Izvor: B92, 24.Jan.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Vreme" 22.januar
pise: Drinka Gojkovic
Preispitivanja: Srpska kulturna elita
Cija prica?
Pitanje srpske krivice ne postavlja se ni samo, ni prvenstveno kao pitanje iskljucivo srpske krivice. Ali zato sto nije iskljucivo srpska, krivica nije manja, niti je manje krivica
U zimu 1945/6, u razrusenoj, porazenoj, siromasnoj, preziru citavog sveta izlozenoj Nemackoj, Karl Jaspers je svojim studentima drzao kurs o duhovnoj situaciji nacije. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Centralna tema kursa bio je problem krivice - nemacke krivice za Drugi svetski rat i u ratu.
U knjizi Pitanje krivice, cuvenom spisu koji je nastao iz ovih predavanja, Jaspers (odnedavno i na nasem jeziku: SamizdatFreeB92, 1999; prevod: Vanja Savic) kaze: "Da smo mi Nemci, da je svaki Nemac na neki nacin kriv, u to (...) ne moze biti sumnje." Sam Jaspers bio je od samog pocetka odlucni i izriciti protivnik nacionalsocijalizma. Hani Arent je posle pada Hitlerovog rezima napisao: "Sad, kad je Nemacka unistena - u odredjenom smislu i u odredjenom stepenu, i sa konacnoscu koju tesko da je bilo ko ovde zaista dokucio - ja se prvi put osecam lagodno kao Nemac." Ipak, kad je govorio o nemackoj krivici, govorio je u prvom licu mnozine: "Mi Nemci..." Bio je Nemac, a krivica je bila nemacka. Svoj deo te krivice - moglo bi se reci: opste, zajednicke, na odredjeni nacin apstraktne - Jaspers je preuzeo tako sto je otvoreno svojim studentima, nemackoj javnosti razotkrivao, predocavao, tumacio u cemu se krivica sastoji i kako Nemci da se odnose prema njoj.
Nemacku krivicu Jaspers je dozivljavao i predstavljao kao opstenemacku pozivajuci se pre svega na "datost" svog "nemstva", koja je "tako postojana da se ja (...) osecam saodgovornim za ono sto Nemci rade i sto su radili". Svoje nemstvo on nije shvatao kao moralno neutralno, nego je u njemu video moralni "zadatak" i zato je smatrao da preokret, preporod, "odbacivanje svega pogubnog" predstavlja "zadatak postavljen narodu u obliku zahteva postavljenog svakom pojedincu".
Ono sto Jaspers zove datoscu svog nemstva u stvari je datost - ako je dozvoljeno izraziti to sasvim uprosceno - svake ljudske zajednice. Zajednica zivi zahvaljujuci odgovornosti i saodgovornosti. Gde nema zajednice nema ni odgovornosti. Ali, jedino se u zajednici i moze ziveti - izvan nje zivot je tesko savladiv haos. Zajednica je ta koja regulise haos mrezom uzajamnih odgovornosti. Bez odgovornosti, i unutar sebe i prema spoljasnjem svetu, i ona sama pada, gubi sansu za zivot. Odgovornost, prema tome, nije samo pitanje morala koji obitava u apstraktnom prostoru izvan i iznad zajednice, nego i prakticno pitanje njenog opstanka. Zajednica koja ne mari za odgovornost vraca se, htela ne htela, u stanje haosa, tesko savladivog za nju samu i za sve oko nje. Kod Jaspersa se ovaj spoj morala i prakse pojavljuje u pojmu "politickog etosa". Politicki etos je "princip postojanja drzave", u cijem zivotu "svi sudeluju, svojom svescu, znanjem, stavovima i voljom". Drzave - nota bene - u kojoj "nasilje i teror", zahvaljujuci "zadatku i sansi saodgovornosti svih nas", ne mogu tek tako da dovedu do "ponistenja ljudskog bivstva i duse".
DVA STAVA: Da o problemu krivice - ovoga puta srpske - kazu svoju rec, "Vreme" i "Nedeljni telegraf" pozvali su nedavno - Predraga Palavestru i Dobricu Cosica, istaknute pisce, akademike i predstavnike srpske kulturne elite.
