Izvor: Danas, 19.Jan.2016, 21:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povređene sujete
Koliko je samo, pomislih malo potom, istorija moje dugovečne tetke stabilnija i konzistentnija od istorije Srbije? Tokom 98 godina svog života, od kojih je čitavih pedeset i osam godina provela u svojstvu moje tetke - što uopšte nije bilo lako - moja tetka je sve vreme bila ono što jeste, dok je Srbija - jedva duplo starija od moje tetke - tokom tog vremena bila sve i svašta - vazalna kneževina, suverena kneževina, kraljevina, potom socijalistička i na kraju demokratska republika - a >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << tokom dvadeset i kusur godina, kako rekoh, uopšte nije ni postojala ili je postojala pod lažnim imenima.
A opet je - kako takođe rekoh - sve vreme bila ista ova Srbija u kojoj se sve munjevito menja samo zato da se nikada ništa ne bi promenilo. Slično kao u filmu u kome se utisak ubrzanja akcije postiže usporavanjem protoka trake u projektoru i srpska istorija događaje povremeno ubrzava do pomahnitalosti, do tačke pucanja - pri čemu ulogu filmske trake igraju ljudi - samo da se u konačnici suštinski ništa ne bi pomerilo sa mesta. Setih se tu, u Marićevića Jaruzi, velikog, možda najvećeg srpskog pisca, Miloša Crnjanskog, koji bi - samo da je nešto kraće poživeo i potegao pa umro u izgnanstvu (što se lako moglo dogoditi), do sada sigurno bio sudski rehabilitovan, iskopan iz groba u Engleskoj i sahranjen u Aleji velikana, možda u istoj grobnici sa Apisom, čime bi, kako se to uobičajilo kazati, "još jedna istorijska nepravda" bila ispravljenja - setih se njegovih Seoba, te epopeje o srpskim potucanjima, i setih se junaka tog romana, Pavla Isakoviča, koga je Crnjanski ovako opisao: "Isakovič je bio, očigledno, čovek koji ne živi u onom mestu, gde se nalazi, nego priželjkuje da u jedno drugo mesto ode. Čovek koji nikada nije bio zadovoljan u onoj koži u kojoj je, nego kože menja, kao zmije. Kao vuk dlake. A ostaje isti." Pomislih potom tu, u Marićevića Jaruzi, da je Crnjanski opisujući Isakoviča zapravo opisao sve Srbe i svekoliku srpsku istoriju, a da su se Srbi i srpska istorija u tom opisu prepoznali i da su zbog toga - zbog povređenih sujeta - Crnjanskog sistematski šikanirali i držali u progonstvu. Znao je Crnjanski da se u Srbiji književna slava ne stiče pisanjem umetničkih istina - ostavio je o tome nekoliko zapisa u Kod Hiperborejaca i u Embahadama - nego da se u Srbiji do slave (i ostalih potrepština) dolazi idenjem niz dlaku masovnih halucinacija i trogatelnim stihoklepačkim doskočicama tipa "Kosovo je najskuplja srpska reč", ispod čije se nategnute uzvišenosti kezi jedva prikrivena "duhovnost" cenovnika sa zida orijentalne bakalnice, zamrljanog umašćenim prstima.
