Izvor: B92, 14.Jan.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Vreme" 8. januar
Polemike
pise: Milan Djordjevic
Branitelj "najskupljih reci"
Reagovanja na intervju s Matijom Beckovicem ("Vreme" br. 466)
U euforiji budjenja i nacionalnog osvescivanja (onesvescivanja) naroda niko od najumnijih glava i profesionalnih Srbendi nije ozbiljno razmisljao o posledicama svojih prica i delovanja. (O tome sta ce se desavati i kakvi ce biti rezultati te avanturisticke politike razborito su govorili oni sto >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << su ih nasi patrioti-profiteri nazivali izdajnicima, odrodima, otpadom, kukoljem, losim Srbima koji pate od samomrznje. Medjutim, u opstoj nacionalistickoj halabuci, ovi glasovi razuma nisu se culi a kamoli bili saslusani.) Srpski intelektualni gorostasi ne pitaju se ni danas koji su istinski uzroci stanja u kojem se nalazimo. A o sopstvenoj odgovornosti za sve ovo nemaju sta da kazu.
Jedan od najvidjenijih ljudi u tom elitnom i nedodirljivom drustvu, koje je politicki radilo "na polzu otecestva", a zapravo sebe promovisalo i, kao obicno, bilo uz vlast ili u blizini vlasti, bio je pesnik i akademik Matija Beckovic. On je danas jedna od svetih krava srpske knjizevnosti. Slavljen je kao najveci mudrac, najcistiji pesnicki izraz narodnog genija cije je delo otelotvorenje srpske duhovnosti. Svojim dvosmislenim govorima, dosetkama, vicevima i nemustim sentencijama ovaj velikan pera dao je dobar doprinos procesu narodnog raspamecivanja koji traje vec desetak godina.
U njegovim ranijim bombasticnim i pateticnim govorima moglo se procitati da su nas "jamili", da su "Srbi u Hrvatskoj ostaci zaklanog naroda" (groteskno zvuci, a nije jasno kako narod moze da bude zaklan, ali to je sasvim u duhu desetogodisnje nacionalisticke ludosti). Pa se moglo citati o raznim "ceranjima" i da ce nas pesnik biti uz svoj narod i kad je ovaj na pogresnoj strani. A svaki od njegovih dnevno-politickih viceva i verbalnih dovijanja proglasavan je vrhuncem mudrosti i nacionalne metafizike, pa je odmah bivao citiran u drzavnoj i nezavisnoj stampi.
U razgovoru "Govorim o svom trosku", koji je objavio nedeljnik "Vreme" u broju 466 od 11. decembra 1999, imali smo prilike da se upoznamo sa najnovijom porcijom Beckovicevih gnoma i dosetki. Naravno, umesto da govori o poeziji (nju je pomenuo samo u dve recenice dostojne gimnazijskog stihoklepca), nas velikan pera opet je govorio o politici. Sudeci po onom sto je izjavio, Beckovic se nije nimalo promenio od dana kada je istinski duhoviti pesnik Miodrag Stanisavljevic u pesmi "Srpski savet", stampanoj 1991. godine, napisao: "Tu je Becko - vodjin necko/(a u stvari mocko-hocko)".
Kada ga u intervjuu novinar pita o predsedniku Milosevicu, Beckovic na poznati nacin izbegava da o tome nesto vise i konkretnije kaze. A svojevremeno je znao da izjavi kako vec i samo ime i prezime tog coveka, koje se sastoji iz reci Sloboda i Milos, govori sve najbolje o njemu. Zatim, sta znaci ona nemusta recenica: "Milosevic ih je vec tukao, i cak im davao pravo na revans." Kao da batinasi u sluzbi doticnog predsednika nisu znali da bukvalno tuku i premlacuju mnoge anonimne ljude i demonstrante, ali i predsednikove politicke protivnike (od pokojnog Borislava Pekica do Vuka Draskovica, Vesne Pesic, Zorana Djindjica). Ali, naravno, trapavo se izrazio nas uvazeni bard (i Homer zadrema, zar ne?) pa je pod recju "tukao" sigurno mislio na izbornu pobedu, a pod onim "dzentlmenski im davao pravo na revans" verovatno je mislio na pravedne i fer izborne uslove ponudjene politickim suparnicima.
