Izvor: Blic, 21.Mar.2008, 10:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Predizborno „oslobađanje“ Kosova

Na dan četvrte godišnjice masovnog albanskog pogroma nad Srbima na Kosovu, uništavanja njihove imovine i velikog broja verskih objekata (17. mart 2004), opet je, nažalost, došlo do vrlo opasnog nasilja. Samo ovoga puta je došlo do fizičkog i oružanog sukoba međunarodnih snaga (Unmik i Kfor) i oko 1.000 Srba u severnom delu Kosovske Mitrovice. Sukobu, u kome je bilo stotinak povređenih na obe strane, nažalost i jedan ubijeni UN policajac i dva teško ranjena Srbina, prethodilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je nasilno zauzimanje sudske zgrade pod upravom Unmika u severnom delu Kosovske Mitrovice od strane radnika pravosuđa srpske nacionalnosti, koji su 1999. godine dobili otkaz. Cilj ove akcije bio je ponovno uspostavljanje pravosudnog sistema Srbije u severnom delu Kosovske Mitrovice, odnosno Kosova, gde je od 1999. administrativna, policijska i sudska vlast organizovana od strane Unmika, a vojna od strane Kfora.

Doduše, posle protivpravnog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i priznanja tako proglašene nezavisnosti od strane SAD i najvećih evropskih država, prirodni su i očekivani masovni protesti Srba. Međutim, posle 17. februara došlo je i do nekoliko vrlo opasnih nasilnih oblika njihovog protesta. Rušenje i paljenje dva carinska prelaza prema Srbiji, učinjeno je pod izgovorom da se time sprečava opasnost da kontrolu nad njima od Unmika preuzme kosovska policija. Posle ponovnog uspostavljanja ovih carinskih prelaza pod kontrolom Unmika, kao i posle rušilačkih i pljačkaških akcija velike grupe demonstranata u Beogradu, izgledalo je da je došao kraj aktima grubog nasilja kao vida političkog protesta. U tom pravcu su Srbima upućeni i apeli najviših državnih funkcionera. Međutim, kasniji razvoj događaja je pokazao da postoji neki „tajni akcioni plan", po kome su se obnovili akti nasilja na Kosovu. Prvo je pod „komandom" predsednika Upravnog odbora JP „Železnice Srbije", ujedno i savetnika predsednika Vlade, zauzeta železnička pruga, odnosno nasilno preuzet železnički saobraćaj od administrativne granice do Zvečana od strane železničkog preduzeća Srbije. Usledila je odluka Unmika o potpunom prekidu železničkog saobraćaja između centralnog i južnog dela Kosova i Srbije, što veoma šteti samo Srbima.

U vezi sa teškim incidentom 17. marta nesporno je nekoliko činjenica. Prva je da su sudije i radnici pravosudnih organa srpske nacionalnosti nasilnim putem zauzeli sudsku zgradu koja je od 1999. pod upravom Unmika. Druga je da su blagovremeno, na najmanje dva dana pre akcije snaga Unmika i Kfora, zvanično upozoreni pobunjeni pripadnici pravosuđa, ali i predstavnici srpske lokalne vlasti i Vlade Srbije, da će sudska zgrada biti prinudno iseljena, što su oni ignorisali. Treća nesporna činjenica je da su snage Unmika i Kfora upotrebile prekomernu silu prilikom oslobađanja sudske zgrade u kojoj su bili nenaoružani pripadnici pravosuđa, koji nisu pružali nikakav otpor tom prilikom. Mudra i odgovorna međunarodna vlast ne bi smela dozvoliti da takvu akciju sprovodi na godišnjicu albanskog pogroma nad Srbima, osim ako je želela da isprovocira incident i optuži Srbe za nasilje. Takođe, imajući u vidu vrlo napetu političku situaciju na Kosovu i realne rizike od sukoba širih razmera, svoju akciju je trebalo da okonča pražnjenjem i obezbeđenjem zgrade, a ne vezivanjem i hapšenjem sudija i drugih pravosudnih radnika pred očima velikog broja ogorčenih Srba. Tragičnom razvoju događaja obradovali su se samo albanske vlasti i ekstremni nacionalisti na srpskoj strani, kako na Kosovu, tako i u Beogradu. Albanske vlasti posebno zato što su Srbi ušli u fizički i oružani sukob sa Unmikom, koga zvanično priznaju za jedinu legalnu civilnu međunarodnu vlast na osnovu još uvek važeće Rezolucije 1244, čiji je mandat ovih dana potvrđen od strane generalnog sekretara OUN.

Ono što izaziva posebnu zabrinutost jeste da nijedna od velikih i opasnih nasilnih akcija Srba na severu Kosova nije bila oblik spontanog protesta, već su bile unapred podstaknute, odobrene i organizovane od strane lokalnih srpskih lidera i njihovih beogradskih partijskih šefova. Bilo bi još gore da se obistini da su sve te „protestne akcije" deo javnosti nepoznatog akcionog plana Vlade Srbije, kojoj je u međuvremenu prestao mandat. Na taj način se kompromituju dobre početne akcije uoči i posle 17. februara u vidu prisustva u srpskim enklavama ministara u Vladi Srbije, upućivanja raznovrsne pomoći tamošnjem stanovništvu, najavom znatne dugoročne ekonomske, zdravstvene, prosvetne i druge pomoći razvoju ovih područja. Sa takvim akcijama Beograda saglasan je i Unmik, pod uslovom da one podstiču mir, a ne međuetničke sukobe ili sukobe sa međunarodnim snagama i organima.

Nasilne akcije Srba, poput one od 17. marta, veoma su štetne po njihove interese, pre svega u srpskim enklavama, ali i u severnom delu Kosova. Srbi su lišeni policijske ili vojne zaštite Srbije kao države, pa takve njihove akcije mogu samo dovesti do povećanog prisustva i represivnog delovanja međunarodnih vojnih i policijskih snaga u severnom delu Kosova. Ako je cilj takvih akcija da pomognu da jednog dana dođe do podele Kosova, to jest do pripajanja njegovog severnog dela Srbiji, one su sigurno kontraproduktivne. Jedini vidljivi neposredni politički cilj nasilnih akcija kosovskih Srba jeste da one budu iskorišćene u predstojećoj izbornoj kampanji od strane onih partija koje su ih i podstakle na takve akcije. Verovatno je zato na mitingu u Mitrovici, prema pisanju štampe, ministar Samardžić poručio međunarodnim snagama i organima: „Ovo što su nam uradili, vratićemo im". Možda je to nečija mala predizborna korist, ali je svakako za Srbiju kao državu velika politička šteta.

Nastavak na Blic...