Izvor: Politika, 25.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravo na odbranu svoje teritorije
Malo evropskih tema nailazi na pažnju i odziv u raspravama, kao odbrambena i bezbednosna politika utemeljena na principu neutralnosti – strateška orijentacija, i doktrina, koja je i u Srbiji postala predmet diskusija, razmišljanja i raščlanjivanja. Suština evropskih sučeljavanja odnosi se na principijelnu definiciju, kao takvu, ali i na granice dozvoljene upotrebe vojne sile, odnosno na sklapanje savezništava.
Polazeći od pradefinicije neutralnosti oformljene u epohi Bečkog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kongresa, između 1813. i 1815. godine – i od dve kasnije definicije haških mirovnih konferencija iz 1899. i 1907. godine – zagovarači ofanzivne neutralnosti ističu pravo, obavezu štaviše, na aktivnu odbranu teritorije. U smislu samoodbrane, ali i u alijansi sa saveznicima.
Međunarodno pravo zabranjuje neutralnim državama vođenje osvajačkih ratova ili svrstavanje u jednostrano definisane vojne saveze. Međutim, izričito se odobrava pravo na odbranu svoje teritorije. Neke neutralne države, poput Austrije, imaju ustavnu obavezu da aktivno brane granice. (Ova odredba unesena je 1955. godine u Ustav Druge republike Austrije, na sovjetski zahtev – da se ne bi ponovila "okupacija" iz 1938. godine kada je Hitlerova vojska dočekana cvećem.)
Štap i šargarepa
U četiri evropske države, u kojima je neutralnost sinonim državno-političke i bezbednosne orijentacije – u Švedskoj, Švajcarskoj, Austriji i Finskoj – vode se rasprave o granicama vojne (ne)aktivnosti.
Suočeni sa astronomskim rastom troškova održavanja vojske, s jedne strane, ove četiri zemlje izložene su, s druge strane, vrbovanju, ali i pretnjama lobista moćnih vojnih alijansi. NATO-stratezi nastoje da pridobiju preko Partnerstva za mir nove, punopravne saveznike. Vojni stručnjaci, koji zagovaraju oformljenje vojne udarne sile EU, vrše pritisak ne bi li, najpre, pristale da intervenišu izvan svojih granica – brane granice evropske zajednice, potom i njene interese širom sveta.
U Austriji, primera radi, diskusije o (ne)pridržavanju ustavnog principa večite neutralnosti, periodično se rasplamsavaju, u vremenskim periodima od jedne do dve godine. Upravo ovih dana, javnost je okrenuta raspravi, da li bi Ustav trebalo izmeniti – posvećenost večitoj neutralnosti preinačiti u obavezu aktivne odbrane interesa demokratskog sveta. Inicijatorima diskusije, Narodnjačkoj stranci demohrišćanskog opredeljenja, prebačeno je da "sabira račun bez krčmara" – zaboravlja da Austrijanci nisu odredili stepen neutralnosti po svom nahođenju, već su dali pristanak zahtevu saveznika, pre svih SSSR-a, da bi 1955. godine, posle desetogodišnje, posleratne okupacije stekli novi suverenitet. U krugovima bečkih socijalista, frakcije autentične levice unutar Socijaldemokratske stranke, istaknuto je, s povodom, da narodnjaci razmišljaju na način kako su to činili njihovi prethodnici Alojz Mok, Erhard Busek i Volfgang Šisel.
Uprkos oštroj kritici narodnjačkog "flerta" sa NATO, lager građanske levice, ipak, ne poriče neophodnost "intenzivne saradnje sa velikim vojnim silama". Pri tom se ističe u prvi plan da je efikasna odbrambena politika teško ostvarljiva bez pomoći iz inostranstva. Socijaldemokrati ukazuju na "blagodeti" koje Austrija uživa zahvaljujući članstvu u Partnerstvu za mir, ostvarenom uz njihovu izričitu saglasnost.
Jare i pare
Osnovni argumenti koji se nude Austrijancima prilikom razmatranja stava o samostalnom sistemu odbrane (bez pomoći saveznika), dovode se u vezu sa nedostatkom finansijskih sredstava za efektivno naoružanje odbrambenih snaga. "Strateški je zanemarljivo da li raspolažemo najmodernijim naoružanjem", ističe se u komandi Bundeshera: "Optimalno odbrambeno dejstvo ostvarivo je samo u saradnji sa moćnim saveznicima... koji bi poneli i glavni teret odbrambenih operacija – imali bismo i jare i pare".
Neutralna Švedska, kao i Austrija, članica u Partnerstvu za mir, sve se više oslanja na "saveznički (NATO) štit". Reforma tamošnje armije predviđa smanjenje broja borbenih jedinica sa 13 na šest brigada. Broj profesionalnih vojnika smanjuje se sa 23.000 na 16.000. Logistička mreža se prilagođava novom vremenu, tako da će Švedska u slučaju ratne opasnosti moći da mobiliše oko dve stotine hiljada vojnika umesto dosadašnjih 440.000. Reorganizacija predstoji i mornarici – dvanaest od dvadeset i četiri ratna broda biće povučeno iz aktivne službe, od trinaest podmornica ploviće samo pet...
U Švajcarskoj je, sa modernizacijom armije, i sa promenama spoljnopolitičke orijentacije – ostvareno pristupanje UN, zacrtani cilj daljeg približavanja, eventualnog članstva u EU – postavljeno i pitanje vojne kooperacije izvan kruga zemalja okrenutih neutralnosti. (Do sada su Švajcarci ostvarivali širu vojnu saradnju samo sa neutralnim državama – švajcarski "Fantomi" pozajmljeni su, primera radi, austrijskim komšijama na period do liferacije novih "Evrofajtera".)
Poklonici članstva u nekom paktu (misli se, naravno, na NATO) tvrde: "Ulaskom u Partnerstvo za mir, već smo otvorili vrata Severnoatlantskog pakta."
Odvažnije pristalice napuštanja principa pune neutralnosti ističu da malim armijama u poslednjih pedesetak godina nije bilo moguće da se efikasno brane od agresora. U prilog takvoj teoriji ide odbrambena praksa neutralne Švajcarske i Švedske u Drugom svetskom ratu. Suprotno školskom štivu, o hrabroj armiji koja je uplašila Hitlera, poslednjih godina su objavljene zvanične studije tamošnjih istorijskih komisija, koje ukazuju da je Švedska ostala pošteđena, zahvaljujući isporukama rude i čelika Trećem rajhu, Švajcarska zahvaljujući isporukama precizne vojne mehanike.
[objavljeno: ]
