Izvor: Blic, 06.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak u budućnost
Došao je i taj dan, da navijam za Milan. Posle dva polufinala, jednog sasvim taktičko-pozicionog i drugog, srećom po budućnost, ipak okrenutog igri, osrednja sezona Lige šampiona - osrednja sezona svetskog fudbala, uostalom - završava se jednom reprizom.
Nastavlja se turneja Milana i Liverpula po helensko-vizantijskim prostorima jugoistočne Evrope. Pre dve godine, u Carigradu, Ančelotijev Milan bio je na putu da svoj konačni postkapelovski zaokret ka napadačkom fudbalu okruni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << evropskim kupom. Benitezova ubitačna kombinacija dekonstrukcije igre i poverenja u džerardovsku energiju bezmerne vere u tim, sećamo se, odložila je valorizaciju tog suštinskog prevrata u italijanskom fudbalu. Poslednjih sezona pred veliki skandal koji je Juventus privremeno odstranio iz evropskog fudbala, italijanski je nogomet, što zbog Ančelotijeve odluke da se okrene napadu, što zbog Mančinijeve svežine, a što zbog sicilijanskog udara - Mesina, Palermo - počeo da liči na ozbiljnu rabotu: Juventus je, tada, pregažen novim vremenom, morao da se lati nameštanja rezultata. Pa, dobro - i Milan, pomalo.
Bilo kako bilo, taj mali, neosetni prevrat zaustavljen je udarom iz španskog fudbala, paradoksalno - putem trenerskih vizija suštinski bližih italijanskoj tradiciji. Rafa Benitez, valja reći, bio mi je iznimno simpatičan kao majstor-kvariš u Primeri, onda kada je očitavao lekcije realovskoj aroganciji i vangalovskom štreberaju. No, on je tada ipak bio u manje značajnom klubu. Sada je u Liverpulu, a to je druga vrsta obaveze.
U svetlu napred rečenog, Benitezov trijumf nad Murinjom ne izaziva ushićenje: jedan veliki kombinator nadmudrio je drugog. Liverpulov gol, taj jedini u dvomeču, posledica je rada na treningu, uvežbavanja prekida, i nije posledica igre, nego taktičke odgovornosti. Protiv čega, dabome, razuman čovek ne može imati ništa. Ali se ne može ni pretvarati kako je reč o katarzičnom nadahnuću, onom koje je Barselonu i Arsenal prošle godine dovelo do finala Lige šampiona. Murinjo, pak, sa Čelsijem neće osvojiti drugi pehar, između ostalog i zbog toga što njegov tim, sastavljen od skupih zanatlija, zapravo nema nadahnutog lidera; taj, naime, mora biti na terenu, ne na klupi. Murinjova sujeta, tako, prevazilazi potrebe jednog preduzeća, i on će, sva je prilika, uskoro otići iz Londona. Želim mu Real. Zato što navijam za Barselonu.
Na drugoj strani, Milan je Fergusonu, budućem prvaku Engleske, što je posle polufinala Lige šampiona ipak tako malo, stavio na znanje da se njegovi poslednji trzaji, vampirsko isisavanje mlade Vidićeve i Ronaldove krvi, okončavaju evropskom mirovinom. Vidić i Ronaldo, ni krivi ni dužni, jedan nedovoljno oporavljen, drugi stavljen u poziciju da rešava ono što je suštinski nerešivo, žrtvovani su od čiča-Aleksa na oltar njegove neprikosnovenosti u Mančesteru. U dvadeset godina, sa samo jednom evropskom krunom, videvši leđa takvim bajama kakvi behu Kantona, Kin i Bekam, Zlostar Ferguson jeste napravio preduzeće oko čijih se suvenira otimaju u Kini i Koreji. To ga čini najglamuroznijim predradnikom u istoriji kapitala, ali za fudbal to i nije od velikog značaja. Ančeloti je odsekao Ronalda, Vidić nije imao Rija Ferdinanda, Amoroso je odigrao meč života, Jankulovski takođe, i Kaka je dobio prostor da načne prenapregnutu konstrukciju Mančesterove ipak odbranaške logike u drugoj utakmici. I opet je pobedio tim sa više nadahnutih pojedinaca, tehnički besprekornih, zaigranih u potrebi da svoj zanat dovedu do savršenstva. Jedan trenutak "srpskosti" bio je dovoljan Vidiću da, usamljen i bez srodnih duša u šesnaestercu, bez Ferdinada, dakle, a sa nedovoljno poverenja u nejakog Vesa Brauna i beznačajnog O'Šeja, ne obavi svoju bekovsku dužnost, te da, svojim nečinjenjem, omogući Sedorfu, tom surovom profiju evropskog fudbala, drugi gol. Posle su Gatuzo i kompanija stvar priveli logičnom kraju. Za razliku od Beniteza, Ferguson se više ne vraća iz mrtvih. Prošlo je ono vreme kada su Kin i Bekam činili osovinu na koju se se oslanjali omatoreli Gigs, Nevil i bar jedan čestit napadač. Beše mu; novo je doba. Ronaldo, ovaj mali, ne pravi, jednostavno nije taj kapacitet da se, odsečen od ostatka tima, podredi nekom drugom ko bi iscedio koju kap nadahnuća. Uostalom, ko bi to u Fergusonovom mediokritetskom Mančesteru i mogao biti? Razbijač Runi? Dosadni Saha? Izanđali džoker Skouls? Nema takvog u engleskom Leskovcu.
U Atini, sva je prilika, nećemo videti budućnost fudbala. Videćemo, međutim, utakmicu u kojoj će se igrati dva puta po petnaest minuta na počecima poluvremena, a ostalih sat - čekati tuđe greške. Benitez, to znamo, neće napasti. Ančeloti, što je mnogo zanimljivije za zamišljati, možda hoće. Njegov tim igra raznovrsnije, interesantnije, fudbalskije. Zato ću navijati za njih, sada i nikad više.
Pobedi li Milan, biće mi drago, ali neću biti oduševljen. Pobedi li Liverpul, neću biti očajan.
Proći će ova sezona.
I, srećom, stiže sledeća.
