Izvor: Nezavisne Novine, 10.Sep.2016, 12:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Prava alhemija je pretvaranje bola u radost

Živim od meseca do meseca pošto su šanse da se bolest vrati statistički ogromne.

Međutim, iako bi neko pomislio da je to pakao, to je zapravo sreća jer vas svest da imate malo vremena čini boljim čovekom, svesnijim dara života i ljubavi, kaže Isidora Bjelica, pisac, u intervjuu za "Nezavisne".

Ona je počela bh. promociju knjige "Spas 3" od Banjaluke, a do sada je objavila više od 60 knjiga i mnogi njeni romani su bestseleri. Među njima su "Spas", "Spas 2", >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << "Voleti i umreti na Karibima", "Ljubav u Tunisu", "Moj deda Luj Viton", "Tajni život slavnih Srpkinja", "Princeze di Montenegro", "Dama iz Monaka" i drugi.

Isidoru ni suočavanje s opakom bolešću - kancerom nije udaljilo od pisane riječi, već je svoja iskustva i saznanja iskreno i otvoreno pretočila u knjige.

"Znate, mene je bolest prosto vratila mojoj autentičnosti. Kada ti je smrt za vratom, nema prostora za kompromise i to je zapravo fantastično jer sve vidiš jasno i bez koprene, pa i to da ne postoje dobre i loše stvari, naš stav o njima ih čini dobrim ili lošim. O tome mnogo govorim u ovoj trilogiji", ističe Isidora.

 U intervjuu ona naglašava da ništa nije tačnije od one rečenice "blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo nebesko".

"Novac i obrazovanje tu ne igraju ključnu ulogu, nego čisto srce", kaže Bjelica.

NN: Kako gledate na činjenicu da promovišete "Spas 3" u pogledu interesovanja publike za Vaš rad, ali i povoda nastajanja ove trilogije?

Bjelica: Ta trilogija je moj pokušaj razrešenja kvadrature kruga ove neizlečive bolesti koju sam pre svega shvatila kao Božju posetu i intelektualni izazov. Pisala sam da bih pomogla i sebi i drugima jer kada se ljudi nađu u bezizlaznim situacijama mnogo im znači i duhovna pomoć i emotivna, ali i teško dostupna informacija. Kad god pomislim u trenucima očaja koliko sam muka prošla, onda se setim koliko su ove knjige donele nade i utehe drugima i to mi daje snagu.

NN: Mnogo puta ste rekli da je porodica zapravo spas, odnosno ljubav koju osjećamo prema najbližima. Rekla bih da ste prethodnih godina dosta uradili na tome da prije svega zavolite sebe. Kako je tekao taj proces?

Bjelica: Da, ja sam shvatila da je bolest poziv da menjam sebe, da uvećam ljubav prema Bogu, drugima i sebi. Najteža lekcija mi je bila zavoleti sebe. Jako je teško razrešiti tu enigmu ljubavi prema sebi. Kako da uništimo taštinu, a uvećamo ljubav prema sebi. Međutim, stvar je prosta. Taština uvek donosi destruktivne emocije i nama i drugima, a ljubav prema sebi radost.

NN: Šta biste voljeli da knjiga "Spas 3" probudi kod Vaše čitalačke publike, a šta kod Vas?

Bjelica: Mnogi zovu "Spas 3" Vasom Pelagićem 21. veka i to jeste najopširniji zbornik natur-medicine, koji postoji s terapijama koje sam sve lično isprobala, ali to je i psihološki savetnik kako se izboriti sa strahom, anksioznošću, jer ne možete lečiti samo telo, mora se lečiti i duša.

NN: Mi danas živimo u vremenu ili kulturi koja je daleko od onoga čemu smo učeni, a to je posebno komplikovano pri vaspitanju djece. Imate sina Lava Grigorija i kćerku Vilu Evanđelinu. Kako biti uspješan roditelj?

Bjelica: Verujte mi, ja sam duboko svesna da su nam deca data od Gospoda na privremenu brigu i čuvanje. Ljubav najbolje vaspitava, kao i davanje ličnog primera. Moja deca su strašno propatila zbog moje bolesti, Vila i Lav su praktično tri godine ili sa mnom na terapijama ili stalno iščekuju rezultate i suočavaju se sa lošim prognozama. S jedne strane to je teško, ali s druge to ih je učinilo empatičnijim i boljim ljudima. Ne smemo zbog opštih svetskih trendova odustati od dobrote, morala, milosrđa. Svet se menja tako što sebe činimo boljim.

