Izvor: Politika, 31.Avg.2014, 23:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pozornice istine

Hrabrost je kad se sa scene čuje da „ima drugog i drugačijeg sveta, sem ove avlije. Nije ovo sve i nije zauvek!”

U Bu­dvi, pre­sto­ni­ci cr­no­gor­skog tu­ri­zma, pro­đo­še i 52 fe­sti­val­ska da­na „Gra­da te­a­tra”. U toj let­njoj kul­tur­noj po­nu­di zna­čaj­no me­sto ima­le su če­ti­ri pre­mi­jer­ne (ko­pro­duk­ci­o­ne) pred­sta­ve. Na ovom 28. bu­dvan­skom fe­sti­va­lu to su, re­dom: „Ama­de­us”, u iz­vo­đe­nju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za­gre­bač­kih umet­ni­ka, dve ple­sne pred­sta­ve be­o­grad­skih igra­ča – „Don Žu­an” i „Pro­kle­ta avli­ja”, kao i „Tri se­stre”, ostva­re­ne do­ma­ćim te­a­tar­skim sna­ga­ma. Bi­lo je i za­ni­mlji­vih go­stu­ju­ćih pred­sta­va, kao što je no­vo­sad­ska „Ope­ra ul­ti­ma”, ko­ja je spek­ta­ku­lar­no za­tvo­ri­la fe­sti­val. Sav taj pro­gram, i no­vi i „sta­ri”, na po­zor­ni­ca­ma „Gra­da te­a­tra” s pot­pi­som je na­šeg sa­go­vor­ni­ka se­lek­to­ra Bo­ri­sa Mi­ško­vi­ća.

Ne­ki go­vo­re da je ovo bi­lo jed­no od naj­bo­ljih iz­da­nja „Gra­da te­a­tra”. Šta ga či­ni ta­ko po­seb­nim?

S mno­gih re­le­vant­nih adre­sa sti­žu ta­kve oce­ne i či­ne me za­i­sta sreć­nim. Ja, me­đu­tim, mi­slim da je „Grad te­a­tar” u svo­joj isto­ri­ji imao i uspe­šni­jih go­di­na. Va­žno je na­po­me­nu­ti i da su okol­no­sti ta­da bi­le dru­ga­či­je, da je „Grad te­a­tar”, za raz­li­ku od da­na­šnjeg vre­me­na, bio dr­žav­ni pri­o­ri­tet, da nov­ca ni­je ne­do­sta­ja­lo kao da­nas, ali su go­di­ne kad su na­sta­ja­le pred­sta­ve „Ba­no­vić Stra­hi­nja”, „Ka­ro­li­na Noj­ber”, „Bu­ra”, po mom mi­šlje­nju, i da­lje ne­do­sti­žne. Šta je to što ovo­go­di­šnji fe­sti­val či­ni po­seb­nim? Ve­li­ko za­la­ga­nje, sprem­nost ko­pro­du­ce­na­ta da po­dr­že na­še ide­je i, na­rav­no, ono bez če­ga se ni u po­zo­ri­štu ne mo­že – ma­lo sre­će. „Grad te­a­tar” ni­kad ni­je osku­de­vao u sjaj­nim go­stu­ju­ćim pred­sta­va­ma, ali je to mno­go lak­še ne­go oda­bra­ti šta ra­di­ti kao sop­stve­nu pro­duk­ci­ju. Ove go­di­ne smo ima­li sre­će da sve ko­pro­duk­ci­je ko­je smo ura­di­li po­stig­nu ve­li­ki uspeh.

Ko­li­ko je vi­đe­nim pro­gra­mom oprav­dan ovo­go­di­šnji fe­sti­val­ski mo­to „Ne­što od ljud­ske isti­ne”, te če­ti­ri re­či is­trg­nu­te iz An­dri­će­ve „Pro­kle­te avli­je”?