No, cinjenica je da se uvazeni pesnik kao dobri autoritarac i cestiti patrijarhalac ne usudjuje da otvoreno kritikuje Domacina, Gazdu i Vodju. Mozda smatra da je vlast od Boga. Ili se kao ljubitelj narodnih izreka drzi one da "nece sut sa rogatim", a mozda i one da "pognutu glavu sablja ne sece". Zasto bi nas vrli velikan pera otvoreno kritikovao nekoga mocnog kada je uvek bio oprezan i uvek znao da igra na vise sigurnih kombinacija? Sto bi on ugrozavao svoj udobni polozaj Nacionalnog Barda koji je nekada bio blizak republikanskom dvoru? Zar mu nije socijalisticki dvor dodelio nagradu Socijalisticke Republike Srbije i to onu cuvenu koja se zvala Sedmojulska? Kako to da Beckovic tada nije odbio da primi ovu komunisticku, republikansku nagradu i time otvoreno pokaze svoju doslednost i iskaze svoja antirezimska i monarhisticka uverenja? Bas cudno. A mozda i nije. Ne, nas rapsod ni danas nece nista lose reci o Vodji jer bi zacas mogao da se nadje na kakvoj crnoj listi. I onda u rezimskom listu "Politika" ne bi mu izlazile ni fotografije, ni pesme, a ponajmanje bi se pojavljivali panegirici u njegovu cast. Ugodnije je pricati bezazlene dosetke, zabavljati publiku i na nacin seoskog jurodivog sprdati se sa opozicijom.
Ili, na primer, sta znaci ono da je "opozicija sasvim preuzela bugarsku gestiku". Otvorih recnike, potrazih rec gestiku i ne nadjoh je. Postoje reci gest, gesta, gestikulacija, gestikulirati, gestura, postoji i gestek (stub, podupirac) i gestacija (nosenje ploda, trudnoca) ali nigde Beckoviceve nesrecne gestike. I tako ostadoh tuzan i ne saznah sta je stvarno pesnik hteo da kaze.
A evo kako nas knjizevni velikan prica o odgovornosti dela inteligencije za podrzavanje politike cije plodove danas ubiremo. "I komunizam i NATO saglasili su se da je rec o velikoj krivici inteligencije", kaze on na posprdan a zapravo konfuzan nacin. Kakav komunizam, kakav NATO! Komunizam je drustveno-ekonomsko uredjenje i ucenje Karla Marksa, a NATO je vojna organizacija zapadnih zemalja, poucio bi ga svaki ucenik osnovne skole. Kako mogu komunizam i NATO da se saglase u vezi sa velikom krivicom inteligencije? Besmislica. Kakve to ima veze? Ali, u Beckovicevim sprdacinama i neodgovornim i olakim pricama to ima veze. Vazno je da je lepo kazano. Naravno, Beckovic, kao iskusni estradni zabavljac, zasticen zvanjem akademika, zamagljuje stvari i izbegava da se suoci sa problemom pa stoga koristi zaista naivna karikiranja i infantilne simplifikacije, poput one o osnovnoj skoli, uciteljima i "tuzibabama". Time samo pokazuje svoj notorni antiintelektualizam. Uostalom, vise se ne moze ocekivati od nekoga ko je sposoban samo za stereotipna, neistorijska i mitoloska rezonovanja. Ali ta rezonovanja dobro su se uklapala u rezimske politicke manipulacije tokom poslednje decenije i imala su dobru prodju kod publike.
