Izvor: B92, 27.Dec.1999, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Vreme"
pise: Dragan Todorovic
Na licu mesta: Kraljevo
Covek koji je vratio orden
Gradjanin, kaze Dusan Vukovic, ima pravo da primi ili da ne primi orden. Iz njega govori njegov sin, nece da ga izneveri, slusa samo njegov glas. Pre vojske rek'o da mu ne trebaju nikakve pohvale, posle da ih Milosevic vodi u propast, i da, ako nesto bude, nista ne prihvata.
Kraljevo je u poslednjem ratu, za koji se zna kakav >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je bio i kako se zavrsio, imalo 41 zrtvu. Toliko je pripadnika Vojske Jugoslavije, u redovnom i rezervnom sastavu, izgubilo zivot na Kosovu. Dos'o red da se drzava oduzi onima koji su dali zivot za nju. Cime? Odlikovanjem.
Dusan Vukovic, otac poginulog Aleksandra Vukovica (20), dobio je vojni poziv da primi posmrtno priznanje za izgubljenog sina. Spremio se i posao. Primio ga je komandant Vojnog odseka Kraljevo pukovnik Slobodan Gojkovic. Sve snimila kamera TV Kraljevo. Pukovnik je ustao, pitao, je l' moze, rekao da je dobio obavezu da ispred jedinice u kojoj je Aleksandar sluzio vojni rok i tragicno izgubio zivot uruci posmrtno priznanje, Orden za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti, koji mu je dodelio Vrhovni komandant Vojske Jugoslavije i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milosevic. Pukovnik je izrazio i visoko zaljenje zbog nenadoknadivog gubitka sina koji je svojom hrabroscu i dostojanstvom pokazao kako se zemlja brani i tom prilikom tragicno nastradao.
'ARTIJA I POZIVNICA: Pukovnik je ostao da stoji, pred njim odlikovanje, otac Dusan se zahvali Komandi i predsedniku Milosevicu na dodeljenom ordenu, rece da, u tom trenutku, ima da kaze samo jedno: "Ovaj orden koji je dodeljen mom sinu zato sto je dao zivot za otadzbinu, nije ga dao za otadzbinu nego ga je dao za Marka Milosevica i njegovu familiju." Zatim, nastavi Dusan - posle cega pukovnik sede - poziv kojim je pozvan da primi posmrtno odlikovanje je ratni poziv na kome pise da ponese gace, majicu, pastu za zube, lekarsko uverenje... Zar to komanda upucuje, upita Dusan, i izvadi pozivnicu u boji, cije stampanje kosta dve marke, a kojom su pozvani oficiri na banket na kome su bili mrtvi pijani... A njega pozivaju, vadi poziv, sa 'artijom da ponese pribor za higijenu, obucu... "Ja ovo odlikovanje od Milosevica necu primiti, jer je on moje dete odveo u rat, ne samo moje nego i svih porodica u Kraljevu gde ima 75 poginulih", nastavi Dusan, vec sedeci, naspram pukovnika sa prepletenim prstima.
Dusan upita, zasto Komanda nije pozvala sve porodice koje su izgubile najmilije, i sam odgovori - da ne bi videli te crne ljude, te crne gavranove, i opet upita kome da d orden i sta ce mu, kad mu je vojska dala 2300 dinara osam meseci posle pogibije sina. Za to vreme, kako rece, nijedan oficir nije izrazio saucesce, ni taj predsednik Milosevic, ni ta njegova vlada koja je sve odvela u rat, nisu dali trun sazaljenja... Obrati se pukovniku da zuti orden, koji mu dodeljuje, njegov sin nije zasluzio, zasluzio ga je Marko Milosevic koji je odbranio svoju porodicu, a ne njegov koji je nije ni osnovao, zato neka "ovu pamfleticu" prosledi gospodinu Milosevicu i uruci je njegovoj porodici, jer je njegova porodica kompletna na rucku, dorucku i veceri, dok on i njegova porodica rucaju, doruckuju i veceraju na sinovljevom grobu. Rece, da to javno kaze pa neka ga streljaju, Milosevicevo odlikovanje nece da primi, ni mrtav ni ziv. Neka ga pukovnik njemu uruci, pa neka ga on da svome sinu, svojoj cerki, svojoj Miri, neka se oni dice da su odbranili drzavu, njegov sin nije, njegov sin je poginuo, za koga, zasto, zasto dete od 20 godina koje nije zelelo rat... Dusan zavrsi, da je dobio jedan orden, crni, nalazi se na groblju, zuti neka vrate, ili okace sebi o vrat. Pukovnik ustaje, kaze, nemojte u mom prisustvu.
