Izvor: Politika, 15.Jul.2014, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prebiranje po riznici Stivija Vondera
Ništa nije bolje danas u Americi nego kada su napisane pesme „Ebony and Ivory” i „It’s Wrong (Apartheid)”, poručio čuveni muzičar
Specijalno za „Politiku”
Roterdam – Stivi Vonder pripada maloj grupi velikana savremene muzike koji svakom koncertu pristupaju kao novom, neponovljivom doživljaju, noseći neizvesnost i uzbuđenje kojih se davno odrekao visoki šou-biznis. Među takvima spadaju samo još Bob Dilan, Prins, Elvis Kostelo, Nil >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Jang i Tom Vejts.
Drugi Vonderov nastup na festivalu „North Sea Jazz” u Roterdamu, desio se tačno četiri godine nakon što je rešavao težak zadatak – kako da „uteši” svoje domaćine posle izgubljenog finala Svetskog kupa u fudbalu. I sada se potrefilo da nastupa tokom i posle utakmice koju je igrala reprezentacija Holandije sa Brazilom, kada je osvojila treće mesto na Mundijalu.
Sala je bila ista, kao i neopisiva gužva – u „Nilu” se sjatio sav svet iz ostalih 12 festivalskih sala, ili oko 20.000 ljudi. Vonder je otvorio koncert energičnom obradom prastarog ritam i bluz hita Marvina Geja „How Sweet It Is (To Be Loved by You)” – odmah razmenjujući ljubav sa okupljenima, ali i gradeći dobro raspoloženje u igrivom ritmu. Čudno, trajala je skoro 15 minuta, a nisu mnogo kraće bile ni naredne „Master Blaster (Jammin')” i „Higher Ground”, kao i simpatična obrada „Day Tripper” četvorke „Bitlsi”. Tada je potrošio već 45 minuta, od najavljenih 75 minuta nastupa. Istina, zakuvao je odličnu atmosferu, ali pomisao na preostalih pola sata koncerta prizivala je strah u publici da će joj ovog puta ostati dužan.
A onda je krenulo ozbiljno! U počast džez manifestaciji na kojoj je nastupao, komentarišući kako je privilegovan što džezeri obrađuju njegove pesme, poklonio je publici „You’ve Got It Bad Girl”, zaboravljeni biser sa albuma „Talking Book”, srednjak neobičnih harmonija i opuštajuće atmosfere. Dalje je usledio blok balada: „You and I (We Can Conquer the World)”, „Ribbon In The Sky” i „Overjoyed”, tokom kojih je publika konačno mogla da uživa i u onim suptilnijim aspektima Stivijevog genija. Dubina emocija, filigranska lirika, izražajnost i ubedljivost. Nebeski vokal, kada iz nekih srednjih laga poleti u visoke. Nežna razlaganja klavira i cvrkut usne harmonike.
A onda je puklo! Kada je posetioce natopio sentimentom, uz latino ritam „Don’t You Worry ’bout a Thing” ponovo je krenula žurka. Džez ukusi „Sir Duke” i „I Wish” imali su posebnu težinu na ovom mestu, sa sećanjem na Bejzija, Sačma, Elu i Elingtona. Publika je sarađivala sa Stivijem Vonderom u potpunosti, pevajući ne samo refren, već i duvačke deonice prve, odnosno bas liniju druge pesme. Ovaj blok je završio kolektivni hor za „Signed, Sealed, Delivered (I’m Yours)”, a planirano vreme nastupa je već 15 minuta bilo probijeno.
Ali je Stivi publiku, kao nekad Slaj Ston, odveo još više. Usledilo je vreme za mali politički govor – o jednakosti među ljudima, rasnim predrasudama, ljudskim slobodama... Očekivano, to je bio uvod u „Living For the City”, a neočekivano – prilika da prozove gošću, pevačicu Džoš Stoun koja je pre njega nastupala na istoj sceni. Bela kao mleko, sa beskrajno svetlom plavom dugom kosom, Stounova se Vonderu vizuelno našla kao najbolja partnerka da uputi željenu poruku. Ali i muzički – zagrlila je velikog uzora, pa sa ljubavlju koja joj je izgarala iz očiju obojila pesmu koloraturnim udvajanjima i britkim replikama. Novi simboli ovog susreta odzvonili su dalje u tonovima „Ebony and Ivory” i „It’s Wrong (Apartheid)”.
„Ništa nije bolje danas u Americi nego kada su ove pesme napisane. Znam da je tako i kod vas”, rekao je Stivi Vonder posetiocima.
U finalni deo uveo je publiku vatrenim solom na udaraljkama, u paru sa perkusionistom iz orkestra. Ljubav je ipak jedna od osnovnih poruka Vondera i njoj je posetio izvođenje pesme „Part-Time Lover” i jedan stih i refren hita „I Just Called To Say I Love You”. Ali, kao što je i počeo, završio je u gruvu ritma i bluza, naravno sa „Superstition”. Ponovo uz Honerov čuveni klavinet, sa istim onim zvukom kojim je zarazio muzički svet pre više od četrdeset godina.
I šta će mu onda nove pesme? Autor koji je toliko toga veličanstvenog napisao i ostavio drugima da u toj muzici otkrivaju nova značenja, danas, u svojoj 64. (ko je pomislio na „Bitlse”?, prim. aut.), može mirno da prebira po svojoj riznici, blagodareći nas muzikom koju verovatno pevaju anđeli u raju.
Vojislav Pantić
objavljeno: 16.07.2014