Na jednom mestu u intervjuu pesnik Beckovic navodno parafrazira Tomasa Mana: "Ako ste rodjeni kao Srbin, morate imati veze i sa srpskom sudbinom i sa srpskom krivicom." On ne kaze ni "mogli bi da imate veze" nego bas "morate". Kao u kasarni. Nesto moras i cut, bre! Na svoj "zakukuljen" nacin nas pesnik aludira na razmisljanja Tomasa Mana o odgovornosti Nemaca za zlocine sto su ih u njihovo ime ili uz njihovu pomoc pocinili nacisti. I toj navodnoj parafrazi dodaje: "To je parafraza Tomasa Mana, i jedina krivica koju prihvatam i priznajem." Ako ovu pesnikovu duboku misao mogu da shvatim, on bi da kaze kako postoji nekakva srpska krivica. Koliko znam, krivica ne moze da bude kolektivna. Krivica je nesto sto se dokazuje na sudovima. Doduse, Beckovic i neke druge najumnije kolektivisticke glave vec po prirodi svog posla navikle su da govore u ime naroda, pa nikad ne kazu ja nego uvek mi. Prema tome, svi smo krivi pa niko i nije kriv. Ili je svaki ubica iz Srebrenice, ubica u ime odbrane srpstva, covek koga je mozda ohrabrila prica nekog od umnih glava pa je "jamio" One Druge zbog toga sto su nekada Oni nas "jamili", isto kriv kao i onaj koji je tvrdio da se treba cuvati mrznje, iracionalnog raspirivanja mrznje i da je svaki ljudski dijalog bolji nego rat pa makar se zvao odbrambeni rat.
Znam da su mnogi od nasih umnih glava, glavara i uglednika kulturne carsije, koji su davali svoj doprinos Milosevicevoj politici, na prvi pogled simpaticna, pa cesto i ugladjena gospoda (doduse moralno iskvarena, ali niko nije savrsen, molicu lepo, trebalo je biti vest, snalazljiv i preziveti opasne godine titoizma i sacuvati karijere i polozaje), i da kao salonski "nacosi" ne bi ni mrava zgazili. Njihova odgovornost je intelektualna i moralna. Niko ne tvrdi da se ovde, kako Beckovic kaze, "u zemlji u kojoj niko nikog ne slusa i ne zarezuje" (a on bi da ga slusaju, zarezuju i jos mu pride parcence vlasti daju), sve "okrenulo tumbe zbog recenice koju je izgovorio ili napisao neki pop ili pesnik". Ali na osnovu cinjenica moze se dokazati da je jedan dobar deo inteligencije odusevljeno, a u stvari konformisticki, profiterski, udvoricki i konacno glupavo i kicerski budalasto, podrzavao jednu destruktivnu, kriminalnu i zlocinacku politiku, politiku ciji su katastrofalni rezultati danas pred nama i tek ce, nazalost, biti pred nama. Ali gospoda koja vole da budu glasnogovornici naroda, pa se uvek kriju iza drzave, nacije, sudbine naroda i slicnih apstrakcija, ne vole kad ih podsecaju na ono sto su konkretno radili i govorili. Oni se uzdaju u nase kratko pamcenje i u intelektualnu korumpiranost koja je prisutna u ovoj sredini.
I tu dolazimo do jedne cudovisne recenice razgovora sa pesnikom Beckovicem. On kaze: "Za mene je istinito ono sto je lepo kazano. I neistinito ako se to moze reci bolje." O kakav estetizam kod jednog prononsiranog epicara! Estetizam kao priznanje moralne iskvarenosti. Kad Beckovic ovako govori, ne znam da li da me hvata prpa ili da se njegovim pricama smejem kao kicu zacinjenom humornim obrtima. Nikad ne znam da li on govori kao estradni zabavljac sa TV Pinka, odnosno TV Palme, ili kao ozbiljni nacionalni ideolog koga treba slusati u stavu "mirno"? "I nisam ni za jednu od tih izjava nista dobio, ni stan ni polozaj", u intervjuu kao da se zali siroti pesnik. Pa pravi omasku i otkriva svoje zelje i svu njihovu banalnost. Samo jedan korak deli pateticno uzviseni drzavotvorni nacionalisticki kic i govor o sudbini naroda od trivijalnosti, obicnog kica i govora o polozajima i stanovima. Niko od nasih velikana i nekadasnjih zvezda i primadona "dogadjanja naroda", "borbe za istinu o Srbima", niko od "nacionalnih radnika" ne voli da prizna da je pogresio i da nije bio u pravu. Intelektualno neposteni i neiskreni prema sebi, ovi mistifikatori i zarobljenici kolektivisticke i plemenske logike nesposobni su da se racionalno, kriticki i posteno odnose prema stvarima i problemima oko sebe.
