-u ste se nekada potpisivali kao Karlo Ostojic.
- Vidite, kada sam se zaposlio u "Dugi" glavni urednik mi je rekao: Maks, kakvo ti je to bre nemacko prezime, ide mi na zivce, uzmi neko drugo. Posto sam na krstenju dobio ime Maksimilijan Karlo ja sam se poceo potpisivati kao Karlo Ostojic. Tri knjige sam objavio pod tim imenom.
Malo je poznato da godinama pisete i za "Pravoslavlje" pod pseudonimom Josif Ljubicki. Otkud ta kombinacija?
- Otac mi se zvao Josif a majka Ljubica i otud taj pseudonim. Godinama pisem za "Pravoslavlje" i pokusavam da nadjem zajednicki imenitelj izmedju judaizma i pravoslavlja.
Mislite da je to moguce?
- Za mene je to savrseno prirodno, mada ima i onih koji ne misle tako.
Ilegalac
(Deo iz romana)
Obojica smo se upisali na pravni fakultet. Medjutim, on je studirao u neuporedivo tezim okolnostima: nije samo, onako hrom, raznosio mleko po kucama vec se bavio i drugim poslovima da bi mogao da izdrzava oca koga je alkohol sasvim onesposobio.
Druge godine nasih studija zaratilo se i sve se u nasoj zemlji, porazenoj strani, iz osnova izmenilo: morao sam da se kao magacioner zaposlim u obliznjoj pivari, dok je Veljko gotovo bez ikakvih sredstava bio vezan za bolesnog oca ciji se kraj ocigledno brzo primicao.
U medjuvremenu umro je deda Marko. Nasli su ga mrtvog nocu u jednoj susednoj ulici. Smrt nije bila nasilna, obdukcija je utvrdila. Ukucani su ga sahranili o svom trosku a priloge smo skupljali Veljko i ja. U kovceg su ga polozili sa postarskom kapom na glavi, na insistiranje solunca Rajakovica, jer gotovo niko od nas deda-Marka, cak ni mrtvog, nije mogao da zamisli bez kape, Veljko i ja bili smo medju onima koji su ga ispratili do groba.
Napad Nemaca na Rusiju nije uneo promenu u moj zivot, ali u Veljkov jeste: morao je da kao ilegalac odsustvuje od kuce a oca je prepustio na milost i nemilost nas ukucana. Njegovo stanje pogorsavalo se gotovo iz dana u dan a Veljko ga je krisom povremeno posecivao, rizikujuci da njega, obelezenog telesnim nedostatkom, neko od agenata ne primeti i uhapsi. Pocetkom novembra 1941, u sumrak, ugledao sam ga tamo gde sam se najmanje nadao: na vratima mog magacina. Prosao je pored prozora a da ga nisam primetio. Jos od avgusta se nismo videli, kao ni na sahrani njegovog oca koji je sredinom septembra umro a ukucani ga o svom trosku sahranili. Jedino se solunac Rajakovic tada cudio sto Veljko, rodjeni sin umrlog, nije prisustvovao ocevoj sahrani na groblju u Marinkovoj bari. Pivara Veljku nije bila nepoznata posto je neko vreme, pocetkom tridesetih, njegov otac bio zaposlen u njoj. Jos pre toga Veljko i ja smo odlazili u krug pivare da se igramo sa mojim skolskim drugom Alfredom Bekerom, Nemcem. Ja sam bio inicijator ovih odlazaka i Veljka gotovo prisiljavao da podje sa mnom ne shvatajuci u to vreme razlog sto se njemu nije islo: fizicki nedostatak cinio ga je neravnopravnim partnerom u igri, a on je bio suvise ponosit da bi to priznao.
- Otkud ovde - rekoh krenuvsi mu u susret. Vec samo njegovo lice kazivalo je, iako u polumraku, da nije dosao samo zato da me poseti na mom radnom mestu, prvi put od kako sam se zaposlio. Morao je da postoji neki daleko ozbiljniji razlog. Jos dok mi se priblizavao, ne sacekavsi ni da se pozdravimo, rekao je: "U velikoj sam nevolji. Dosao sam da mi pomognes." Nijednom do sada, ni pre rata, ni po ulasku Nemaca, nije mi se nijednom obratio da mu bilo u cemu pomognem, cak ni u najtezim trenucima. Ocigledno, bio je ponosan na sebe, na svoje siromastvo, na svog oca, pogotovo kada je dovoljno odrastao, a siguran sam da je iskljucivo iz ponosa odbijao da ponekad ruca ili vecera kod mene cak i kada ga je glad morila. Uprkos tome, on je mene i dalje smatrao za svog najprisnijeg druga, iako smo se jos pre smrti deda-Marka razilazili u svojim pogledima.
