Izvor: Politika, 19.Mar.2013, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište nije trend
Enterijer je nešto kao moda, konfekcija, a teatar je čista umetnost, kaže Jasmina Holbus, multimedijalna umetnica
Jasmina Holbus je svestrana umetnica, nenametljiva, prefinjena, darovita. Svoje lice vešto skriva iza scenografija koje je uradila za veliki broj predstava, odnosno poezije koju piše od rane mladosti. Pažnju kulturne javnosti pobudila je u poslednje vreme sa nekoliko zanimljivih umetničkih iskoraka. Nedavno je u „Sava centru” i novosadskoj Sinagogi iznenadila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << publiku zanimljivim scenografskim rukopisom kojim je upotpunila koncert džez pijaniste Bojana Zulfikarpašića, a pre toga i scenografijom za predstavu „Otelo” u režiji Miloša Lolića na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Rođena Beograđanka, Jasmina Holbus diplomirala je enterijer na ChelseaCollageofArt & Desing u Londonu. I pored toga što je imala priliku da gradi inostranu karijeru, vratila se da živi i radi u Beogradu jer se ovde, kako reče, najlepše oseća. Holbusova je autorka zanimljivih umetničkih projekata kako u arhitekturi i dizajnu, tako i u domenu individualnih art-projekata i video-instalacija. Pozorišnoj publici poznata je po scenografijama u predstavama „Velika bela zavera”, „Druga strana”, „Banat”, „Pred penzijom”, „Sanjari”, „Zojkin stan”... Objavila je i osam zbirki poezije: „Bela”, „Nemir”, „Šestar”, „Slagalica” i druge. Član je Udruženja književnika Srbije od 1993. godine.
Za Zulfikarpašićev koncert Holbusova je u svojstvu art direktora potpisala ceo vizuelni identitet, a scenografiju je obuhvatala instalacija od furnira koju čine pet krila.
– Inspiracija mi je bila stara skulptura u Rimu na tvrđavi Sant Anđelo, ali ne ona na vrhu, na kojoj je sada nova skulptura Sv. Mihaila, već donja koja ima fascinantna krila. Htela sam, zapravo, da napravim energetsku instalaciju koja će doneti pozitivnu energiju na koncertu. Imali smo mnogo problema oko organizacije ovog događaja, jer ovde ljudi ne prihvataju džez, ali budući da smo znali da u Beograd posle mnogo vremena dolazi čuveni džez pijanista Zulfikarpašić, ceo tim saradnika se borio da napuni salu jer je tužno da Beograd ne zna ko je taj veliki umetnik – kaže Holbusova.
Zato je smatrala da na koncert treba da se unese pozitivna energija, posebno zato što ima etno-motive. Krila je uzela kao početnu ideju, malo ih apstrahovala pa su izgledala kao energetski štit.
Jasmina Holbus je iznenadila publiku i scenografijom predstave „Otelo”, posebno žutim podom koji je prava retkost.
– Nisam videla „Otela” ni u vreme epohe, ni u današnje vreme. Htela sam da prostorno bude vanvremenska priča koja može da se iščita na razne načine. S obzirom na to da je u pitanju Šekspir, da ima pet činova i 15 promena, počela sam da razmišljam koje su to dve reči koje bi opisale više stanje nego prostor u „Otelu”. Prva reč koja mi je pala na pamet bila je sumnja, a druga more, koje preovlađuje u svakom smislu, kao energija, voda, čišćenje, rađanje, talas, obnova... Krenula sam od te kiparske ili afričke zemlje ispržene suncem. Odatle taj pod. Kada imamo kopno, imamo tu žutu boju, kao neko sunce na zemlji, koje dominira prostorom – objašnjava Holbusova i dodaje:
– Sa druge strane je sumnja kao reč koja me je dovela do dva zida koja imaju dva lica, jer i Otelo i Jago imaju dva lica. Dezdemona je tu najčistija jer jedino ona nema dva lica, ali s obzirom na to da su tu brodovi, da se putuje od Venecije prema Kipru, da imamo i brodolom, pomislila sam da bi bilo intrigantno da ta dva lica budu spojena, pa da se onda na talasima razdvajaju. Scenografsko rešenje reflektuje unutrašnje stanje, psihički prostor samih likova. Dva zida, zid kao neko drugo lice, a iza tog lica koje nas sve vreme zavodi i obmanjuje na kraju drame vidimo stvarnost u svoj svojoj istini i tami. Sve se slama sumnjom. Tako je i u tekstu, sve ide lepo: ljubav, posle koje dolazi sumnja koja razdire sve kao otrov, sumnja kao oluja rastura i taj brod, i svet i likove.
„Postojanje mere u svemu” životni je moto Jasmine Holbus koja ipak, kako kaže, ne živi od scenografskog posla jer je to nemoguće zbog situacije u kulturi.
– Prava je sreća što se bavim i arhitekturom i enterijerima. Zato teatar doživljavam kao izbor. Kada radim na predstavi dajem celu sebe jer mi je to velika inspiracija koju ne može da polomi ni teško i vrlo krizno vreme u našoj kulturi. Međutim, moje kreativno biće bi bilo iscrpljeno ako je samo u enterijeru, koji je najčešće sveden na zakone trenda. U smislu: danas je moderna narandžasta boja pa ćemo njoj dati prednost. U teatru se ipak ne radi o trendu nego o promišljanju. Enterijer je nešto kao moda, konfekcija, trend, a teatar je čista umetnost. Arhitektura u svojoj apstrakciji daje prostora umetniku da razrađuje ideje i samim tim enterijerista poseduje znanja koja vredi naplatiti, jer je to funkcija životnog prostora, ali ne uvek i estetike. Estetsko u enterijeru je najčešće stvar individualnog ukusa. Moje znanje pomaže da taj traženi ukus pretvorim u tačan i rafiniran stil, da bismo izbegli nešto što se zove kič. To je druga vrsta znanja, ali ne podrazumeva uvek i umetničko promišljanje.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 20.03.2013
.jpg)
