Izvor: B92, 08.Jan.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"BlicNews", br. 10, 5. januar 2000.
pise: Perica Gunjic
Milan St. Protic: Poslednja godina socijalista
Unutar Saveza za promene ozbiljno se razmislja o objedinjavanju u jednu stranku. Pominje se da bi na celu buduce partije moglo da bude predsednistvo koje bi cinili najuticajniji politicari Saveza (po jedan iz svake stranke, eventualno dvojica iz DS kao najjace). Razmatra se i predlog da postoji i predsednik predsednistva. Inicijator ideje o pretvaranju >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << SZP u stranku je doskorasnji predsednik Srpskog politickog kluba "Odbrana", istoricar Milan St. Protic, koji je sada, zajedno sa Velimirom Ilicem iz Nove Srbije, kopredsednik partije u osnivanju.
- O tome jos nije doneta odluka, ali ja sam uveren da SZP treba da se pretvori u jednu partiju. Nisam stekao utisak da iko u Savezu ima apriori nesto protiv te ideje. Koalicija SZP je stigla do faze u kojoj njena unutrasnja organizacija mora da odgovara znacaju koji ima na politickoj sceni. Ako je utemeljnost SZP u birackom telu izmedju 17 i 30 odsto i ako je i po istrazivanjima agencija koje nam nisu naklonjene SZP najjaca organizacija unutar opozicije, onda je logicno da postanemo jedna stranka.
Sta biste time postigli?
- Pokazali bismo narodu da je opozicija sposobna da izraste u jedinstvenu politicku stranku, dobili bismo cvrst, jedinstven front protiv rezima. Siguran sam da bi nam rejting u birackom telu odmah skocio za jos 5-6 procenata.
Da li je na to spremna i Demokratska stranka, koja ima najjacu partijsku infrarstrukturu?
- Moj je utisak iz neformalnog razgovora sa Zoranom Djindjicem da on to shvata kao apsolutno realnu mogucnost.
Moze li se ta ideja dovesti u vezu sa najavljenim povlacenjem Djindjica sa funkcije predsednika DS?
- Povlacenje je unutrasnja stvar DS i licna odluka samog Djindjica. Ja nisam stekao utisak da on hoce da se povuce iz politickog zivota, vec da razmislja o tome da vise ne bude predsednik DS. Formiranje jedne velike stranke od SZP mozda bi pomoglo da se ta njegova dilema premosti.
Pregovarali ste sa GSS o prikljucenju partiji koju osnivate vi i Ilic, i da Svilanovic postane treci kopredsednik te partije?
- Dugo smo mi razgovarali o toj "Maloj Antanti", kako je to svojevremeno nazvala gospodja Vesna Pesic, o stranci koju bi cinili "Odbrana", Nova Srbija i Gradjanski savez. Medjutim, to se oteglo, pa smo se Ilic i ja dogovorili da se ujedinimo i da sacekamo reakciju GSS. Nas krajnji cilj je, ipak, da se citav SZP pretvori u jednu stranku.
Ocekujete li zajednicke akcije opozicije posle sastanka koji je 10. januara zakazao SPO?
- Skeptican sam, pogotovo kada se skupi mnogo ljudi razlicite proslosti, raznih iskustava i politicke snage. Cesto se dogadjalo da se opozicija nesto dogovori, ali da nema rezultata kada se to pretvori u konkretnu akciju. Daj Boze, da iz toga proizadje jedinstven nastup opozicije, ali nisam siguran da ce se to ovog puta dogoditi.
Da li vasa skepsa ima veze sa liderskim ambicijama SPO-a i Vuka Draskovica?
- To jeste prepreka mnogima u opoziciji, ali moje sumnje vise dolaze odatle sto nisam uveren da svi u opoziciji imaju apsolutno jedinstven cilj, kao sto ga ima SZP - temeljit preobrazaj Srbije iz autokratije u demokratiju. Dok to ne postane iskreni, jedini cilj citave opozicije, ne mislim da ce ona moci da deluje jednoglasno.
Za koga to niste uvereni da ima iste ciljeve kao SZP?
- Pre svih mislim na SPO, zato sto je u poslednjih nekoliko godina, pogotovo u 1999, njihovo delovanje na politickoj sceni Srbije bilo vrlo cudno. Oni su bili i u vlasti i u opoziciji, i tamo i ovamo pasivni. Njihov politicki stav meni nije sasvim jasan, a nisam siguran ni da je njima jasan. Dok oni sami sa sobom ne budu rascistili sta hoce, tesko ce doci do iskrenog sporazuma medju opozicionim strankama.
Da li je uopste moguce efikasno delovanje opozicije ukoliko ne bude zajednicki nastupala?
