Izvor: Večernje novosti, 07.Nov.2014, 14:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Predrag Ejdus: Daleko mi je Holivud

PREKRATKA je ova stranica da bi se nabrojale sve njegove uloge, ali još je kraća za „podvig“ sumiranja koliko je Predrag Ejdus (67) dao našem pozorištu, filmu i televiziji. Iako ga u karijeri dugoj četiri i po decenije nisu zaobišla prestižna priznanja, aplauz publike uvek se glasnije čuo. Da pomogne struci, uspevao je i kao predsednik Udruženja dramskih umetnika, direktor Drame i upravnik Narodnog pozorišta, a mnogi mladi glumci bili su njegovi studenti na Akademiji umetnosti. Iza >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << briljantne karijere, koju i s dvogodišnjim statusom penzionera nastavlja da nadograđuje, izostala je još jedino želja za Holivudom. Ta „svetla“ su bila daleka njegovom srcu: - Oduvek sam bio fasciniran pozorištem i ono je ostalo moja osnovna vokacija. Zato nikad nisam poželeo niti sam imao potrebu da idem „tamo negde“. Koliko je, međutim, Holivud daleko glumcima iz jednog provincijskog pozorišta u Srbiji, videćemo u seriji koja je nedavno snimljena, a u kojoj Ejdus igra Ferenca. On je u ovom teatru čovek za sve, razume se u razne zanate, zaljubljenik je u pozorište i spona između glumaca i upravnika. - Nekada su takvi ljudi bili važni, jer se govorilo da ako oni ne prate tok glavne probe, predstava neće uspeti - kaže Ejdus, uz koga igraju i Petar Božović, Boris Komnenić, Danica Maksimović... Sitkom - u žanru tragikomedije - nazvan je „Daleko je Holivud“, a glumac nam otkriva šta se krije iza tog naslova: - Radnja se dešava u pozorištu koje okuplja nekoliko generacija glumaca, koji nisu amateri prevučeni u profesionalce i koji izgaraju u cilju da njihov hram opstane. Pod palicom upravnika koji nije čovek od struke, nego se tu zadesio po političkoj odluci, pokušavaju da se izbore s nedaćama koje prate kulturu. * I maštaju o Holivudu? - Oni čak ne mogu da razmišljaju ni o nekom malo većem gradu, a kamoli o Holivudu, ali zdušno brane profesiju. Sanjaju o velikim uspesima, dok brinu o neslavnoj egzistenciji. Direktor se ne razume u pozorište, ali mu je stalo do njega, jer mu je to neka vrsta sinekure, potreba da sebi i protivnicima dokaže da je poseban i da u teškoj situaciji može da ujedini ansambl. U tome je često tragikomičan. STVARALAČKA LABORATORIJA JEDAN od scenarista serije „Daleko je Holivud“ je Miljan Davidović, glumac Narodnog pozorišta u Kikindi, kome je Ejdus predavao. Profesoru se svideo tekst, želeo je da pomogne bivšem studentu i dopalo mu se što je u pitanju drugačija produkcija, a on voli umetničke „provokacije“: - Miljan i Nenad Gvozdenović su napisali scenario, Miloš Petričić i Ivica Vidaković preuzeli režiju, nabavili sve što je potrebno za snimanje u Kikindi, ali zbog nedostatka novca, mi glumci smo pristali da igramo bez honorara. Dogovor je da se proizvod ponudi tržištu, a ja verujem da će biti veoma kvalitetan, pa da posle prodaje svako dobije ugovorenu svotu. Ovo je nešto novo, a kako nam stalno govore da je vreme za inicijative, hajde da vidimo kakve će rezultate dati ta stvaralačka laboratorija.* Sitkom preslikava našu realnost?- Na neki način, da. Naročito je to izvesno kad govorimo o stanju u kulturi, krizi koja ju je zadesila u nedostatku novca, brige i u ignorisanju problema. To je dugogodišnja zapuštenost, kao što je i pozorište iz serije zapušteno. Od njega su svi digli ruke, sem retkih zaljubljenika koji u svom izolacionizmu nisu svesni do koje mere društvo za njih nije zainteresovano. Malo sa setom gledam na vreme mediokriteta, jer su ti ljudi nešto i znali i hteli. Sada imamo negativnu selekciju i veliko je pitanje ko je ta društvena grupa koja ume, treba i može da rukovodi ozbiljnim kulturnim institucijama. Kada biste poredili imena koja su pedesetih i šezdesetih vodila kulturu i ona koja je sada vode, iznenadili biste se da su to nekad bile najznačajnije ličnosti naše umetnosti, a danas potpuni anonimusi. * S druge strane, i dalje postoji publika željna dobre predstave, serije, filma. Kako je sačuvati? - Činjenica je da je sa ekonomskom krizom došlo do pada broja ljudi koji sebi mogu da priušte odlazak u pozorište. U Beogradu se licitira s brojkom od maksimalno 10 posto stanovnika, ali taj svet koji dolazi još cirkuliše, obaveštava se između sebe, neguje i njen kvalitet zato opstaje. To znači da postoji nukleus publike koji se nije promenio i ume da prepozna šta je dobro. Recimo, nedavno gostovanje u Rumi s „Mletačkim trgovcem“, kojeg igramo 12 godina, odigralo se pred dupke punom salom. Gledaoci dolaze zbog imena Šekspira, JDP, reditelja Egona Savina i niza poznatih glumaca. Uostalom, ljudi uvek pitaju: „A ko igra?“, jer im je važno da prepoznaju ime i prezime. * Kako sačuvati entuzijazam glumaca, pogotovo mladih? - Svi gledaju da uđu u ansambl, što uopšte nije lako jer su kod nas uzusi pozorišta zastareli, dok u svetu ne postoji ono „od kolevke pa do groba“ ili „radio, ne radio, svira mi radio“. Svud je privilegija baviti se umetnošću i zato je stalno potreban rezultat. Uvek sam govorio studentima da je gluma ozbiljan posao i da se ispišu ako su ovde došli da postanu bogati i slavni. Poriv da se baviš time je druge prirode, pa ako usput uspeš da postaneš i to, onda ti se još i posrećilo.

Nastavak na Večernje novosti...