Izvor: Politika, 10.Jul.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorišna igra u azilu
Mada je bio na korak do zatvaranja, festival „Novi tvrđava teatar” u Čortanovcima održao se odlučno, skromno i dostojanstveno
Festival „Novi tvrđava teatar” održan je u Vili „Stanković” u Čortanovcima kod Inđije, od 5. do 9. jula, u prilično neobičnim okolnostima, mogućim skoro samo u našem farsičnom kulturnom životu. Festival je realizovan u osobenom izbeglištvu, posleprogona direkcije festivala s njihove inicijalne, osnivačke adrese u Smederevu. Da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << apsurd bude veći nego što već jeste, paralelno su održana dva pozorišna festivala, „Novi tvrđava teatar”, azilant u Čortanovcima,i novoosnovani „Teatar u tvrđavi” u Smederevu, pri čemu je rumunska predstava „Park” uvrštena u program oba festivala.
„Novi tvrđava teatar”,kojem u celini dajemo nedvosmislenu umetničku prednost, otvoren je predstavom „Spletka i ljubav”, nastalom prema ranoj drami Fridriha Šilera (1784), u odličnoj dramaturškoj adaptaciji Nebojše Romčevića, diskretnoj režiji Nemanje Rankovića i izvođenju Narodnog pozorišta iz Užica. Predstava se i tematski i stilski sjajno uklopila u ambijent Vile „Stanković”, u njenu arhaičnu monumentalnost i tihu izolaciju. Publika je imala zadovoljstvo da isprati Šilerov napeti melodramski zaplet, romeo-julijevskog tipa, o zabranjenojljubavi dvoje mladih iz različitih staleža – Ferdinanda (Branislav Ljubičić),predsednikovog sina,i Luize (Ivana Pavićević Lazić), ćerke gradskog muzičara.
Posebnu aktuelnost predstavi daje akcentovanje društveno-političkog konteksta drame, nama danas vrlo prepoznatljivo. Osnažena je tema bahatosti i korumpiranosti političara na vlasti, koje vode buđenju revolucionarnog duha potlačivanih i ponižavanih. Na ulicama se beda, strah i krv šire kao kuga, neredi su lakozapaljivi, što je Šiler politički vrlo osvešćeno ispisao. U ovoj predstavi evidentna je Melhingerova tvrdnja da je mladi Šiler bio najrevolucionarniji duh i najpolitičnija glava u nemačkom šturm und drangu.
Drugefestivalskevečeriigrana je predstava „Mirni dani u Miksing partu”, po romanu norveškog pisca Erlenda Lua (2010), u režiji Borisa Liješevića i izvođenju Zagrebačkog kazališta mladih. Tu je reč o komediji koja na fino iščašen, apsurdan način prikazuje profesionalna i bračna iskušenja pisca Brora Telemana (Zoran Čubrilo),koji prolazi kroz muke stvaralačke blokade i istovremenog otuđenja u braku. Radnja je smeštena u okolnosti porodičnog odmora u Nemačkoj, gde Bror doživljava neverstvo supruge Nine (Katarina Bistrovič-Darvaš), ali i sopstveno ludilo opsesije zvezdom-kuvaricom Najdželom Loson (Urša Raukar). Činjenica da je on pozorišni pisac i mahniti zaljubljenik u teatar ovu predstavu oblikuje i kao odu teatru, delo u slavu igre koja postaje važnija i stvarnija od života, što je predstavljeno i kroz efektne songove (kompozitor Aleksandar Kostić).
Tekst Erlenda Lua ubojito je ciničan, provokativan, iz njega se izlivaju izazovni komentari o životu u današnjoj Evropi (dramaturgija Jelena Kovačić). Liješevićeva maštovita i funkcionalna rediteljska začudnost, podržana sjajnom igrom glumaca ZKM-a, na pravi način je uspela da predstavi brojne, upletene apsurde savremenog života koje tekst tretira. U predstavi je posebna kompozicija igre, gledaoci mogu da prate nekoliko paralelnih prizora, više scena izvodi se simultano, kao da posmatramo stvarni život. Na primer, paralelno sa svađama bračnog para Teleman, njihova ćerka Hajdi (Hrvojka Begović) usredsređeno igra tenis, sin Berthold (Vedran Živolić) odsutno se, mesečarski muva po sceni, s kokoškom u rukama, smešno obučen u dugački plašt s motivima MikijaMausa. Ovi istovremeno spontani i začudni prizori otkrivaju finu promišljenost Liješevićevog scenskog rukopisa,koji verodostojno otelotvoruje tužno-komične paradokse života u današnjoj Evropi.
Ignorišući tenzije koje su mu prethodile, kao i realniju mogućnost da ove godine bude ugašen, festival „Novi tvrđava teatar” održao se odlučno, skromno i dostojanstveno (festival je zatvorila „Koštana” Andraša Urbana). Istovremeno je njegova realizacija potvrdila izuzetnost teatarskih potencijala Vile „Stanković”, upečatljivog zdanja neosrednjovekovnog duha, koje će, nadamo se, postati redovniji scenski prostor.
Ana Tasić
objavljeno: 11.07.2014
