Izvor: medio.rs, 10.Maj.2016, 16:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravila sam se da imam HIV i probala da zakazem tretmane u Beogradu i iznenadila se
Ljudi osuđuju, nekada rečima, nekada pogledom, neretko delima. Na jedan dan sam odlučila da se ne predstavljam kao novinar, već kao osoba obolela od virusa HIV i proverim sa kakvom diskriminacijom se ti ljudi sreću u Srbiji pri obavljanju svakodnevnih potreba.
Da bih proverila kakva stigma u praksi okružuje ove osobe pozvala sam kozmetičara, solarijum, zubara, tatu studio, a neki njihovi odgovori nakon moje rečenice „ja imam HIV“, su me veoma iznenadili.
Solarijumi >> Pročitaj celu vest na sajtu medio.rs << su, čak i vikendom radili punom parom. Dok sam pozivala salone, očekivala sam da me odmah odbiju.
Ali, koji god salon da sam pozvala odgovori su bili: „pa šta, kad da ti zakažem“, „ako imaš HIV nisi šugava“, „koliko ja znam to se ne prenosi pogledom“. Jedna je oklevala, rekla da mora da pita gazdaricu i onda sam u slušalici začula reč "može".
Iznenađena i srećna, nastavila sam dalje. Druga stanica je bio jedan tatu studio koji je nakon moje rečenice „ali ja imam HIV i ja bih da se tetoviram“ začuđeno zapitao „u čemu je onda problem“.
- Mi tokom svakog tetoviranja nosimo sterilne rukavice, otvaramo nove igle, sterilne su nam prostorije, nosimo maske, nakon korišćenja sve to bacimo. Takva je procedura za svaku mušteriju, a ne samo za one koji imaju HIV. Što se nas tiče, nema nikakvih problem, kaže za „24 sata“ tatu majstor A.K. iz jednog studija u samom centru grada.
Za sada, mogu da idem u solarijum i da se tetoviram, što se ne može reći za kozmetički salon, gde mi je „zabranjeno“ da se depiliram, radim pedikir, manikir.
Bez ikakvog validnog objašnjenja kozmetičari nisu želeli da obave tretmane na meni. I pored mog pokušaja da im objasnim da se to ne prenosi onako kako oni misle, dodirom, sem rečenice „doviđenja“ i spuštanjem slušalice ništa novo.
Razočarana? Veoma. Ali, sam pokušala na barem još nekoliko mesta, i pitala se da li je moguće da niko neće da me izdepilira u Beogradu. Nakon nekoliko poziva, napokon sam dobila ono što sam želela.
- Lično, ne vidim zašto bi to bio problem mojim kolegama. Verovatno su neupućeni, što je tužno. Ovo je prvi put da je neko pre samog tretmana rekao ovako nešto. Možda smo i radili sa osobama koje imaju HIV, a da nismo ni znali. Nego, da li i dalje želite da zakažete kod nas tretman? – objašnjava mi žena iz jednog Mirijevskog kozmetičkog salona.
Ostalo mi je još da zakažem kod zubara i ginekologa. Šta ako mi oni kažu „ne može“, šta da ja radim, šta da rade one osobe koje stvarno žive sa HIV-om?
Prijatno sam se iznenadila.
- Hvala što ste to odmah rekli, mi smo tu da pomažemo ljudima kojima je pomoć potrebna. Zato ne vidim problemzašto vas ne bismo primili. Kad da vam zakažemo? – bili su odgovori jedne privatne klinike u Beogradu.
Na pauzi sam otišla do obližnje pijace. Dok sam birala i pipkala voće, telefonirala sam u želji da što pre završim tekst. Nekako sam malo glasnije rekla tu famoznu rečenicu "ja imam HIV". Niko mi reč nije rekao. Sevnuli su osuđivački pogledi koji su me zaboleli još više. Mene, koja taj problem nemam. Ostalo mi je samo da osetim duboko saosećanje sa onima koji ga imaju.
Iako se čini da svest o problemima osoba sa HIV-om i prirodi njihove bolesti raste, nažalost ni diskriminacija ni ova boljka nisu u potpunosti izlečeni.
.jpg)