- Opozicija je do sada bila jedinstvena samo onda kada joj je cilj bio jedinstven, a to je bilo retko. Tako ce biti i sada. Ukoliko sve opozicione stranke, bar one najvece, budu imale jedan cilj, onda ce biti lako sinhronizovati njihovo delovanje. U SZP smatramo da zajednicki nastup jeste pravi put ka rusenju Milosevica, ali istovremeno smatramo da smo mi ti koji su tokom ove godine bili glavni nosioci ideje o temeljnom preobrazaju Srbije. Ukoliko su drugi najzad shvatili da je to prvenstveni cilj, onda smo na dobrom putu. O svemu se mozemo dogovoriti, ali ne moze da bude kompromisa kad je taj cilj u pitanju.
Kako cete vratiti poverenje gradjana u to da opozicija moze nesto da promeni?
- Kljucni problem opozicije jeste kriza poverenja - narod ne veruje u to da ce lideri opozicionih stranaka zaista ostvariti ono o cemu govore. Suvise mnogo su pricali, menjali se ili odustajali od konacnog cilja i to je danas nasa najveca prepreka. Da bismo je preskocili mi smo duzni da uverimo narod da smo odani krajnjem cilju, promeni sistema.
Ukoliko taj cilj usaglasite, kojim cete putem do njega stici?
- Samo jednim - izborima. I bar smo u tome svi jedinstveni. Stranke moraju da se protiv rezima bore demokratskim putem. Nisam sasvim siguran da je to do sada bio jedini cilj cele opozicije. Cesto su se zadovoljavali usputnim resenjima, a neki od njih cak i saucestvovali u vlasti.
Sta ako rezim odgovori pojacanom represijom?
- Rezim pred sobom ima dva puta, i u 2000. ce morati da izabere jedan od njih. Fasadna demokratija, kakvu imamo u Srbiji, vise ne moze da opstane. Dakle, ili cemo ici ka otvorenoj diktaturi, pa ce zabraniti opozicione politicke stranke, neke od nas pohapsiti, a nezavisne medije ugusiti, ili ce morati da idu na izbore. Ukoliko se ne dogovore sa nekom od opozicionih stranaka, izbori nikad vise nece moci da budu organizovani tako da oni imaju apsolutnu kontrolu, mogucnost manipulacije i kradje kao do 1997. godine. Ako pretpostavimo da je to nemoguce, onda ce izbori biti takvi da omogucavaju promenu vlasti. Nema vise mogucnosti da se manipulise na Kosovu, nemoguce je organizovati savezne izbore bez saglasnosti Crne Gore, niti je moguce manipulisati na lokalnom nivou jer opozicija kontrolise najveci broj velikih gradova u Srbiji.
SPO porucuje da nisu iscrpljene mogucnosti da se deluje i unutar institucija sistema?
- Ne vidim mogucnost za institucionalno delovanje pre izbora. Institucije su unistene. SPO se u poslednja dva meseca i sam u to uverio. Da je stavio prst na celo, mogao je da to sazna i ranije. Cak je i vlast u Crnoj Gori, nazalost, odustala od institucionalnog delovanja.
Da li ce Srbija u ovim granicama preziveti XXI vek?
- Pitanje je koliko ce preziveti ako opstane ovaj rezim. Definitivno ce, u tom slucaju, biti izgubljeno Kosovo, Crna Gora ce otici svojim putem. Teznja Vojvodine ka autonomiji je, pre svega, proizasla iz potrebe da se distancira od ove pogubne vlasti. Od Milosevica bezi ko god moze, kako god zna i ume. Teznja ka otcepljenju odavno nije samo teritorijalno, to je licno, cesto porodicno pitanje. Zar se sav ovaj mladi svet koji je otisao u inostranstvo poslednjih 10 godina nije otcepio od Milosevica? Ko god je od nasih sportista otisao na vreme, on je uspeo u svetu. Oni koji su prvi otisli, ti su najbolje prosli. Ne mozemo se svi otcepiti od njega, tako da moramo da ga promenimo.
Dobrica Cosic prati svetske trendove kad izjavljuje da svi gradjani Srbije snose politicku krivicu zbog toga sto nam se dogadja?
- Svi mi nosimo odgovornost za sopstvene zivote, pa i za svet oko sebe, ali je ta odgovornost stepenasta. Sto je veci uticaj, to je veca i odgovornost. Odgovornost je licna stvar, narod ne moze da bude odgovoran. On po pravilu samo trpi rezultate vladanja, pogotovu tamo gde je ta vlast apsolutna i nekontrolisana. U titoizmu smo navikli da delimo odgovornost sa drugima. Svi izbori su do sada u ovoj zemlji bili namesteni i pokradeni i mi ne znamo istinsku volju ovog naroda. Najveci deo naroda nije mogao da ima pristup informacijama. Ne mozemo mi da budemo odgovorni za to sto smo bombardovani, kad je odluke, znajuci za posledice, doneo jedan covek. Ne mozemo mi da budemo odgovorni za sve ono sto su Srbi radili na Kosovu, kao sto odgovornost za albanske zlocine ne mogu da snose svi Albanci, nego odredjeni ljudi, sa imenom i prezimenom.