- Da ti pomognem! Kako, zbog cega? Mozda uopste nije bilo potrebno da tako reagujem posto sam ja, a i svi iz nase kuce, jos odavno pretpostavljali da su ga njegova ideologija i napad Nemaca na Rusiju oterali u ilegalu.
- Danas su uhapsili naseg druga. Mozda ce ga primoravati da nas, ostale, oda. Bar ovu noc moram da provedem tamo gde do sada nisam spavao, a ovde me svakako nece traziti. Zdravo je rasudjivao, pomislio sam: proveo bi noc ovde, u magacinu, jer nikome ne bi palo na pamet da se ovde skriva. Samo, ja sam bio predostrozniji i manje smeo od njega: mozda ga je neko prepoznao onako hromog na ulici, pomisljao sam, i pratio do pivare pa sada negde iz prikrajka ceka da izadje. Mozda ce i vratar posle zavrsetka radnog vremena uociti da nije izasao, a Nemci su imali svuda svoje ljude, pogotovo u pivari koja je uglavnom radila za njih. Najzad, mogao bi tokom noci da se dogodi kakav poveci kvar a da bi se on otklonio bilo bi potrebno da se potrazi novi deo u magacinu, sto se i desilo pre nekoliko godina kada je magacioner bio Robert Zajdl: tada su ga usred noci probudili.
- Ne brini! Vratara uopste nije bilo na kapiji, a ja sam kroz nju prosao u drustvu coveka koji verovatno stanuje u pivari i za mene ne zna. Kao da je citao moje misli i shvatio razloge sto sam odugovlacio sa odgovorom.
I ja bih tako govorio da sam bio na njegovom mestu. Medjutim, za razliku od njega nisam smeo nista da rizikujem, jer u pitanju nisam bio samo ja. Imao sam majku i sestru. Najzad, bio sam polujevrejin.
Razgovarali smo i dalje u polumraku. Nisam ga pozvao da udje u moj boks jer je u njemu vec upaljeno svetlo i neko bi kroz prozor mogao da primeti. Bio je uzbudjen, glas mu je podrhtavao.
- Kazem ti jos jednom da nema razloga da strahujes. Samo da prodje ova kriticna noc i ja cu se izgubiti iz Beograda. Prikljucio bih se jos ranije partizanima na Kosmaju samo da imam zdravu nogu, a ona me od nedavno kao za inat zabolela. Uostalom, ja bih isto ucinio za tebe, svog najblizeg prijatelja. Prvi put od kako se znamo pomenuo je svoj fizicki nedostatak, pa sada, tako pritesnjen, pozivao se i na nase prijateljstvo, ne spomenuvsi deda-Marka i njegove ognjene konje iako su tog trenutka morali da budu u njegovoj svesti.
Znao sam da je tog casa sve bilo na Veljkovoj strani: i istina, i etika, i istorija i ona cudesna strast sa kojom je deda Marko umeo da prica i koja kao da je vec sama po sebi bila iznad svih cinjenica i objasnjenja. Jednom reci, sve je islo u prilog Veljku, osim mene, mog velikog, mozda i nesvesno preuvelicanog straha od Nemaca.
- Zao mi je ali u ovakvim prilikama ne treba da racunas na mene. Skrenuo sam pogled dok sam te reci izgovarao, mucno svestan toga da uskracujem pomoc koju bi svom tako bliskom drugu trebalo bezuslovno da pruzim.
To sto sam rekao, i kako sam rekao, bilo je za Veljka ocigledno dovoljno: shvatio je da me je potrazio uzaludno i da se nepotrebno izlagao opasnosti na putu do pivare, shvatio da mene vise nista nije moglo da pokoleba. I sta mu je u takvoj situaciji preostalo nego da se okrene i bez reci izadje iz magacina. Krenuo sam za njim, ali ne zato da mu kazem kako sam se predomislio. Postojali su drugi razlozi: zeleo sam da se uverim u to da se uputio ka izlazu i da se nece vratiti i pozvati se jos jednom na nase drugarstvo.
No, on je odmicao. Nije se zurio: kao da je u njemu jos bilo nade da cu se pokolebati i pozvati ga da se vrati. Ali, ja sam i dalje cutao i gledao, sav napet, kako, naginjuci se na levu stranu onom svojom spontanom elegancijom odlazi polako, bez vidljivog straha, napusten od svih, cak i mene, u neizvesnost jednog tako opasnog vremena i mraka. A kada se sasvim priblizio kapiji i iscezao iz mog vidokruga vratio sam se u magacin, svestan toga da ce jednog dana razjareni konji deda-Marka i zbog mene licno biti pusteni u ovaj svet.