Sam mo­to, ka­ko ste i sa­mi pri­me­ti­li, pre­u­zet iz An­dri­će­ve „Pro­kle­te avli­je”, in­spi­ri­san je či­nje­ni­com da se da­nas isti­na naj­te­že pro­bi­ja i naj­ma­nje je že­lje­na; ma­kar za one ko­ji upra­vlja­ju na­šim ži­vo­ti­ma. Uz to, na­me­ra je bi­la i da se pod­se­ti­mo da, u var­lji­voj igri fik­tiv­nog i re­al­nog. ko­ja gra­di umet­nič­ke sve­to­ve, a ko­joj je čo­vek i da­lje „me­ra stva­ri”, zbog te isti­ne ima smi­sla op­sta­ja­ti i tra­ja­ti. Pod­ra­zu­me­va se da se uzi­ma­njem An­dri­će­vih re­či za mo­to su­ge­ri­sa­lo i po­di­za­nje le­stvi­ce oče­ki­va­nja jav­no­sti na vi­sok ni­vo. Či­ni mi se da smo mi upra­vo to ura­di­li i, su­de­ći po mno­gim ko­men­ta­ri­ma, us­pe­li da po­me­nu­ta oče­ki­va­nja oprav­da­mo. A što je naj­va­žni­je, i svo­ja.

Uoč­lji­vo je da kao se­lek­tor pre­fe­ri­ra­te do­bre sta­re na­slo­ve, pro­ve­re­na de­la i ju­na­ke svet­ske li­te­ra­tu­re. Da li je reč o opre­zu ka­da je reč o ve­ćim ure­đi­vač­kim ri­zi­ci­ma ili...?

Pot­pu­no su­prot­no! Od­go­vo­ri­ti iza­zo­vi­ma ko­je po­sta­vlja­ju pro­ve­re­na ime­na svet­ske li­te­ra­tu­re mno­go je te­že ne­go ra­di­ti sa­vre­me­ne dra­me ili tek­sto­ve još ne­do­volj­no afir­mi­sa­nih auto­ra, jer je od­go­vor­nost ve­za­na za kla­si­ke mno­go ve­ća. Kad se su­o­či­te s tek­sto­vi­ma Če­ho­va i An­dri­ća, Ša­fe­ra, s ar­he­ti­pom Don Žu­a­na, a ni­je­dan od njih ne bu­de iz­ne­ve­ren, ma­kar po su­du struč­ne jav­no­sti, zna­te da ste bi­li hra­bri i da ste iza­zo­vu od­go­vo­ri­li. A hra­brost je kad se sa sce­ne ču­je da „ima dru­gog i dru­ga­či­jeg sve­ta, sem ove avli­je. Ni­je ovo sve i ni­je za­u­vek!”

Ple­sne pred­sta­ve, či­ni se, jed­na su od va­ših se­lek­tor­skih „sla­bo­sti”. Pri tom po­ka­zu­je­te i do­bru in­tu­i­ci­ju da pre­po­zna­te pro­jek­te u ko­je tre­ba ve­ro­va­ti. Ko­li­ko ta­kve ko­pro­duk­ci­je do­pri­no­se po­pu­la­ri­za­ci­ji umet­no­sti igre u Cr­noj Go­ri?

Ples je po­seb­na vr­sta umet­nič­kog iz­ra­za. To je svo­je­vr­stan ob­lik slo­bo­de. A slo­bo­da je neo­do­lji­va! Ples go­vo­ri sve svet­ske je­zi­ke. Bez­broj je ar­gu­me­na­ta ko­je ples ima na svo­joj stra­ni. U Cr­noj Go­ri po­sto­je pro­jek­ti ko­ji ne­gu­ju ovu vr­stu scen­skog iz­ra­za, ali ih je ma­lo, ta­ko da „Grad te­a­tar” svo­jim pro­gra­mi­ma sva­ka­ko do­pri­no­si da pu­bli­ka stek­ne uvid i u ono no­vo što umet­nost igre no­si sa so­bom. A što se mo­je in­tu­i­ci­je ti­če, ne­će bi­ti da je baš o to­me reč. Pre bi se mo­gao ci­ti­ra­ti Re­gan: „Ja ne znam sve, ali znam ko zna!”

U be­o­grad­skim te­a­tar­skim kru­go­vi­ma če­sto se ka­že: Bu­dva je na­ša let­nja po­zor­ni­ca. Mo­že li se re­ći i da je pro­du­cen­tu „Gra­da te­a­tra” Be­o­grad zim­ska po­zor­ni­ca?

