Izvor: Danas, 10.Dec.2014, 21:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak verbalnog delikta (2)
Nego, da pokušamo sa pravne strane da utvrdimo koje je to krivično/prekršajno delo počinio Mikić, koji je svojih 15 minuta vorholovske slave stekao baš u vreme "skidanja" Utiska nedelje, da ne kažemo sveopšte cenzure medija. Kako su nas izvestili mediji, Mikić je već koliko sledećeg dana sam otišao u policiju i dao iskaz.
Na ovom mestu bi se moglo govoriti o školskom primeru spinovanja (udvorički mediji su se, u skladu sa "preporukama" Nebojše Stefanovića, bavili >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << pričom otkud njemu karta za ložu, a ne, recimo, kako se međunarodno poznati i osuđivani huligan Ivan Bogdanov našao na terenu), ali to nije tema ovog teksta. Pitanje je - za koje se krivično/prekršajno delo tereti Mikić?
E tu na scenu stupa Više tužilaštvo u Beogradu, koje 20 dana posle inciden(a)ta objavljuje da "postupa po krivičnoj prijavi MUP-a protiv Igora Mikića". Ako je policija u ovom složenom, političkom trenutku na ovaj ili onaj način prinuđena da udovoljava željama svog ministra, onda je Tužilaštvo iz istih stopa trebalo da odbaci krivičnu prijavu kao neosnovanu. Ne mora čovek biti Slobodan Jovanović ni profesor Pravnog fakulteta da utvrdi da Mikić nije prekršio nijednu odredbu Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Istina je, njegovo ponašanje je bilo nedolično, ali čovek nije prekršio zakon.
To što je upao u deo lože namenjen RTS-u ne spada pod kaznenu politiku zakona na koji se poziva MUP a po kome postupa Tužilaštvo. Redari i policajci su uradili jedino što su mogli, udaljili su ga iz tog dela lože, očigledno bez opiranja, jer da se opirao, ne sumnjam da bi nas o tome napadno izvestili udvorički mediji. Možda je jedino za šta bi se Tužilaštvo moglo "uhvatiti" u slučaju Mikića odredba 8, člana 23 Zakona, ali je na saslušanjima utvrđeno da je on ne samo postupio po zahtevima redarske službe, koja nije našla za shodno ni da ga udalji sa stadiona. Ni policija nije našla za shodno da ga privede (imali su pametnijeg posla, recimo, da jure prave huligane koji su upali na teren) a dan kasnije se uredno odazvao pozivu na saslušanje.
Sve ovo ukazuje da na delu imamo ponovno vraćanje verbalnog delikta (član 133 Krivičnog zakona SFRJ o "neprijateljskoj propagandi" i "lažnom predstavljanju situacije u zemlji"). Na mala vrata. I to u rigidnijem obliku nego što smo ga imali pod komunistima i pod Miloševićem. Pod komunistima su robijali ozbiljni disidenti, a ne veseljaci koje je na stadionima "ponela pesma". U Miloševićevo vreme zviždalo se himni svoje zemlje (Hej Sloveni - SRJ), ali niko od zviždača, niti vođa navijača koji su organizovali zviždanje nije bio privođen na saslušanje. A zviždanje himni je ozbiljniji prekršaj od vređanja lika i dela premijera ma kako se on zvao. Jer, u demokratskim društvima državni funkcioneri se smenjuju na izborima. Takođe, u demokratskim društvima ne postoji institucija zaštite lika i dela. I zato je ishod slučaja građanina Igora Mikića više nego značajan za pravni sistem države u kojoj živimo. Jednako kao i štrajk advokata.
