Izvor: Vesti-online.com, 04.Mar.2013, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Predlozi za razmišljanje

Kako se to desilo da sud osudi čoveka na 27 godina robije, a da ga apelacioni sud nađe nevinim. I kakvu logiku, a kakvu politiku sugeriše prizor u kome jednog bivšeg načelnika Generalštaba jedne vojske, posle tolikog robovanja na pravdi boga, na aerodromu dočekaju dva anonimusa vladajuće strukture, umesto celog vojnog i političkog vrha sa sve crvenim tepihom i svečanim orkestrom?

Dejan Lukić

 

Evo predloga za razmišljanje:

Predlog jedan: >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << Uveče 24. novembra 1998. Slobodan Milošević telefonom saopštava Perišiću da više nije načelnik Generalštaba. Naređuje mu da komandu vojskom preda generalu Ojdaniću. Perišić, međutim, nema nameru da salutira nego hoće da sazove hitnu sednicu vojnog vrha. Zove intimnog prijatelja, generala, Aleksandra Dimitrijevića, načelnika vojne kontraobaveštajne službe, da se malo posavetuje. Dimitrijević, iskusni obaveštajac, ceni da namera Perišića zaudara na vojni puč, pa savetuje prijatelju da malo ohladi, da "stvar prenoći". Perišić prihvata savet. I dobro je učinio. Visoki operativac u srpskoj tajnoj policiji tvrdi da je u tom momentu imao naređenje da na putu za Generalštab pohapsi sve "zaverenike".

Predlog dva: U knjizi "Miris baruta i smrti", kosovskom dnevniku haškog zatočenika generala Nebojše Pavkovića (koju će "Vesti" uskoro da objave) stoje i ovi redovi ispisani 25. jula 1998: "Vidim da postoji veliki jaz u odnosima između Miloševića i generala Perišića... Perišić ne sluša njegove komande, hteo bi da bude iznad Predsednika".

Predlog tri: U avgustu 1998. general Dimitrijević uspeva da nagovori Perišića da ne idu na Kosovo gde Prištinski korpus generala Pavkovića počinje veliku antiterorističku akciju "Glodane". Zašto da ne idu? Zato što su (njih dvojica) "ranije obavestili strane vojne predstavnike da Generalštab ne zna šta se dešava na Kosovu", da s tim nema veze i da sve što se tamo zbiva "radi Pavkovićev Prištinski korpus bez znanja vojnog vrha u Beogradu".

Predlog četiri: Organi bezbednosti Pavkovićevog Prištinskog korpusa saznaju da "Perišić (i Dimitrijević) privatno, po nekom svom planu, često kontaktiraju sa stranim vojnim izaslanicima, iznose svoje ocene o događajima na Kosovu i Metohiji, o ulozi vojske i pojednih ljudi, među kojima sam i ja" (Pavković: Miris baruta i smrti).

Predlog pet: Na sastanku sa britanskim vojnim izaslanikom Džonom Kroslandom, Perišić je - kako piše Pavković- rekao da on (Perišić) nije saglasan sa postupcima vojske na Kosovu; da on i Dimitrijević ne znaju šta se tamo događa; da su isključeni iz operativnog lanca komandovanja, koji ide od Pavkovića, preko ministra Šainovića, a završava se kod Miloševića. Distanciraju se, dakle, od Miloševića.

Predlog šest: Pavković govori da je Perišić sve vreme krize na Kosmetu sabotirao Miloševića: posle jednog sastanka vojnog vrha kod Miloševića na Dedinju, Perišić se obraća Pavkoviću i komandantu Treće Armije, generalu Samardžiću: "Ništa od ovih zaključaka ne smete da primenjujete".

Predlog sedam: Pre odlaska u Hag pukla je poznata priča o tajnim sastancima Perišića sa obaveštajcem iz američke ambasade u Beogradu, Nejborom. Epiloga još nema.

Moguće je da će ova mala, skraćena smotra predloga za razmišljanje biti od neke koristi onima koji ne mogu da nađu odgovor na pitanje: zašto je sudija Meron oslobodio baš Perišića, a zašto, na primer, njegov potčinjeni, Pavković robija; zašto Šešelj čeka deset godina bez presude itd....

I zašto je iz srpske vlade, na doček jednom haškom mučeniku, bivšem načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije, došla, umesto celog političkog i vojnog vrha, samo čorbine čorbe čorba.

Nastavak na Vesti-online.com...