Izvor: Politika, 11.Avg.2013, 13:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pred sudijama Ustavnog suda Srbije 13.688 nerešenih žalbi
Rok za odlučivanje nije propisan, pa 15 sudija ovog suda prave listu prioriteta i tvrde da vode računa o datumu prijema i prirodi povrede Ustava
Sudije Ustavnog suda Srbije će u predstojećim mesecima imati pune ruke posla. Prema podacima ove pravosudne ustanove, sudije Ustavnog suda čeka razmatranje čak 13.688 ustavnih žalbi: 5.693 onih koje su sudu dostavljene od početka godine do 12. jula i 7.995 prenetih iz ranijih godina.
I dok u Ustavnom sudu, pozivajući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se na Zakon o Ustavnom sudu i Poslovnik o radu Ustavnog suda, navode da rok za odlučivanje po ustavnim žalbama nije propisan, sagovornici „Politike” slažu se da bi ove pravne lekove trebalo rešavati što brže.
Nezavisno od Zakona i Pravilnika na koji se pozivaju, kako navode u Ustavnom sudu, ova pravosudna institucija „nastoji da postupa u skladu sa opšteprihvaćenim standardima domaćeg i međunarodnog prava, poštujući pravo na suđenje u razumnom roku koje je zajamčeno Ustavom”.
velikog broja ustavnih žalbi, Ustavni sud se opredelio da programom rada, koji se usvaja na sednici svih sudija, određuje koji će se predmeti rešavati prioritetno. Pri tom, naročito vodi računa o datumu prijema i o prirodi povrede Ustavom zajamčenog prava koje je predmet ustavne žalbe, kao i o eventualnim štetnim posledicama koje ta povreda proizvodi po podnosioca – rečeno je „Politici” u Ustavnom sudu.
Podatak o nerešenih 13.688 ustavih žalbi, prema mišljenju advokata i bivšeg pomoćnika ministra pravde Vojkana Simića, govori o ustavnoj žalbi kao nedelotvornom pravnom leku, ali i o lošem pravnom i pravosudnom sistemu.
– Spora pravda je često nepravda, s obzirom na to da Ustavni sud ne može da o ustavnoj žalbi odluči u razumnom roku. Država je ta koja je dužna to da obezbedi. Sudije Ustavnog sudija ne mogu da snose odgovornost zbog takvog stanja, već oni koji pišu zakone i sprovode zakone. Uzroci su u lošoj organizaciji sudova, nedovoljnom broju sudija, lošim procesnim zakonima i nedostatku jedinstvenih pravila u njima, horizontalnoj neusaglašenosti zakona, lošem kvalitetu sudovanja... – navodi Simić.
Bivši pomoćnik ministra pravde kaže i da su država i njeni organi više od decenije unazad glavni generatori povrede ljudskih prava i nastanka sudskih sporova i da se podaci o tome mogu naći u Republičkom javnom pravobranilaštvu.
– Republičko javno pravobranilaštvo nema potrebnu samostalnost da odluči o osnovanosti podnetih tužbi protiv države, pa se odluke o tužbama često donose na političkom nivou, arogantno. To se često završava presudama protiv države, zbog kojih „strada” budžet, a građanima se, kao poreskim obveznicima, nanosi šteta. Za takve propuste političara niko u državi ne odgovara – kategoričan je bivši ministar pravde.
Osvrćući se na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Simić kaže da se ono povređuje i zato što se važeći zakoni ne primenjuju. On navodi da je u Zakon o parničnom postupku uveden vremenski okvir, što znači da sudija ima obavezu da izvesti koliko će okvirno trajati suđenje.
– Vremenski okvir može da se primenjuje samo ako je država obezbedila i druge uslove za to, a to znači optimalno opterećenje sudija predmeta. Viši sud u Beogradu, na primer, ne može uspešno da primenjuje vremenski okvir jer svaki sudija drugostepenog odeljenja, u proseku, ima preko 900 predmeta u radu. Problem je i što obaveze određivanja roka nema u ZKP-u, odnosno da ona ne važi za sudije u krivičnom ili prekršajnom postupku. I donošenje odluka o pritvoru je veliki problem. Dosta je primera da se njime ne obezbeđuje prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku, nego da se on pretvara u kaznu pre kazne. Posebno su problematične odluke o pritvoru koje često sadrže citate zakonskog teksta bez ikakvog konkretizovanja zakonskih razloga za pritvor. Prilikom donošenja odluka o produžavanju pritvora nije redak slučaj automatizma u odlučivanju, odnosno da se prepisuju prethodna rešenja i razlozi bez posebnog osvrta na nove okolnosti – navodi Simić.
Ratko Marković, profesor Ustavnog prava, takođe, smatra da je broj od 13.688 nerešenih ustavih žalbi veliki, ali napominje da je veliki broj njih – neosnovan. Zbog toga bi, kaže profesor, Ustavni sud trebalo da napravi „filter” za žalbe koje mu se podnose.
– Ustavne žalbe se često podnose i u nadi da će Ustavni sud doneti drugačiju odluku. Žalbe se, takođe, podnose i kako bi se ostvarila mogućnost obraćanja međunarodnim institucijama s obzirom na to da propisi govore da pre obraćanja, recimo, Evropskom sudu za ljudska prava, moraju da budu iscrpljene sve mogućnosti pred domaćim pravosuđem – navodi Marković.
Na pitanje da li na osnovu ovolikog broja ustavnih žalbi može da se zaključi da sudovi nižeg ranga ne primenjuju uvek zakon prilikom donošenja odluka, profesor odgovara potvrdno.
– Naročito se to odnosi na suđenje u razumnom roku. Možda je ovoliki broj ustavnih žalbi i dobar s obzirom na to da one teraju sudove da rade bolje – objašnjava Marković.
Nasuprot Simiću, profesor smatra da je novim Zakonom o Ustavnom sudu ova pravosudna ustanova dobro uređena, kao i da je 15 sudija, koliko ih ima u ovoj pravosudnoj ustanovi, dovoljan. Važno je, kaže on, i da među sudijama ustavnog suda budu zastupljene sudije iz raznih materija.
Miroslava Derikonjić
objavljeno: 11/08/2013
.jpg)
