Izvor: Blic, 25.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregaoci kojih nema
Mali kvadratni katalog tek završenog 32. festivala monodrame i pantomime podsetio nas je na nekoliko ličnosti koje više nismo mogli sresti na ovoj smotri u Zemunu. Zauvek su nestali iz pozorišnih partera i iz života. Pored onih o kojima su novine pisale, objavljeni su kratki nekrolozi o onima o kojima se ređe ili uopšte ne piše tokom njihovog skromnog života izvan svetlosti reflektora. A bez njih takođe nema pozorišta. Kad je u pitanje teatar, nikad im ruke nisu ostale u džepovima, već >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bile u akciji.
Od ove godine nema među nama Vasilija Tapuškovića tog dobronamernog pozorišnog ljubitelja koji se srećom našao u Ministarstvu kulture. Od njega nije zavisilo konačno rešenje. Ali on je zdušno pripremao povoljno rešenje. Za razliku od ministara, kojih je promenio bar deset, Vasilije je uvek bio dostupan, saslušao potrebe i izrazio nadu da će nešto realizovati i tako je bilo. To je mogao samo neko ko je voleo pozorište i umetnost.
Takav isti je bio Pegi Perović, samo u gradu. Moj kolega sa studija filozofije, shvatio je pozorište kao ljudski misao obučenu u kostime realnog života. Pomagao je tolike poduhvate, znao da razlikuje one prave od nevažnih i bio svugde gde se dešavala umetnost.
Nema je u ovom katalogu, ali pripada istom tom profilu pozorišnih entuzijasta. Reč je o Leli Kurtović. Nije bilo premijere na kojoj negde u prvim redovima nije sedeo bračni par Kurtović. A onda smo počeli da viđamo samo Husniju, tog stručnjaka za retku struku pozorišne akustike, nepredvidive kao i uspeh nekog zakučastog komada. Mislio sam da je Lela negde u banji ili na putu. A onda pročitah u „Teatronu" da više neće doći ni na jednu premijeru. Ona je teškom zadatku umetničkog sekretara dala posebnu boju. To mesto, prvi tampon za glumački gnev prema svekrivoj upravi, ona je amortizovala ljubavlju, ne samo prema pozorišnom činu već i prema njegovim nosiocima.
Iako nikada u prvom planu, ovim ljubiteljima pozorišta bilo je najvažnije da teatar napreduje, a uveren sam da su osećali poštovanje umetnika koji teatar stvaraju.