Tru­dim se da Bu­dva bu­de let­nja po­zor­ni­ca uspe­šnim po­zo­ri­šnim pro­jek­ti­ma iz re­gi­o­na, ne sa­mo Be­o­gra­da. Bo­jim se da je tu be­o­grad­ske sce­ne sve ma­nje, jer se sve ma­nje nov­ca ula­že u kul­tu­ru Be­o­gra­da, pa sa­mim tim i u po­zo­ri­šte. Nad tim bi se ne­ko mo­rao za­mi­sli­ti. Tač­no je da ja mno­go vre­me­na zi­mi pro­vo­dim u Be­o­gra­du, pra­te­ći šta se de­ša­va, to me i či­ni kom­pe­tent­nim za go­re iz­go­vo­re­no. Uosta­lom, sko­ro sam u va­šim no­vi­na­ma pro­či­tao broj i ime­na lju­di ko­ji su se kan­di­do­va­li za uprav­ni­ke be­o­grad­skih po­zo­ri­šta. To je, ta­ko­đe, do­bar po­ka­za­telj po­zo­ri­šne ne­za­in­te­re­so­va­no­sti, jer je vi­še­stru­ko ve­ći broj pri­ja­vlje­nih bio za di­rek­to­ra Grad­skih pi­ja­ca, ne­go te­a­ta­ra.

Vi­še pu­ta ste se pri­lič­no gla­sno ža­li­li na sta­tus „Gra­da te­a­tra”, ko­jeg Mi­ni­star­stvo kul­tu­re ni­je uvr­sti­lo me­đu ma­ni­fe­sta­ci­je od na­ci­o­nal­nog zna­ča­ja. Ho­će li se na­po­kon tu ne­što pro­me­ni­ti?

Ja sam svoj stav o to­me vi­še pu­ta iz­neo i on se ni­je pro­me­nio. Mi smo, u me­đu­vre­me­nu, do­bi­li no­vog di­rek­to­ra, ko­ji je na­sta­vio da ra­di na to­me da „Grad te­a­tar” do­bi­je sta­tus ko­ji ne­sum­nji­vo za­slu­žu­je, pa je po­šte­no da mu se da onih 100 da­na da do­bi­je od­go­vor Mi­ni­star­stva, pre ne­go se kri­tič­ki ogla­sim na tu te­mu.

------------------------------------------------------------------

Ne­po­be­di­va bu­ka

Umet­ni­ci se ne­ret­ko po­ža­le ka­ko ona ve­čer­nja tu­ri­stič­ka bu­ka kat­kad ugro­zi i nad­ja­ča nji­ho­ve pro­gra­me. Ka­ko po­mi­ri­ti te dve „sce­ne”?

Bu­ka je ne­iz­o­stav­ni pra­ti­lac na­ših pro­gra­ma. Go­to­vo ne­po­be­div. Ona je an­ti­pod ono­ga što pro­pa­gi­ra „Grad te­a­tar” i naj­bo­lji do­kaz da je na­ša mi­si­ja i da­lje tek na po­čet­ku, jer ni­smo da­le­ko od­ma­kli u osve­šći­va­nju na­ro­da. Pro­ta­go­ni­sti­ma bu­ke mo­ram po­ru­či­ti da je „Grad te­a­tar” ži­lav pro­tiv­nik ko­ji ne­ma na­me­ru da od­u­sta­ne.

Go­vo­ri se i da će­te se bo­ri­ti da se ču­ve­na Ci­ta­de­la po­no­vo vra­ti Gra­du.

To je ne­što što ne za­vi­si di­rekt­no od bi­lo ko­ga ko se na­la­zi na ru­ko­vo­de­ćem me­stu u „Gra­du te­a­tru” ili op­šti­ni, već is­klju­či­vo od vla­sni­ka tog pro­sto­ra. Sa­svim je si­gur­no da bi po­vra­tak pro­gra­ma na ču­ve­nu Ci­ta­de­lu ozna­čio po­če­tak jed­ne no­ve ere, go­to­vo iz­ve­sno, sa­svim uspe­šne, jer bi to omo­gu­ći­lo po­vra­tak pro­stor­ne eks­klu­ziv­no­sti ko­ju je fe­sti­val ne­kad imao.

M. Šehović

objavljeno: 01.09.2014.

Nastavak na Politika...