Izvor: Vesti-online.com, 26.Okt.2012, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preci i potomci
"Budimo časni potomci, da bismo bili dostojni preci!" Nikada nam podsećanje na ovu izreku nije bilo potrebnije nego ovih dana, kada se navršava sto godina od slavne Kumanovske bitke kojom je nakon 523 godine turskog ropstva, pod komandom vojvode Radomira Putnika započelo oslobođenje Srbije i njen uspon.
Radivoje Petrović
Ne zarad istorije, koliko zbog sadašnjosti u kojoj smo gotovo sve istinske vrednosti naših dedova iz tog vremena zgazili i zaboravili.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << />Najbolji simbol takve nacionalne neodgovornosti je katastrofalno stanje urušenog spomenika na Zebrnjaku u Makedoniji, gde su pohranjene kosti oslobodilaca zajedno sa delom posmrtnih ostataka čuvenog Arčibalda Rajsa, koji je toliko zavoleo Srbe da je sa njima nastavio da deli i večnu kuću. Ali, nije najtragičnije što smo kao narod zaboravili i na ovu srpsku svetinju.
Mnogo je pogubnije što smo svojim nečinjenjem relativizovali i poništili sve rodoljubive standarde svojih predaka: poslednjih godina kljukaju nas idejama zaglupljivanja, na svakom koraku negira se srpski identitet i prošlost, sprdamo se sa idejom slobode, kosovski mit sve češće doživljavamo kao iluziju, nemamo srpsku elitu svesnu nacionalnog i državnog interesa, razjedaju nas političke rasprave i stranačka prepucavanja, moralno smo pali na najniže grane, a rezultat svega je kolektivna duhovna pokolebanost, odsustvo volje i snage da izađemo iz sopstvenog beznađa.
Zato su ovogodišnje manifestacije sećanja na stogodišnjicu Kumanovske bitke i sve ono što je vezano za oslobodilačke ratove Srbije do 1918. prilika za povratak zaboravljenim vrednostima iz prošlosti kada se Srbija nije saginjala niti izvinjavala, kada se verovalo u slobodu, čast i poštenje, kada su rame uz rame stajali seljaci, studenti, naučnici, državnici i pesnici, ujedinjeni u jednom i jedinom cilju, da sačuvaju svoju majku Srbiju, lično i nacionalno dostojanstvo.
Umesto što se do beskonačnosti trujemo lažnim i nehumanim evropejstvom, okrenimo se srpskoj epopeji, koja je prema rečima dr Slavenka Terzića, "lekcija iz istinskog rodoljublja, sjajna ilustracija dubine istorijske svesti i širine gledanja prethodnih srpskih generacija". Jer, ako iskreno pogledamo sebe, priznaćemo da ovaj veliki jubilej dočekujemo pognute glave, nedostojni srpske istorije i gotovo totalno ispražnjeni uticajem zapadnjačkih vrednosti i standarda.
Većina ljudi u Srbiji oseća da nam je potreban neki poseban nacionalni impuls da nas probudi iz apatije i bezvoljnosti, a najbolji uzor za to su svest, polet i jedinstvo Srba iz doba Kumanovske bitke i ratova koji će uslediti.
Vrlo često se u svakodnevnim raspravama među Srbima čuje da je Kosovo izgubljeno, da se treba sagnuti i povinovati kolonijalnim pritiscima iz sveta, aminovati svemu što stiže iz EU ili NATO-a ne bi li bolje živeli...
Najumnije naše glave uveravaju nas da gazimo svoje, ne znajući da se srpskim oslobodilačkim tradicijama, pa i onoj na Kosovu, divio čitav evropski naučni, kulturni i politički svet, složno zapadno javno mišljenje na početku 20. veka, sve do pojave komunizma i jugoslovenstva, čije negativne aspekte iskijavamo i danas.
Umesto principa "svoje nećemo, tuđe moramo", valjalo bi se okrenuti onome "svoje imamo, tuđe nam ne treba".
To podrazumeva da ne gasimo silom nadu da "srpski Jerusalim" nije izgubljen zanavek, da ga ne delimo, niti poklanjamo, već da strpljivo čekamo da dođe vreme da ga oslobodimo. Obaveza svakog Srbina je da pronosi kroz narod tu oslobodilačku ideju ne bi li postao dostojan velike misije naših dedova iz Balkanskih ratova.
U protivnom, izraz pijeteta koji u ovom danima posvećujemo srpskim junacima i vojvodi Putniku pokvariće osećaj stida ovom generacijom njihovih potomaka.
Nastavak na Vesti-online.com...
