Izvor: Politika, 18.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pre streljanja kopao grobnice
Sin najbogatijeg Srbina u Odžacima pogubljen na Badnji dan 6. januara 1945. u koncentracionomn logoru Šercingen
ZRENJANIN – Više od šest decenija porodica je tragala za istinom o nestanku Petra Milina koji je uhapšen u Drugom svetskom ratu i izgubio mu se trag. Tek nedavno primarijus dr Petar Petričević se lično uverio saznao da je njegov ujak pogubljen u nemačkom logoru Šercingen .
Milina su u oktobru 1943. godine uhapsile mađarske okupacione vlasti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na njegov dvadeset deveti rođendan. u zloglasnom vojnom zatvoru u Novom Sadu proveo je godinu dana. U jesen 1944. prebačen je u logor Komarno na Dunavu, na mađarsko- slovačkoj granici, a onda deportovan u Dahau, pa mu se gubi trag. za njim su tragale tri generacije: otac Đoka, zemljoposednik i najbogatiji Srbin u srezu Odžaci, u potrazi je stigao do Komarna, zatim ga je majka tražila preko Crvenog krsta. Ona je umrla 1966. i, po njenoj želji, posle oglašavanja crkvenih zvona da je ona umrla, oglasila su i da je njen sin Petar umro, a dotle se vodio kao nestao u ratu.
Tragovi logora zatrti
– Tragali su i njegova sestra, a moja mati, Desanka Petričević, rođena Milin, i moj brat dr Đorđe Petričević, ortoped iz Subotice, ali ni on za života nije našao dokaz ujakove smrti – kaže Petar Petričević koji nosi ujakovo ime.
Sticajem okolnosti kada je 2004. operisao jednog bolesnika koji ima sina na radu u Nemačkoj, zamolio je da se ovaj raspita o sudbini Petra Milina.
U januaru 2005. godine Petričević je pismom obavešten da mu je ujak završio život na Badnji Dan, šestog januara 1945. u koncentracionom logoru Šercingen, na kraju istoimenog sela kod mesta Rotvajl, i da je sahranjen na groblju "ratnih veterana" u Šembergu. On je posetio s ova mesta blizu francusko-švajcarske granice u avgustu ove godine. Kako kaže tragovi logora su uglavnom zatrti. Na mestu gde je bio glavni deo logora postoji samo kapela i na zidu se nalaze imena stradalih trideset devet Jugoslovena, ali ne svih. Na ovom spisku je našao i ime ujaka Petra i još dva veoma bliska rođaka Gavre Nedeljkova i Mile Teodorovića. Bili su oženjeni i imali po dvoje dece, već je troje njih umrlo.
Grumen zemlje iz bašte
– U kapeli sam upalio sveću i ostavio grumen zemlje iz bašte ujakove rodne kuće. Zatim sam otišao na groblje "ratnih veterana" u Šemberg. Tamo sam našao groblje i spomenik bez imena. Na njemu piše da je tu sahranjeno više od šest stotina Poljaka, trista šezdeset Rusa, devedeset sedam Jugoslovena, dvesta pedeset Norvežana i trideset petoro bez državnog identiteta. Na ulazu u ovo groblje stoji ploča, koju je postavio 1985. nemački političar Vajsceker. Na jednoj tabli piše samo da su tu pobijeni logoraši. Zločin je izvršila zloglasna esesovska grupa "deset pustinjaka". Na tom mestu su naterani da iskopaju jamu i posle toga su streljani i zatrpani mada nisu svi bili mrtvi. Jedna grupa logoraša je zatrpala jamu, oni su preživeli. Tu sam saznao da po okolini postoji još pet grobnica – kazuje Petar Petričević.
Ujak zrenjaninskog hirurga Petar rođen je u oktobru 1914. u Laliću, srez Odžaci u Bačkoj. Rat ga je zatekao pred samim završetkom Pravnog fakulteta u Beogradu. Zbog prekida nastave vratio se u Lalić i uključio se u narodni otpor okupatoru. kao civil imao je zadatak da organizuje bazu kod kuće i na salašu, veoma važnu za Vojvodinu. U njegovoj kući su se krili kasniji narodni heroji i njegovi drugovi sa univerziteta.
Bio je talentovan fudbaler, ali je odbio ponudu industrijalca Ertla iz Odžaka, vlasnika najveće fabrike za preradu konoplje, da igra fudbal u njegovom klubu sastavljenom od najboljih fudbalera toga kraja, koji se takmičio u Mađarskoj ligi. Ujak je trebalo da bude stožer toga tima. nije pristao ni da nastavi školovanje u Mađarskoj, gde je takođe mogao da igra fudbal. dosta njegovih vršnjaka tamo su nastavili školovanje i posle rata su obavljali važne funkcije u Novom Sadu. Mađarske vlasti su želele da se mladi iz Bačke kod njih školuju da se ne bi priključili otporu okupatoru u zavičaju.
-----------------------------------------------------------
Ograničen pristup
– U ovim logorima Jevreji su bili odvojeni i grobnice su im takođe odvojene. Jedino za Jevreje postoje kontakt adrese i omogućen je pristup arhivama. Pokušavao sam da prodrem i dalje u arhivu, ali mi je rečeno da dalje nemam pristup, mada mi je dobro poznato da je u Dahauu i Mauthauzenu sačuvana i dostupna arhiva sa dobro poznatom nemačkom pedantnošću o svim detaljima vezanim za sudbinu logoraša – kaže dr Petričević.
Đuro Đukić
[objavljeno: 18.08.2006.]