NN: Mnogo je ozbiljnih autora koji obolijevanje ćelija poistovjećuju s dušom. Šta bi to, po Vama, značilo?

Bjelica: Stvar je jednostavna. Kada smo u disharmoniji sa kosmičkim principima, oni se posle odraze i na nivo fizičkog. To vam je ono što i lekari kažu da je stres glavni okidač mnogih bolesti. Ako stalno brinemo, ako smo tužni, očajni, ako ne znamo kako da se nosimo s izdajom, nepravdom... te emocije, taj višak izlučenog kortizola nužno se odraze i na telo. Ako nas boli svet, ako ne možemo da izdržimo vređanja i ponižavanja, to se opet odrazi i na telo. Havajski šamani kažu da je dovoljno da tri dana osećamo tugu, brigu, bes i mržnju, pa da se neka bolest zapati.

NN: Da li je danas, s obzirom na savremeni način života koji sam već spomenula, prevencija moguća?

Bjelica: Naravno da jeste. Ali nas niko ne uči ljubav ni prema sebi ni drugima. Učimo matematiku, hemiju i fiziku, ali ne i ljubav. Upravo te duhovne vežbe razlikovanja taštine od ljubavi prema sebi su ključne. Jer povređenost ipak dolazi od taštine. Kad smo stalno povređeni moramo da shvatimo da je to Božja lekcija da smanjimo taštinu, a uvećamo ljubav prema sebi i drugima. Jako mi se dopada ona Lazarevljeva teza da je đavolizam energija bez ljubavi. Smisao celog života je zapravo vraćanje ljubavi u svaki segment našeg života.

NN: Promijenili ste prioritete posljednjih godina. Koji su to danas i kako je tekao taj proces?

Bjelica: Jako bolno i teško. Čim sam imala i imam ovako teške lekcije, mnogo toga se moralo menjati. Stalno sebe posmatram, pratim svaku svoju reč i misao. Svesna sam da apsolutno sve što nam se desi, svaki verbalni napad se desi da bismo to isto počistili u nama. Kada čovek svesno odluči da od danas neće odgovoriti ni na jednu agresiju - sve se menja. Ono što nas najviše nervira u drugima je zapravo problem u nama.

NN: Da li je tako i sa prijateljima?

Bjelica: Ne postoje prijatelji koji su vas izdali. Te psihološke igre su besmislene. Uvek od svih, pa i od prijatelja dobijemo baš ono što treba našoj duši. Znate, ljubav je samo ljubav ako je bezuslovna, ako počnemo da merimo šta sam ja tebi dala, a šta ti meni, to je kraj ljubavi, to je trgovina. Kada se mi menjamo i frekvencije i vibracije naše ličnosti se menjaju i samim tim privlačimo druge ljude. Ali, takođe, svojom promenom menjamo i naše bližnje.

NN: Životnim interesovanjima, navikama, izborima, knjigama...?

Bjelica: Znate, mene je bolest prosto vratila mojoj autentičnosti. Kad ti je smrt za vratom, nema prostora za kompromise i to je zapravo fantastično jer sve vidiš jasno i bez koprene, pa i to da ne postoje dobre i loše stvari, naš stav o njima ih čini dobrim ili lošim. O tome mnogo govorim u ovoj trilogiji. Paradoksalno, Bog nam je najbliži kada smo u nevolji. Setite se one priče o ženi koja je došla u crkvu očajna jer kaže da ju je Bog zaboravio, jer joj je sve dobro u životu. Mi živimo u dualnom svetu i ma koliko da bismo želeli da uzmemo i damo ono što nam prija, postoji i druga strana. Prava alhemija je pretvaranje bola i patnje u radost i dobrotu u ljubav. Ko to ne razume, slomiće se na prvoj nevolji.

NN: Kako to objasniti brojnim porodicama koje nemaju taj društveno-intelektualni status, odnosno kako primijeniti sve to bez ekonomskog potencijala i moći?

Bjelica: Verujte mi, ništa nije tačnije od one rečenice "blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo nebesko". Novac i obrazovanje tu ne igraju ključnu ulogu, nego čisto srce. Kad čovek nema ljubomore i zavisti ni prema kome, kad je u njegovom srcu samo ljubav, kad je svestan svojih ograničenja, onda vidi koliko je sve drugo privid. Znam ljude čije je srce puklo i od neimaštine i od bogatstva jer su ih preozbiljno shvatali... Ono što ne možemo poneti na drugi svet nije nešto oko čega bi trebalo da se nerviramo.

Nastavak na Nezavisne Novine...