Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prava prijateljstva su retka
Mada ne verujem ni da će nas u budućnosti Evropa bratski prigrliti, ja se zalažem za to da se mi ekonomski, kulturno i politički povezujemo s Evropom i da preuzimamo od nje sve ono što je dobro, a toga zaista ima mnogo. Drugog puta osim evropskog za nas doista nema. Ali, ako sam za to da se ide ka Evropi i sa Evropom, takođe smatram da to treba činiti trezne glave. Romantična euforija o evroatlantskoj integraciji kao rešenju svih naših nevolja samo odvlači našu pažnju od rešavanja vlastitim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << snagama naših unutrašnjih problema.
Evropski političari sada često kažu da smo prijatelji. Ali, prava prijateljstva između pojedinaca su retka. Prijateljstva između naroda još su ređa. Prijateljstva između velikih i malih naroda ređa su još i od ovih. Prijateljstva između velikih naroda i malih, koji su istovremeno siromašni, bez stabilnih političkih ustanova – da li su uopšte moguća?
Ja sam pristalica evropskog liberalizma i nikad nisam kritikovao zapadni liberalizam kao takav, a pogotovo ne verujem da mu je nadmoćna neka slovensko-pravoslavna civilizacija. Što, naravno, ne znači da zemlje koje pripadaju toj civilizaciji nemaju šta da kažu i da ne mogu da naprave svoj doprinos napretku čovečanstva.
U zemljama savremene Evrope demokratija nije neposredno ugrožena. U poređenju s tim kakva je bila u prošlosti, Evropa izgleda veoma dobro. Ali, to nije velika pohvala, jer je istorija Evrope prepuna zla. U prošlom veku u Evropi, a i drugde u svetu, mnogi demokratski politički sistemi su uništeni, često s lakoćom, i više puta od nacionalističke desnice nego od radikalne levice. Zato za evropsku budućnost nema i ne može biti jemstva.
Vredi se podsetiti da su u dvadesetom veku i demokratske zemlje, a ne samo diktature, počinile velike grehove, kao što su rasizam i ugnjetavanje manjina, kolonijalizam i imperijalizam, brutalno vođenje ratova (na primer, bezobzirna bombardovanja). I njihovi grehovi propuštenja su teški. Mogle su, na primer, političkim pritiscima i bombardovanjem železničkih pruga da uspore i time znatno umanje holokaust, a u bližoj prošlosti da spreče ili ogromno smanje krvoproliće u Jugoslaviji – i to u različitim periodima i na različite načine (mada sigurno ne time što bi se suprotstavili samo Srbima, a pomagali Hrvate, muslimane i Albance, kako se često pretpostavlja na Zapadu). Demokratije su i krive zbog saradnje sa zlim režimima – ako je bilo opravdano za vreme Drugog svetskog rata biti u savezu sa Staljinom protiv Hitlera, nije bilo prave potrebe da se radi suzbijanja sovjetskog komunizma pomažu brojne desničarske diktature, a i poneke komunističke (Maova Kina, Pol Potovi Crveni Kmeri).
Zapadna demokratija će se očuvati samo ako nastavi da se razvija. A Evropa neće ostati ujedinjena, a pogotovo neće nastaviti da se dalje ujedinjuje, ako se ne bude trudila da svom ujedinjavanju da kulturni i duhovni smisao. Kultura, istorija i tradicija malih naroda kao što su Srbi ne smeju biti zapostavljeni. „Humanitarna intervencija” NATO-a na Kosovu bila je ne samo nedosledna – boreći se protiv isključivog i nasilnog srpskog nacionalizma omogućila je punu pobedu ne bitno različitog albanskog nacionalizma – već i slepa za vrednosti srpske istorije i pravoslavne vere, umetnosti i tradicije. Zato na Kosovu nije poražen samo srpski nacionalizam – za njim niko, posebno ne Srbi, ne bi trebalo da žali – već je i uništavana srpska kultura za kojom bi valjalo da tuguje čitav svet (uključujući i vođe NATO-a).
Do toga ne bi došlo da su se zapadni intelektualci, novinari i političari potrudili da razumeju šta Kosovo znači za Srbe i da su se udubili u srpsku epsku poeziju u kojoj se jadikuje nad porazom od strane Turaka Osmanlija u Kosovskoj bici 1389. Srpskim epskim pesmama divio se, na primer, Gete, a od naših savremenika Piter Levi, profesor poezije na Oksfordu i autor studija o Šekspiru, Tenisonu i Miltonu. Bez svojih crkava, manastira i istorijskih spomenika na Kosovu, proterani iz krajeva u kojima su nastale mnoge divne legende koje su im omogućile da očuvaju svest o sebi u vekovima pod tuđinskom vlašću, Srbi će biti ne samo duhovno osiromašeni (a to će posredno biti i Evropa i svet), već će i mnogo teže prihvatati modernu demokratiju.
(Deo eseja iz upravo objavljene knjige „Srbija posle ratova”, grupe autora, u izdanju nemačkog Zurkampa)
Aleksa Đilas
[objavljeno: 27/01/2008.]