Razgovor u "Vremenu" zavrsava se zaista efektno, pominjanjem dva bisera iz Beckoviceve jezicke riznice. To su recenice o Srbima u Hrvatskoj kao ostacima zaklanog naroda i o Kosovu kao najskupljoj reci. O stotinama hiljada priprostih, zavedenih, napustenih, osiromasenih, izmucenih jadnika i jadnica, konkretnih ljudi sa svim dobrim i losim osobinama, ljudi koji su pobegli od drzavotvornih narodoljubaca iz Hrvatske da bi sacuvali gole zivote, Beckovic govori kao o nekakvom materijalu, kao o ostatku koga vise nema. Ali taj "ostatak" nalazi se u Srbiji, oko nas ili su to ljudi raseljeni po svetu, konkretni ljudi koji su pobegli daleko od pomahnitalih drzavotvoraca, etnickih cistaca i slicnih branitelja najskupljih reci i ljubitelja onoga sto je o tome lepo kazano. Ova Beckoviceva prica o "ostatku" samo je jos jedan dokaz da su ljudi njegovog kova ljubitelji apstraktnog naroda. Male, nepateticne i neherojske ljudske egzistencije ovu gospodu zapravo ne interesuju. Obicni anonimni ljudi za njih su valjda materijal od kojeg se gradi nacionalna istorija i pomocu kojeg se ostvaruju njihove svete ideje. Oni uvek vise vole ideju naroda od konkretnog naroda i konkretnih ljudi. Narod je najcesce nedostojan uzvisene ideje koju propovedaju nasi nacionalni velikani. Ti konkretni ljudi koji psuju, piju, kradu, lazu, svercuju cigarete i kucne potrepstine i na ulicama preprodaju automobilski benzin, retko se kupaju, ne popravljaju zube, zanovetaju i zapravo ni u sta ne veruju, ti ljudi koji su ponekad cudesno pozrtvovani, dobri prema svima, blagi i cutljivi, spremni da pomognu, daleko su od ciste i idealne ideje o narodu i one slike koju o narodu neguju nacionalisti. Za ove poslednje, narod je masa koja se salje u rat, to je glina koju mese razne vlastoljubive vodje i politicari da bi je, kako obicno kazu, iskoristili za dobrobit drzave (a u stvaru za licne potrebe). I zavicajni bardovi, poput Beckovica, tu su da im taj vazni posao ukrase lepo kazanim recenicama i ostalim nacionalistickim djindjuvama.
Kosovo nije samo rec, sredisna rec jednog mita, nego je pre svega ime konkretne teritorije na kojoj zive konkretni ljudi, Albanci, Srbi i ostali, gde konkretni problemi nisu razumno i pametno resavani vec su nasiljem, represijom i zlocinom produbljivani. Bolje da je ova rec ostala samo deo srpske kulturne tradicije i mitologije, dakle bolje da je ostala u srpskoj epskoj poeziji umesto sto je besomucno zloupotrebljavana u dnevnopoliticke, propagandne, nacionalno-mobilizatorske i manipulantske svrhe, sto su joj svojim lepim iskazima omogucili andjeoski nevini, samoljubivi pesnici poput Beckovica i njegovih istomisljenika. Nije mi ni na kraj pameti da ovim pisanjem pokrecem nekakve hajke. Strano mi je svako nasilje, pa i ono verbalno. Ali ono sto je javno izreceno treba da bude javno i kritikovano. Ovim tekstom hocu da pokazem da nismo bas svi zaboravili sta se ovde dogadjalo i kakvih smo se zlokobnih budalastina u poslednjoj deceniji naslusali, nagledali i sta smo doziveli. I kakve su posledice svega toga. Hocu da pokazem da medju nama ima ljudi kojima je stalo do intelektualne i moralne odgovornosti i istine. A ne do karijera koje se prave tako sto se reprodukuje udvoristvo i neguje konformisticka atmosfera nezameranja i cutanja. Ambicioznom i naivnom pesniku Beckovicu iskreno i od srca zelim da ispuni svoj zivotni san i konacno postane dvorski pesnik. Naravno, tu nikako ne mislim na danasnji socijalisticki dvor.