Kraljevo, ulica Obiliceva. Dusana nalazimo u Drugoj mesnoj zajednici u kojoj je Udruzenje ucesnika rata 90-99, u kome je sekretar. U kancelariji guzva, popravljaju faks, hoce da obaveste Evropu. Smestamo se u slobodnu prostoriju, Dusan Vukovic, insistira da ga zovemo Cule, sitniji covek, u crnom. Jedini je, kaze, krenuo putem koji mu je sin rekao, a rekao: "Osveti me kako znas." Govori. Ne daj Boze nikome. Dati dete od 20 godina, zivo, zdravo, sto kazu ni jedan kvaran zub. Pric'o mu da ne ide u vojsku, da odlozi, nije hteo, hteo da oduzi svoje kao i ostali, da nadje buducnost, bio dobar fudbaler, kaparis'o ga nemacki Solingen...
IDITE BILO KUDA: U vojsku otis'o 27. juna '98, kasarna "Stevan Sindjelic" u Nisu, tu doziveo "86 bombardovanja", i kad je trebalo da ga postede, 10. aprila ga odveli na Kosovo, "13. aprila otis'o gde je otis'o"... Nije sto je njegov, primeran, posten, lep, nije zeleo rat vec zivot... Sve zbog coveka koji nije zeleo da zastiti decu, otisli zivoti za nigde i za nista, tragedija, ne samo za roditelje koji su izgubili decu nego za srpski narod. Ne zeli on rat ni protiv koga, samo hoce da odbrani dostojanstvo onih koji su izgubili najmilije, da se to ne ponovi. Milosevicu i njegovoj vladi porucuje da idu, da idu bilo kuda, da puste narod da zivi, da idu, jer dok je njih ovo stati nece...
Vojne vlasti dosle, k'o mumije, samo rekli "poginuo", nista vise, ne daj Boze nikome. Na sahrani bilo na hiljade ljudi, tako mu rekli, on nije znao ni sta je bilo, ni koga sahranjuje. Nije bio svestan sta se desilo, udarac jaci od atomske bombe... Dok govori oci mu se vlaze, suze silaze niz lice, ne brise ih.
Kao gradjanin ima pravo da primi il' ne primi odlikovanje. Iz njega govori njegov sin, nece da ga izneveri, slusa samo njegov glas. Pre vojske rek'o da mu ne trebaju nikakve pohvale, posle da ih Milosevic vodi u propast, i da, ako nesto bude, nista ne prihvata. Izgubio je sina, mogu da mu nude, nece nista. Vlasti ako hoce nesto da mu urade, neka mu ne dolaze kuci, niti presrecu na ulicu, neka dodju na groblje, tamo je...
Najveci udarac bio kad je primio poziv. Vadi ga, cita. Vojni odsek Kraljevo poziva... od 9 do 12 sati... prijem posmrtnog odlikovanja za pokojnog sina Aleksandra... otadzbina te zove. Okrece drugu stranu papira, "sa sobom poneti"... Onda vadi pozivnicu od 28. za proslavu "50 godina lovacko-bombarderskog puka". Pozivnica u boji, i to sa avionom, prevoz, hotel... A meni, vidite, mase belom 'artijom. Ni trunke paznje, a oni proslavljaju besmislene pobede u besmislenom ratu...
Kad je vratio odlikovanje ljudi cestitali, primio preko 700 poziva, dolaze novinari sa svih strana, i Milo Djukanovic bi da ga vidi. Nista njemu ne treba, on bi samo da zastiti zivot, decu. I ide dalje, dalje, samo da se skine onaj sto je unistio tolike porodice.