Pitanje srpske krivice za ratove i u ratovima na tlu nekadasnje Jugoslavije latentno je prisutno u Srbiji vec godinama. Do sada su se, sto se odgovora na njega tice, na srpskoj intelektualnoj sceni sudarala dva ostro suprotstavljena stava: odbacivanje, odnosno prihvatanje krivice, poricanje, odnosno priznavanje. Zastupnici prvog najcesce su u javnosti pozitivno obelezavani kao nacionalno zainteresovani intelektualci ("patrioti"), dok su zastupnici drugog najcesce negativno obelezavani kao nacionalno ravnodusni intelektualci ("mondijalisti", "apatridi"). Sada se situacija unekoliko promenila. Dva znacajna predstavnika prve grupe, Predrag Palavestra ("Vreme", 13. novembar 1999) i Dobrica Cosic ("Nedeljni telegraf", 29. decembar 1999), govore u svojim intervjuima, prvi put, o postojanju te krivice. Koliko je vazna ova promena i sta se njome dobija, ili gubi?
Palavestra u pojmu krivice vidi strogo pravnu kategoriju i zato radije govori o kolektivnoj odgovornosti. Tumaceci odgovornost kao moralno pitanje, stanje savesti, on kaze da "(...) iskupljenje i pokajanje nisu potrebni srpskoj istoriji, nego dusi i savesti srpskog naroda". Ova vazna konstatacija ostaje, nazalost, bez celovitog objasnjenja. No za razliku od mnogih "intelektualaca-patriota", Palavestra se, svakako, ne usteze da kaze da oseca "gorcinu i stid zbog mnogih stvari koje su Srbi cinili drugima": "Gadim se osvetnickog junastva nad nejakom sirotinjom i Limonova koji je sa Trebevica pucao na Sarajevo. Uzasavao sam se i javno sam protestovao kada su rusene crkve, biblioteke, dzamije i skole..."
Uprkos osveti i rusenju, a birajuci za simbol pucanja po Sarajevu bas Limonova, koji je na Trebevicu ipak bio samo gost, Palavestra odbacuje bilo kakvu "opstu, retoricku i neutvrdjenu krivicu" i, ukazujuci na srpska stradanja, odbija da se ikome pravda sto je srpski pisac i akademik. Iako i sam smatra da su srpski intelektualci i pisci "ucvrstili vodju u njegovoj svesti i nesumnjivo (...) razgoreli plamen nacionalizma", on ne misli da su oni "pokrenuli ratnu masinu". Njihovu odgovornost ne smatra "ni manjom ni vecom od odgovornosti slovenacke, hrvatske, pa i albanske inteligencije", s tom razlikom sto su "njihovi nacionalizmi pobedili, dok je kod Srba nacionalna svest iskoriscena kao pokretac pogresne politike koja je porazena". Srpski intelektualci ne nose nikakav "istocni greh" niti su "jedini izrodi" - i tu se sad ukljucuje neocekivana ironija, koja sluzi odbrani intelektualaca - "u inace blagom i pitomom narodu, punom blazenih pravednika". Ironija iscezava na drugom mestu, kad Palavestra brani i narod i intelektualce od "onih navodno liberalnih krugova" koji njima, umesto "vlasti, koja je vodila rat", prebacuju "krivicu za poraz".
ISKUPLJENJE: Na stranu to sto ni o kakvom amnestiranju "obraza vlasti" nema govora kod onih koji krivicu ne vide samo na strani vlasti. Problem sa tipom iskaza kakav je Palavestrin - a rec je o kritici iskaza, ne licnosti od koje iskaz potice - lezi u tome sto on zapravo brise samo pitanje na koje pokusava da pruzi odgovor. A pitanje glasi: da li je nama Srbima uopste potrebno "iskupljenje" i "pokajanje" i, ako jeste, za sta. Ako su se Srbi ogresili o druge, a drugi su se ogresili o njih; ako su srpski intelektualci podsticali nacionalizam, a isto su cinili intelektualci ostalih nacija; ako su srpske karte prosto lose pale, pa poraz nije ispao pobeda - pitanje krivice, odnosno odgovornosti gubi smisao i ustupa mesto mnogo neobaveznijem pitanju o hirovima istorije.