"Vreme", 11.decembar
pise: Dragan Todorovic
Intervju: Matija Beckovic
Govorim o svom trosku
"Ako ste rodjeni kao Srbin, morate imati veze i sa srpskom sudbinom i sa srpskom krivicom. To je jedina krivica koju prihvatam i priznajem" Matija Beckovic je pesnik kome ne nedostaju citaoci i publika. Isto se moze reci za njegovo politicko "recitovanje". Jednostavno, Matija ume da kaze ono sto hoce, da zavede. Zbog toga ima onih koji vele, pa i potpisuju, da je na ovaj nacin "kumovao" nevolji u koju su Srbi dospeli. Na Dan republike - na svoj 60. rodjendan - Matija je u Valjevu govorio svoju novu poemu "Kad dodjes u bilo koji grad" koja je, kao i ona po kojoj je postao poznat, posvecena njegovoj supruzi Veri Pavladoljskoj, koja je umrla prosle godine. Poemu je, kao dodatak, objavila valjevska revija "Kolubara". U prethodno navedenom su povodi za ovaj razgovor.
"VREME": Na 60. rodjendan, kao pre 40 godina...
BECKOVIC: Kao pesnik rodio sam se u Valjevu pre 40 godina. Vera Pavladoljska je moja prva poema, i moja prva ljubav. I ne znam bas mnogo onih koji su se ozenili svojom prvom ljubavlju. Pomesali su se zivot i poezija. A poezija je moj zivot, i moja prva i poslednja ljubav.
Rodjen 29. novembra!
Uvek sam se druzio sa starijima od sebe. Bojim se da cu ubuduce sve teze odrzavati ovu svoju naviku. Ipak se nadam da necu dospeti u rubriku "najstariji Jugosloven", i da necu doziveti da dajem savete kako sam dosegao toliku dugovecnost. Uostalom, to i nisu neke godine. Bilo je predloga da se u pojedinim krajevima punoletstvo priznaje i licne karte izdaju tek sa 60 godina. A sto se tice republike Srbije, ona je zaista maloletna pa se tako i ponasa. I ne mora da odgovara, ni po zakonu, za svoje postupke. Dvadeset deveti novembar ne slave one republike koje su toga dana nastale, nego jedino Srbija koja je nestala. Zar to nije originalno.
Imali ste direktne susrete sa predsednikom Milosevicem. Da li se ova "dijagnoza" odnosi i na njega?
Bog zna. Mi nismo iz iste partije, ni iz iste partijske organizacije. I nisam ga pri tim susretima podsecao kako sam ja bio sekretar partije tokom celog studiranja, dok je on bio sekretar samo na jednoj godini. Niti smo bili na per tu...
Mnogi su izneli svoje utiske o predsedniku, kakvi su vasi?
On je bio prvi predsednik Republike koga sam video. Nadam se da ce biti i poslednji.
Vi ste monarhista, Partije, koje su po programu monarhisticke, sve su dalje od te ideje. Bili ste u Budimpesti, na susretu dijaspore i opozicije, nesto se i potpisivalo...
Za monarhiju je sigurno narod, a mozda nisu politicari. I partijsko clanstvo, pre nego rukovodstvo. Monarhija je jedini izlaz za sve. Drugog izlaza nemamo, a taj necemo. Najvece partije su clanstvo pridobile zalazuci se za obnovu monarhije. Najmanje su ostale najmanje zato sto ovu ideju nece ni da spomenu. To je moje misljenje. Stranke sa dva procenta pristalica nisu za monarhiju zato sto monarhiju podrzava samo 18 odsto birackog tela. Recimo da je to istina, u sta sumnjam. Koga jos podrzava toliko pristalica? Nikoga. I ako monarhija ima toliko pristalica, uprkos svemu sto se cini protiv nje, koliko bi ih imala kad bi samo deo te energije zalozili za nju. Da budemo kraljevina, to bi bio povratak u srednji vek. Zato uvek govorimo, Svedska, Belgija, Holandija, Engleska... A nikad Kraljevina Svedska, ili Ujedinjeno Kraljevstvo. Cuvamo im obraz. Republiku Srbiju nisu uspostavili ni Srbi, ni prijatelji srpskog naroda. Uspostavljena na uvredljiv i nelegitiman nacin, ona je i ostvarila ono zbog cega je uspostavljena. Srbija se rastala sa sobom i svojom pamecu, svojom istinom i duhovnoscu, prosloscu i buducnoscu... Centar se raspao, veze pokidale i, kako kaze Jejts, "najbolji ni u sta ne veruju, a najgori se nadimaju od zestine". Spominjanje kralja i kraljevine pola veka je bilo najteze krivicno delo i najgora politicka kvalifikacija. To je ostavilo traga na sve, pa i na sam srpski jezik koji se zavadio sa sobom i pojmovima. Za pola veka Srbija je zaboravila sta je bila osam vekova. I zato nema nista neprirodnije nego kad se Republika Srbija poziva na svoju slavnu proslost, Svetog Savu i Kosovski zavet. Oni koji su pretemeljili i prekrojili joj kapu kazu da su naslednici svojih slavnih predaka i cuvari njihovih ideala. Predsednik car Dusan. Sastanak u Budimpesti je pokrenuo i ideju monarhije. I svi su bili saglasni. Narocito je bila uzbudljiva podrska tzv. nacionalnih manjina. Videcemo sta ce od svega biti, jer je opozicija sasvim preuzela bugarsku gestiku. Klimanje glavom znaci ne!
