Izvor: B92, 01.Jan.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Vreme"
Bogdan Tirnanic
Kraj milenijuma, konacno
Samo nekolicina nas - jedva nekih sest milijardi dusa - dozivece uskoro ono sto se u istoriji pre toga dogodilo tek jednom: smenu dva milenijuma. Oni kojima se, pre hiljadu godina, tako nesto vec desilo nisu preziveli do ovih dana (mada jedan ministar sumnja u tu tvrdnju), te se, u onom sto nas ocekuje, ne mozemo osloniti na njihovo neposredno iskustvo. Pricalo se vekovima da su oni tada >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ocekivali zapravo smak sveta, uzdajuci se jedino u to da ce ih ruka sv. Sebastijana spasiti od zla novog milenijuma. Smak sveta se, avaj, nije dogodio, ali ne znaci da nisu bili u pravu. Jer se dogodilo nesto jos mnogo gore: covecanstvo je krenulo da napreduje svakog dana sve vise u svakom pogledu. I evo gde smo dospeli!
Otuda bi bilo istorijski oportuno da se iskustvo onih koji su ziveli u dva milenijuma uskladisti na nekom CD ili video-kaseti za one koji ce doci posle sledecih hiljadu godina - ako dodju. Inace ce njima biti sasvim nerazumljivo otkud ova nasa euforija oko novog milenijuma koja njegov dolazak pomera za citavu godinu unapred. Ali mi, svejedno, znamo da se ne radujemo novom milenijumu, vec tome sto smo preziveli ovaj koji odlazi kao komunizam (dakle, sporo): 1000. godine cekao se dolazak smaka sveta, 2000. godine slavi se njegov (moguci) odlazak.
Naime, nasa pozicija je jedinstvena ne po tome sto smo jednom nogom vec u novom milenijumu, nego zato sto nam je druga noga (ona drvena) jos u blatu stoleca za koje se, od samog njegovog pocetka, tvrdilo da vec pripada "svetloj buducnosti" tog (treceg) milenijuma: "mracna proslost" covecanstva, sva ona magla kroz koju su jezdila cetiri jahaca apokalipse, bese dekretom ukinuta 1900. godine. To se pokazalo velikom zabludom: 20. vek je kruna te proslosti, koja buducnost cini sasvim neizvesnom. Zato ovih decembarskih dana izdisaja 20. veka vlada pomama "popisivanja" svega sto moze nestati zajedno sa nama: bira se najbolji fudbaler svih vremena, glasa se za prvog vampira istorije, za najfatalniju spijunku itd; jedino oko izbora prvog medju nebeskim narodima nema guzve, to je odluceno.
Jer, 20. vek je poceo kao veliko obecanje, opisano velikim (najskupljim?) recima: sve sto smo sanjali, ostvarice nam se. Sloboda je delovala kao nesto sto ce se ubrzo mazati na hleb. Od pucanja silnih okova dedovi nam nacisto ogluvese. Deca (nasi buduci ocevi) nisu stizala da idu u skolu, uvek im je neka revolucija bila preca. Zene nisu vise skrtarile - ako shvatate sta hocu da kazem.
No, veliki ciljevi trazili su i velike zrtve: vek koji napustamo najveca je kosturnica istorije, s tim da su ideali kojima je slavodobitno poceo danas dalji nego ikad. Uspeli smo da izmislimo gotovo sve sto nam je potrebno - stampu, telefon, avione, kamione, radio, televiziju, kompjutersku mrezu (jedino nismo stigli da pronadjemo lek protiv raka, sitnicu) - a onda da to ucinimo beskorisnim, ili, jos gore, oruzjem tiranije: stampa laze, telefoni se prisluskuju, iz aviona se bombarduje (komentar o kamionima izostavljam po slovu Zakona o informisanju), radio proizvodi mahnitost, televizija je droga, kompjuteri su zamenili seks.
Velika socijalna obecanja jedino su pospesila proizvodnju bodljikave zice (kroz koju tece struja), dok je odlucna borba za razna prava - nista sto je ljudsko ne sme nam biti strano - vodila obavezno preko bespostednog humanitarnog unistavanja "zive sile" mraka i bezumlja. Svet je postao "globalna grobnica" u kojoj su svi, zbilja, jednaki. Otuda cetvrtog milenijuma mozda nece ni biti ukoliko se, odmah, 20. vek ne odgura na djubriste drugog milenijuma, kao onaj (ostvareni) smak sveta koji su iscekivali ljudi kraja prvog milenijuma. Taj posao nece moci da zavrse ni nauke ni ideologije, jer se one rukovode mislju onog nemackog novinara (taj nas je i ovako usrecio) da se svet ne moze tumaciti, vec samo menjati. Sta, bre, da se menja?! Ono sto nam treba jeste bas novo tumacenje sveta kojim ce se on, ovakav kakav je, radikalno odbaciti. I ovako je dibiduz propao, nije steta (kako su pevali Cigani u jednom Petrovicevom filmu). Ali, sta ce onda ostati, gde je tu smisao? Stvar je upravo u tome da - kako su tvrdili egzistencijalisti - zivot i nema neki visi smisao izvan sebe samog.
Prokletstvo modernog coveka - tog zalosnog stvorenja - jeste da je, svakovrsnim "opijumima za narod", drilovan za potragu ka "smislu", sto ga inspirise na svakojake podvige protiv zivota: sta je pobiti nekoliko stotina hiljada ljudi da bi "zazivela" neka velika blistava ideja konacno pronadjenog smisla? Od tolikog vatrometa nebo se sasvim smracilo. U borbi protiv zlih diktatora, koji zatvaraju homoseksualce ili nezavisne novinare, smrt nekoliko miliona dece od gladi jeste isplatljiva kolateralna steta. Velike reci postale su prazne. Tako je covek, na kraju ovog milenijuma, definitivno postao zatocenik i zrtva sopstvenih tzv. ideala; on je samo funkcija svoje projekcije o samom sebi. Ropstvo je postalo pozeljna emanacija, jedino ono ima status "zivota u ruzicastom". Ostalo su bracne zavrzlame. Pojam "negativne utopije" konacno je jasan. Zato on ne stoji ni na kraju "moderne" istorije, ni na kraju istorije kao takve; on stoji na pocetku postmoderne istorije. Novi milenijum nema nikakvog smisla izvan pitanja: mozemo li, u narednih hiljadu godina, ponovo zadobiti svoju slobodu? Potraga za rukom sv. Sebastijana aktuelnija je nego ikad.