Lako cu se sloziti da "nisu intelektualci pokrenuli ratnu masinu" ako pod tom masinom podrazumevam samo tenk, a ne i onaj razlog - a u mnogim slucajevima i alibi - zbog kojeg se neko na tenk popeo. Secam se, medjutim, da su bas najznacajnije srpske kulturne institucije i najprominentniji predstavnici srpske kulturne elite u godinama pred rat insistirali na tome da su nam u zajednickoj drzavi ugrozeni i jezik i opstanak, da nam zivota nema ako treba da bude zajednicki, da je Srbija gde god su srpski grobovi i da - kako je rekao jedan od prominentnih - vise volimo rdjavog Srbina nego dobrog Svedjanina. Taj depresivno-agresivni javni diskurs srpske intelektualne elite podstakao je mnogo kog Srbina, u Srbiji i van nje, da pomenuti tenk vidi i kao epohalnu neminovnost i kao optimalno resenje svih svojih muka.
Jasnu i nesumnjivu krivicu Palavestra vidi jedino na strani "srpskog partijskog kadra i politicke birokratije", zato sto su oni bili ti koji su "pod zastavom srpskog nacionalizma gurnuli svoj narod u nesrecu i sramotu i doveli ga do poraza". Sta bi, medjutim, bilo da su nas taj partijski kadar i ta politicka birokratija, pod istom tom zastavom nacionalizma, doveli do pobede? Da li bi ta pobeda, sa svom nesrecom i stradanjem nesrpskih naroda iza sebe, bila prihvatljivija, a njena zastava lepsa? I da li u tom slucaju ne bismo govorili da smo u nju bili "gurnuti", potpuno pasivno, trpno, bez svoje zasluge, bez sopstvene odgovornosti? Toliko "gurnuti", da sad tesko ispastamo zbog grehova i krivice onih koji su nas gurnuli. Kako im je poslo za rukom da nas ovako fatalno gurnu i nateraju da ovoliko ispastamo, osim ako nismo u njihovoj potpunoj vlasti? I sto je jos vaznije, Sta nam je potrebno da tako podvlasceni - i "gurnuti" - ne ostanemo doveka? Jaspers kaze: "Znati da si odgovoran prvi je pokazatelj budjenja politicke slobode."
PORAZ: U dokumentarnoj knjizi Pucanje duse (zapisala Janja Bec; Beograd 1997), koja donosi ispovesti bosanskih zena cije su porodice stradale od srpskih vojski u ratu 1992-95, jedna od zena, Hida, kaze: "...Komsije, profesori, nastavnici, vojska. Pred trgovinu su nas postrojili, ispitivali gdje je ko, tukli su nas od devet do pola jedanaest, red je bio nas zena, djece, mladih. (...) Moja kuca je prva zapalita, sve je u nasem selu zapalito, mi u stroju, stroj pada, kuce padaju. Izgore moje mame kuca, kaze moja najstarija, suti nek gori, suti nek gori samo da ste mi vi zivi. Odjedanput se smraci. Tukli su nas sa svih strana sa svakim oruzjem i onda su bacili granatu i stroj je pao. (...) Sve mi je pobijeno, kako me vidis tako me pisi."
A na Kosovu - saznajemo u jednom radijskom kontakt-programu - klanje civila pripremano je uz lozinku: "idemo u pihtije".
Najrazlicitiji ljudi danas sve cesce govore o potrebi iskupljenja i pokajanja. "Ocigledno nismo do kraja ispili casu gorcine i neminovno cemo jos vise postradati ukoliko ne dodje do sveopsteg pokajanja", izjavio je nedavno i otac Sava iz manastira Decani na Kosovu. Ali, Dobrica Cosic u intervjuu "Nedeljnom telegrafu" (29.XII 1999) vidi to nesto drugacije.
