Izvor: Politika, 14.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prava katastrofa
GAŠENJE VATRE BENZINOM, zatvaranje očiju pred porazom, tragična greška, prava katastrofa, kombinacija nerazumevanja i očajanja – samo su neke od ocena kojima je, u Americi i ostatku sveta, dočekan Bušov finalni pokušaj da, slanjem dodatnih trupa u Irak, ostavi bolji utisak na istoričare.
Nijedan rat koji je vodila jedina preostala supersila nije nailazio na toliko osporavanja, podjednako unutrašnjih i spoljnih. Okupacija Iraka je već proglašena porazom Amerike, ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zbog toga što je vojno pobeđena od jačeg protivnika, već zbog nemoći, uprkos ubedljivoj oružanoj premoći, da postigne ono zbog čega je rat i započela: da tamo uspostavi novi politički poredak.
To im se već jednom dogodilo – u Vijetnamu. Najveća američka poslehladnoratovska avantura ima sličnosti sa glavnom hladnoratovskom intervencijom, ali još više razlika. Glavna je u tome što će irački fijasko konačno srušiti mit o američkoj svemoći u unipolarnom svetu i, nadajmo se, njenoj eliti pružiti konačne dokaze da postoje granice i za aroganciju sile.
Dakle, u Iraku će biti gore pre nego što jednog dana bude bolje. Za Ameriku nema dobrog rešenja: kad se uđe u pogrešan voz, pogrešne su i sve stanice na kojima se zaustavlja. Umesto pobede nad terorizmom, okupacija je postala samo nova teroristička inspiracija. Teško je zamisliti da će 153.500 vojnika uspeti u onome što nije moglo njih 132.000.
Izvesno je jedino da je budućnost Iraka samo u rukama Iračana. Da li će zaoštriti građanski rat, da li će se zemlja raspasti ili zakrvljene frakcije i plemena pomiriti, odlučiće sami: oružjem ili pregovorima, a po svoj prilici i jednim i drugim. I tamo, pre nego što zavlada razum, treba preći nekoliko krugova ludila.
AMERIČKI INTERESI u Iraku i u bliskoistočnom regionu nisu bili suštinski ugroženi kada je 2003. započeta u srži ilegalna iračka avantura. Kada se završi, kako god da se završi, slika će biti drugačija. Američka moć da utiče na tamošnje događaje biće reducirana. Sa druge strane, porašće uticaj Irana kao regionalnog faktora, Siriji ide u prilog da iračka agonija potraje. Hezbolah definitivno postaje glavni arbitar u Libanu... Zbog svega toga da jača sindrom po kome za ispravljanje jedne velike greške treba napraviti još stotinu malih.
IZRAELSKO BOMBARDOVANJE NUKLEARNIH INSTALACIJA IRANA jedan je od takvih poteza, za sada samo u najavi. Reč je u stvari o probnom balonu: "Raketni napad je jedini način da se zaustavi Iran" (da postane nuklearna sila), citirala je zapadna štampa prošle nedelje jednog od glavnog izraelskog stratega. Izraelska vlada je tako nešto demantovala, ali je ostao utisak – da dolaze opasna vremena.
Izraelu treba nešto da povrati samopouzdanje posle poraza od Hezbolaha u Libanu, Americi, koja bi ovako nešto morala da prećutno odobri, to se uklapa u strateške računice. Iran, međutim, neće to dočekati skrštenih ruku, pa bi ovaj scenario dramatično povećao mogućnost da se, prvi put od Hirošime i Nagasakija, upotrebi nuklearno oružje. Ostaje jedino nada da nećemo dobiti još jednu potvrdu o tome da je "jedino što smo naučili od istorije to da nas istorija ničemu nije naučila".
BELORUSIJA TAKO NIŠTA NIJE NAUČILA OD UKRAJINE, ulazeći u spor sa Rusijom oko cene gasa i tranzitne takse za ruske energente na putu za Evropu. Posle trodnevnog natezanja, Lukašenko je popustio i ukinuo namet od 46 dolara po toni energenata koji putuju na zapad. Slavine, koje su na ruskoj strani bile zavrnute tri dana, ponovo su otvorene.
Putin je još jednom demonstrirao da su energetske rezerve Rusiji ono što je ideologija bila počivšem Sovjetskom Savezu: oružje geopolitike. Evropa je to primila k znanju – i počela da se presabira...
ENERGETSKE DILEME EVROPE obelodanjene su i u najnovijem izveštaju EU o klimatskim promenama. Prošla godina i početak ove doneli su uverljive dokaze da globalno zagrevanje nije samo fikcija, već i topla sadašnjost. EU, koja je globalni lider u suočavanju s novim klimatskim izazovima, obelodanila je svoje najnovije sumorne prognoze i novu strategiju za suočavanje sa njima.
Novi ciljevi su manje ambiciozni od ranijih, zbog bojazni da će dodatni troškovi neophodni za tehnologije koje smanjuju količinu emitovanog ugljen-dioksida – glavnog krivca za atmosfersku "staklenu baštu" – umanjiti evropsku konkurentnost, jer je drugi, Amerika pre svega, ne slede. "Postindustrijska revolucija" koja je, kako mnogi tvrde, neophodna da bi se sprečila klimatska katastrofa – ostaje tako samo optimistička vizija, kao kontrast pesimističkim klimatskim realnostima.
Milan Mišić
[objavljeno: 14/01/2007]
