Izvor: Politika, 13.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Praznina Zapada, spiritualnost Istoka
Nastup švajcarske kompanije „Alias” i trupe kineskog koreografa Šena Veija na Beogradskom festivalu igre
U nastavku Beogradskog festivala igre nastupila je švajcarska kompanija „Alias”, koju publika pamti kao otkrovenje i apsolutni hit prošlogodišnjeg festivala. Ovoga puta izveli su na sceni Beogradskog dramskog pozorišta novo ostvarenje koreografa Đulierma Botelja, Hvatanje prašine – delo koji nas je ponovo uvelo u intrigantni scenski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svet ovog brazilskog umetnika. Komad se bavi prazninom i monotonijom života koje autor uzdiže do potpunog apsurda.
Boteljo ovaj put koristi daleko više glume i pantomime, u odnosu na igru, ali u tome se njegovi igrači odlično snalaze – sasvim su prirodni, svoje replike izgovaraju jedva čujnim glasom, kada je to potrebno, a takođe po potrebi vrlo lako skliznu u pravu grotesku. Sasvim obične scene iz života jednog para Boteljo ponavlja po nekoliko puta, sve do kraja predstave, samo što pridodaje mnoštvo grotesknih, lucidnih elemenata – pregled kod lekara se pretvara u lakrdiju, gde se otkačeni doktor tetura i preskače po pacijentu, žena koja čeka u čekaonici počinje svoj ples sa motkom iza leđa, pojavljuje se pacijent sa zavijenom glavom koja iz scene u scenu raste i postaje sve krvavija, da bi na kraju prerasla u veliki buket cveća... Glavni junak sve prihvata sasvim normalno, telefonira, povremeno fotografiše prazan prostor, zabavlja se... I opet sve ispočetka – on i njegova devojka, svakodnevni susreti, razgovori, površni odnosi u kojima se naslućuje da on nešto krije, sve postaje pretvaranje, rutina, gluma, igranje uloga, da li ona nešto sluti, da li je to uopšte zanima, da li to nešto menja...
Glavni likovi na kraju postaju marionete koje drugi prenose sa kraja na kraj scene, zaglavljeni su u sopstvenoj nemoći da osmisle život, pa se njihovi pokreti ponavljaju kao da su zapeli i ne mogu dalje da maknu, baš kao igla na pokvarenoj ploči gramofona. To je zamor, besmisao i monotonija, neka suštinska obamrlost, nesnalaženje, vreme u kome život prolazi, i u kome sve postaje relativno, i sve tako malo važno.
Na momente koreograf sklizne u preveliku konfuziju, pa je ovaj nadrealni sled slika teško pratiti, a povremeno predstava zapada i u delove praznog hoda. Velika je šteta što Boteljo svojim igračima nije dao više prostora za igru, jer je reč o izvanrednim umetnicima. Međutim, i pored ovih nedostataka, originalnost koreografa čini da ovo delo ostavi jak utisak, i da još dugo nakon gledanja predstave slike koje ste videli ne blede.
Sličnu upečatljivost donelo je i naredno gostovanje na Festivalu – nastup trupe kineskog koreografa Šena Veija – Shen Wei Dance Arts, iz Njujorka, na sceni pozorišta Madlenijanum.
U prvom delu videli smo – Posvećenje proleća, na muziku Stravinskog. To je apstraktni ples koji se ne vezuje za original. Naime, to nije ritual i nema žrtvovanja, samo ansambl igra, brza, slivena, čista... I mirna, bleda lica igrača. Pokreti nisu sasvim originalni, to su kombinacije modernih plesnih tehnika i tehnika izolacije pojedinih delova tela, ali plesne fraze su vešto skrojene i dobro izvedene.
Drugi pak deo, komad Slobodan pad, delo je čiste, uzvišene spiritualnosti i visoke estetike koja ostavlja bez daha. To je vizuelni spoj drevnog Istoka i čistog futurizma.
Igrači belih torza i belih lica, sa dugačkim crvenim ili crnim suknjama, provejavaju po sceni kao oživele budističke skulpture, hod je brz, sa blago savijenim kolenima, tipično istočnjački, pa deluje kao da klize po ledu. Na glavama imaju kape koje čine da deluju pomalo kao bića iz kosmosa. Vei, budući da je i autor kostima, izuzetno maštovito uklapa kostim u duetnoj igri: dugačke crne suknje čine jedinstvenu celinu, pa parovi izgledaju kao neke čudesne mitske figure, kao jedno telo koje izrasta u dva torza. Mašta u pokretu prosto fascinira, a likovno bogatstvo, originalnost, ekstremna sporost kretnji i čista spiritualnost u izrazu, čine da igra članova Veiove trupe ostvaruje gotovo hipnotičko dejstvo. Tome doprinosi i muzička sinteza Džona Tavinera i Tibetanskih duhovnih melodija. Igra ansambla posvećena je do krajnjih granica, kao da se sve sažima u jedan pokret i jednu misao. Na kraju igrači nestaju u daljini, u mraku, penjući se po nevidljivim stepenicama. Čudestan svet Istoka, ili možda nekog drugog sveta, pred našim očima oživi, zaseni i – iščezne.
Jelena Kajgo
[objavljeno: 14.04.2008]