Pozivajuci se na Jaspersovo Pitanje krivice, Cosic kaze da su Srbi danas u slicnom polozaju kao Nemci posle Drugog svetskog rata, jedina razlika je u tome sto su "Nemci bili vise krivi pred drugima, a mi smo vise krivi pred sobom". Cime se ovo "vise" meri, iz Cosicevog intervjua nije jasno, jer u njemu jedva da ima nagovestaja da smo se mi uopste o bilo koga ogresili. Cak i kad pominje da smo "i mi svojim neprijateljima pocinili velika zla", on ta zla na izvestan nacin smesta neutralise isticuci da su se odigrala dok smo se borili "za svoja prava". On ne dovodi u pitanje nas etos, ne smatrajuci da je ovaj ozbiljnije ugrozen time sto smo se "cesto ... ponasali iznad svojih prava". Nasu krivicu, u svakom slucaju, vidi pre svega u nasem porazu. Pred onim sto on zove "istorijskim sudom" nema, po Cosicevom uverenju, nevinih Srba - svi su krivi za ideje i zablude "koje su uslovile sadasnju tragediju srpskog naroda". U zatvorenom Cosicevom svetu, srpske zablude - tako siroko postavljene da su savremenici za njih krivi koliko i oni sto su ziveli na pocetku veka - ne ticu se nikoga osim Srba. Pa cak i tako, Srbi ne moraju da brinu jer vreme radi za njih. "Neki porazi u ovom veku", kaze on, "dijalektikom istorije pretvorice se u iducem veku u srpske pobede", stavise "u preimucstva nad sadasnjim pobednicima". Tamo gde je Jaspers osecao olaksanje zbog konacnosti poraza, zbog okoncanja epohe nasilja, terora i greha, Cosic - dijalektikom istorije - pretvara poraz u pobedu.
ODGOVORNOST: Dva su razloga sto mislim da je potrebno problematizovati stanovista kakva su Palavestrino i Cosicevo, i sto to ovde cinim. Mislim, najpre, da nije dobro, uzdrzavajuci se od javne reakcije, podrzavati uverenje da i onaj ko govori javno govori samo "o svom trosku" (Matija Beckovic, "Vreme", 11. decembar 1999). Ko god govori javno - javno je i odgovoran, jer time sto govori, pogotovu ako je istaknut pisac, akademik i clan drustvene elite, utice ovako ili onako na formiranje javnog mnjenja. U tom pogledu, zatim, posebnu odgovornost, narocito u nasim okolnostima, predstavlja javno razmisljanje o polozaju i stanju nacije. Kad Palavestra kaze da danas "u Evropi i deca u skolama uce da su Srbi izmislili 'etnicko ciscenje'" (pa su zato "prokazen i nepozeljan soj ljudi izvan zakona"), onda to nije samo masivno hipertrofiranje faktickog stanja stvari nego i sugestija da je vaznije jesu li Srbi etnicko ciscenje 'izmislili' nego jesu li ga sprovodili. Kad Cosic kaze da "ima neceg jovovskog u srpskoj sudbini u ovom veku", onda to nije samo neuspela knjizevna metafora nego i sugestija da su Srbi apsolutni pravednici, bez ikakvog udela u sopstvenoj i tudjoj nesreci. Ni Palavestra ni Cosic ne pominju ubijanje, proganjanje, zlostavljanje koje su Srbi vrsili nad drugonacionalnim civilima, pre svega u Bosni i na Kosovu. Da bi to ucinili, oni ne treba da zanemare da su i sami Srbi ubijani, proganjani i zlostavljani. Pitanje srpske krivice ne postavlja se ni samo, ni prvenstveno kao pitanje iskljucivo srpske krivice. Ali zato sto nije iskljucivo srpska, krivica nije manja, niti je manje krivica. To je jedna od onih istina koje, koliko god to Cosic zeleo, zaista ne donose spokojstvo, ali donose mogucnost da se iz rdjave situacije iskoci u neku bolju. A pre svega je to otreznjujuce saznanje. Ono podstice zdravo osecanje odgovornosti, bez kojeg se ne moze ziveti u svetu i sa svetom. Ono, isto tako, oslobadja potrebe da se u vlastitom statusu zrtve pronalazi neki alternativni nacionalni identitet, koji moze da navede jedino na golo osciliranje izmedju agresije i depresije. Ljudi u Srbiji pokazuju da su toga svesni i da im je toga dosta. Da li ce njihovi patriotski intelektualci biti poslednji koji ce to shvatiti?