Deset godina se smenjuju Milosevic i ovaj rezim. Za to vreme, po vama, svi su postali dobitnici, jedino je narod na gubitku.
Kao kada biste ulicama, o svom trosku, nosili reklamu Mekdonaldsa, a da vam Mek za to ne da ni kesicu cipsa - tako izgledaju pozivi opozicionih vodja da im se pridruzite. Imamo li mi uopste opoziciju? Koja bi opozicija dozvolila da je zovu lupeskom, placenickom i izdajnickom? Mozda ona bogata, a bogate opozicije, sem kod nas, nigde nema. Ovde se radi o tome da su se razlicite frakcije komunisticke partije pojavile pod novim imenima. Ali, tu promenu smo vec videli, i to promena nije. Milosevic ih je vec tukao, i cak im davao pravo na revans. Promena je ono o cemu sam govorio. Nijedna druga promena vecinu ne interesuje, niti se u nju veruje.
Opozicija veli da je neuspesna i zbog inteligencije, koja je Srbiji nametnula proslost i nereseno nacionalno pitanje iz 1918?
I komunizam i NATO su se saglasili da je rec o velikoj krivici inteligencije. Ne bih se zacudio da ovo pitanje unesu i u testove i utvrde koliko poena donosi tacan odgovor. Ta "istina" je vec kanonizovana. A to objasnjenje je dovoljno samo onom kome objasnjenje ne treba, niti ga interesuje. U polupismenoj zemlji krivi su pismeni. U zemlji u kojoj niko nikog ne slusa i ne zarezuje sve se okrenulo tumbe zbog recenice koju je izgovorio ili napisao neki pop ili pesnik. Cak i da je tako, mrzelo bi me da se saglasim. Ako ste rodjeni kao Srbin, morate imati veze i sa srpskom sudbinom i sa srpskom krivicom. To je parafraza Tomasa Mana, i jedina krivica koju prihvatam i priznajem.
Vi, nekako, dodjete "zgodni" za prozivanje. Samo "potegnu" vase reci: "Srbi u Hrvatskoj su ostaci zaklanog naroda", "Kosovo je najskuplja srpska rec"...
Jad i beda je vec i samo uzimanje na ispit zbog neke izgovorene reci, samo to inventarisanje, to hvatanje za rec, to taknuto-maknuto, taj pjesto-seh dezurnih naganjaca i dostavljaca... To su oni sto jos u osnovnoj skoli pocnu da nekoga prijavljuju klicuci "molim, ucitelju". Zanimljivo da se povodom pogroma Srba na Kosovu ne cuju onolike organizacije i toliki "pobunjenici savesti" koji su bili tako glasni u Srbiji poslednjih godina. Nije valjda da je onaj isti, ili ono isto, sto im je usta otvorilo sada i zatvorilo. Za mene je istinito ono sto je lepo kazano. I neistinito ako se to moze reci bolje. Jedino bi me to i pogodilo. Sve sto sam rekao, rekao sam o svom trosku i na svoju odgovornost. I nisam ni za jednu od tih izjava nista dobio, ni stan ni polozaj. Sto se inkriminisanih recenica tice, nemam nista protiv da mi ih uklesu na grobu. Uostalom, Kosovo nije bilo nikad skuplje, a ni ostatka vise nema.
