Izvor: Blic, 13.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predsednik za sve zatvorenike
Predsednik za sve zatvorenike
Ono što Miloševiću nije pošlo za rukom u Jugoslaviji, pošlo mu u Ševeningenu gde je za većinu optuženih, bez obzira na njihovu nacionalnost (izuzimajući kosovske Albance), on jednostavno bio - predsednik.
Kako to u praksi izgleda, najbolje je osetio jedan od zvaničnika Tribunala, Nemac Kristijan Rodea koji je jednom prilikom naredio Miloševićevo privođenje kako bi dao izjavu zbog krivičnog postupka koji je protiv njega vođen >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Srbiji.
Kada su krenuli po Miloševića, ispred vrata Kristijana Rodea okupile su se njegove (Miloševićeve) kolege sa sprata, među njima i muslimani, poručivši da će 'svi poći za predsednikom' ako stražari pokušaju da ga privedu sudiji. I Nemac je odustao.
Autoritet kod 'kolega' sa sprata pa i obezbeđenja u pritvoru Milošević je gradio raznim gestovima, poput čestitanja rođendana ljudima koje svakodnevno sreće ili bližim članovima njihovih familija, pamćenjem nekih značajnijih datuma u njihovim životima, raspitivanja o zdravlju članova njihovih porodica, uspesima dece u školi i interesovanja za rešenja nekih problema za koje je čuo da ih imaju... Ali znao je ponekad da bude i neobavešten o nekim stvarima iz svog okruženja.
Kada je Nebojšu Pavkovića, bivšeg načelnika Generalštaba VJ, u jesen prošle godine u pritvoru Haškog tribunala posetila atraktivna devojka znatno mlađa od njega, Milošević je, videvši je, Pavkoviću rekao da mu je 'lepa ćerka', na šta mu je penzionisani general objasnio kako nije reč o ćerki već o... Očevici kažu da nikakav komentar nije usledio, osim ponovljenog zaključka da je devojka lepa.
Milošević je u pritvoru imao pravo na pet guldena (skoro dva dolara) dnevno džeparca, a za svakodnevne poslove kao što su pranje ili čišćenje mogao je da zaradi još pet. Njih je mogao da potroši na cigarete, bezalkoholna pića i ostale poslastice u zatvorskoj prodavnici.
Milošević je imao mogućnost da čita srpske novine i prati domaće TV kanale. U ćelijama nije moguće otvoriti prozor, a sam Milošević se žalio da je vazduh užasan.
Ćelija, veličine tri i po sa pet metara, ima svoju tuš-kabinu, toalet, ormar i sto. Sva tri sprata imaju prostoriju koju svi koriste i sprave za rekreaciju. Mala biblioteka puna je romana i časopisa a kada su praznici, prilikom posete sveštenih lica, biblioteka služi kao prostorija za molitve.
Jedini je imao mogućnost da svakog dana, od 9 do 17 sati, s trećeg sprata, na kome su još i Paško Ljubičić, Ante Gotovina i Naser Orić, odlazi u deo za posete, gde je imao vlastitu kancelariju, s priključkom na Internet i telefonom te gde je stalno primao na razgovor prijatelje i pravne savetnike. Čak je imao ključ te kancelarije. Milošević je veoma retko koristio pravo na šetnju i sport, ali je vrlo često častio ostale pritvorenike pečenjem.
Jednom mesečno svakom sleduje besplatna telefonska kartica od dvadesetak evra. Ukoliko žele više da potroše na telefonske razgovore, pritvorenici mogu da kupe karticu. Telefonski aparat je u hodniku a upotreba mobilnih telefona nije dozvoljena. Zvanično, razgovori se ne prisluškuju. Optuženima su zabranjeni bilo kakvi javni istupi. Ipak, Miloševićev telefonski razgovor sa novinarom američke TV mreže 'Foks njuz' 26. avgusta 2001. godine bio je prekinut tek što je on počeo da daje intervju. Čuvari su uglavnom policajci koji su prethodno duže vreme bili na službi na području bivše Jugoslavije i, ako ne govore dobro, ono svakako razumeju srpski.
Ostaće zabeleženo i to da Miloševića u Ševeningenu nije posetila supruga Mira otkako je za njom raspisana poternica. U pritvoru, takođe zbog poternice, oca nije video ni sin Marko, a ćerka, iako je mogla, nikada nije došla u Hag da vidi oca. Relativno redovni posetioci, kada je familija u pitanu, bili su mu snaja Milica i unuk Marko.
