Izvor: Politika, 01.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište nije država i nema granice
Egon Savin je reditelj čije predstave poslednjih sezona dominiraju pozorišnim scenama u Beogradu, Novom Sadu i Podgorici. Zatekli smo ga u Podgorici gde radi obnovu predstave "Zločin i kazna", a već narednih dana počinje probe komada "Ćeif" Mirze Fehimovića u Beogradskom dramskom pozorištu. Egon Savin je ovogodišnji dobitnik nagrade "Ljubomir Muci Draškić", koju glumci Ateljea 212 dodeljuju svake druge godine. Nagrada mu je pripala za režiju predstava "Odumiranje" (Atelje 212) i "Tako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je moralo biti" (Jugoslovenskog dramskog pozorišta).
"Odumiranje" je drama odlaska, a "Ćeif" povratka. U ovoj drami je reč o gorkom iskustvu svih povratnika u svoju zemlju. Sve je drugačije nego što je izgledalo sa one prostorne distance sa koje su zamišljali povratak.
Pozorišna stvarnost
Egon Savin je rođen u Sarajevu. Diplomirao je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1979. godine u klasi Dejana Mijača. Režirao je više od sedamdeset predstava širom prethodne Jugoslavije a njegove predstave su gostovale u Nansiju, Parizu, Varšavi, Tel Avivu, Beču, Njujorku ..... Redovni je profesor na katedri za režiju na FDU u Beogradu. Dobitnik je svih značajnih pozorišnih priznanja i nagrada: sedam Sterijinih nagrada , dve nagrade "Bojan Stupica", aprilske nagrada grada Beograda, nagrade "Joakim Vujić"...
Radio je sa uspehom u svim kod nas prisutnim produkcionim modelima: od predstave "Zbogom, Judo", koja je sredinom sedamdesetih okupila grupu mladih glumaca-zaverenika i formirala jedan od mogućih modela pozorišne off-scene, do predstava u institucijama nacionalnog značaja.
Egon Savin je, što smatra svojom vrlinom, uvek išao tamo gde su ga zvali. Pozorište, po njemu, nije država i nema granice. Ako imate granice onda ste ograničeni. To za umetnost nije preporučljivo. A ako još govorite i istim jezikom, a postavljate nove granice, to je bezmalo glupo sa stanovišta pozorišta. Teatar ne može promeniti stvarnost, jedan je od njegovih komentara, ali može tu stvarnost promišljati, tumačiti i na taj način uticati na nju. Isključivi sadržaj pozorišta je protumačena stvarnost, odnosno pozicija "običnog čoveka" u toj stvarnosti. Predstava je forma promišljene stvarnosti. Plan prepoznavanja naše balkanske zbilje nedovoljan je za pozorište. Zato Savina više zanima ono beskrajno na sceni.
Sa velikim uspehom postavljao je Egon Savin na mnogim scenama dela domaćih i svetskih klasika u kojima pronalazi konkretne tragove koji otkrivaju suštinsku moć pozorišta u našem vremenu, izbegavajući dnevno-političku dimenziju, banalnost i političku vulgarizaciju. Iako je više od trideset godina stanovnik Beograda, primetio je novinar jednog beogradskog lista, Savinu se u izgovoru i dalje oseća nota rodnog Sarajeva. Odmeren i prijatan čak i kad kritikuje, reditelj uliva poverenje u sve što izgovara. A govori najviše o pozorištu.
"Kakvo god da je, pravo pozorište afirmiše humanizam i pokušava da spase pojedinca izgubljenog u društvenim turbulencijama. Svaka drama promišlja neku ljudsku strast ili nesreću. Dvadeseti vek je pokazao da je pojedinačna sudbina neodvojivo povezana sa sudbinom određenih društvenih previranja. Ne bi se moglo definisati šta je srpski teatar danas... Ono što je dobro, ali i rizično, je ulaganje u novo po svaku cenu. Mnoge danas favorizovane vrednosti neće se pamtiti već za nekoliko godina! Danas je u savremenom pozorištu pisac u trendu, a otkrivanje novih imena bez obzira na vrednosti onoga što pišu može biti pogrešan put. Kod nas ima bar desetak zaboravljenih komada u srpskoj dramskoj baštini Nastasijevića, Manojlovića, Bore Stankovića...
Podilaženje lošem ukusu
Druga stvar je što su kod nas drame vrlo malo izvođene početkom veka i između dva rata. Dok su razni bulevarski, danas potpuno nepoznati naslovi imali i po stotinu repriza, Strindberg, Ibzen, Šiler i antički pisci izvođeni su samo nekoliko puta. To znači da je pozorišna publika s početka 20. veka od teatra zahtevala pre svega zabavu. Nušić je to osetio. Osetio je da mora da piše za svoju publiku i postao je njen najveći pisac".
Egon Savin isto tako tvrdi da mi nemamo bulevarsko pozorište, već populizam i potrebu da se publika dovede u pozorište podilaženjem njenom lošem ukusu. Mnogi ljudi, pa i intelektualci, i dalje idu u pozorište pre svega da bi se zabavili. Zato savremeno pozorište mora biti duhovito, ali ne i površno i puno neukusa, jer onda više nije pozorište. Nama je neophodna restauracija klasičnog teatra jer ga nikad nismo imali. Mi smo iz partizanskog pozorišta uskočili u avangardu. Za pozorišnu kulturu koja ima Steriju, Nušića, Acu Popovića, Ljubu Simovića, Duška Kovačevića ili Biljanu Srbljanović i Milenu Marković, pa Dušana Spasojevića, Uglješu Šajtinca, Maju Pelević – ne može se reći da je u krizi dramski tekst.
Uz to, Egon Savin ipak ne smatra da naše pozorište ima stvaralačku krizu. Zakon o pozorištu mora da zaživi. To će donekle promeniti situaciju. Bolje ćemo se organizovati i radićemo. Stvaraćemo predstave. Pozorište nikad nije stalo i neće. Ali u evropske integracije gladnog stomaka i u pocepanim cipelama, to neće moći – stav je Egona Savina.
[objavljeno: ]
