Izvor: Politika, 06.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prave adrese
FORMATIRANJE
Kada su, zabave radi, korisnici Interneta smišljali alternativni naslov Prustovog romana U potrazi za izgubljenim vremenom, njihove dosetke kretale su se od Laku noć, mama do Marsel nije gej. Zajednička im je bila ideja da se potkaže različitost. Budući kao Jevrejin, homoseksualac, umetnik i bolesnik uvek u manjini, Marsel Prust je metafora Drugog.
Srpska književnost "glavnog toka" potiskuje u drugi plan Drugo zato što se ono ne može >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predvideti ni kontrolisati; u eri makar i nakaradno tumačene političke korektnosti Drugo se, istini za volju, ne može ni otvoreno anatemisati. Homoseksualci i etničke manjine ipak su i dalje stereotipi i karikature, a svi dugovi Drugom pokušavaju se kompenzirati temama ženskog. Pragmatično i pomodno uvođenje ženskog pisma u kanon podseća na primenu političke korektnosti – dozvoljeno je samo ono što je alegorično i bezbolno.
Tako jedino slikanje ženskog jeste kakvo-takvo slikanje Drugog: pisanje o ženskoj sudbini način je da se progovori o marginalizaciji, nesolidarnosti i radikalnoj razlici.
Mirjana Mitrović je još u knjizi priča Sveto stado istoriju čitala iz iskošene perspektive, ali je različitost tog čitanja primećena tek u okvirima fiktivne ženske autobiografije. Junakinja njenog romana Emilija Leta je i istorijska i izmaštana figura čija sudbina nalikuje posuvraćenoj bajci: suprug je napušta kako bi se oženio princezom i tako postao car i bog, uzdigavši se poput Marloovog Tamerlana – od dna do trona.
Izbrisana u ime političke ambicije, marginalizovana i izolovana, izložena poniženjima i opasnostima, Emilija doživljava preporod kroz veru u Hrista koji je u njenom svetu i vremenu još uvek Drugo – progonjeno i nepriznato. Osetiće na svojoj koži neprijateljstvo skorojevića i moćnika, ali i biti nagrađena prijateljstvom obespravljenih – robinja i hetera. Privremeno utočište naći će u viminacijumskoj javnoj kući, u koju "stid ne ulazi", ali ne ulaze ni predrasude
U Preljubnicima Vide Ognjenović Amalija Kojić umalo da postane tragična žrtva zablude da se identitet otkriva potragom za korenima. Njen svet se raspada, ne kad sazna da je usvojena, već kad se približi biološkim srodnicima čija su moralna i emotivna uporišta daleko i od sveta koji je nju usvojio, i od vrednosti koje je ona usvojila. U pokušaju da pomiri razlike, Amalija će izgubiti supruga. Žena koja je verovala u svoju nespornu stalešku pripadnost eliti, inteligenciji, svetu srećnih i staloženih ljudi doživeće mentalni rascep i emotivni slom, ali se i srećno izboriti za novu ravnotežu. Amalijina nedoumica da li se identitet gradi na temeljima porekla koje nismo birali ili na temeljima odluke o staležu i vrednostima kojima ćemo pripadati može se shvatiti kao individualno, nacionalno i rodno opredeljivanje, ali i kao bitka da se prihvati Drugo.
Ovih dana objavljen i nagrađen izbor priča Vide Ognjenović Prava adresa odvešće čitaoce u prostore manje zaoštrenih različitosti – tamo gde se potvrda ličnih vrednosti traži u projekciji bolje prošlosti ili uspostavljanju idile. U naslovnoj priči spisateljica preuzima Čehovljevu mimiku: glavna junakinja davnu avanturu bezbroj puta pretače u anegdotu kakvu bi Vojislav Despotov šeretski nazvao "uspomenom na dugo sećanje". Vera Pivarski, varoška "gospođa-drugarica", parodija dame i zavodnice, stupa u vezu sa nemačkim diplomatom služeći se prevodilačkim uslugama krojačice Roze, uglađene kćeri predratnog bogataša. Rozina komunikacija sa Drugim i umeće ljubavnog govora preoteće Veri njenu avanturu. Ljubav će se nastaniti u jeziku koji Vera ne razume i koji nikad neće naučiti.
Borba da se Drugo prizna i prepozna može se iz literarne sfere premestiti u političku: u kampanji pred parlamentarne izbore Vida Ognjenović je istupala kao visoka partijska funkcionerka, a Mirjana Mitrović nastupila u ulozi obične beogradske žene čiji život remete istorijske, političke i socijalne turbulencije. Mitrovićeva je igrala sebe u televizijskom spotu koji je bio intimna ispovest o nesigurnostima i strahovima, o vremenu rata i ekonomske krize koji su skretali jednu spisateljsku karijeru sa staza afirmacije i slave na strepnju nad nesigurnom budućnošću potomstva, neispravnim liftovima i redovima za hleb. Politička instrumentalizacija identiteta potisnula je alegoriju u drugi plan, ali ne i poruku: urbana srpska Everywoman nikad nije slobodna od istorije koja kuca na prozor ili izlazi iz pokvarenog lifta. Istorija je, na žalost, uvek Ono Prvo.
[objavljeno: ]
