Izvor: Politika, 13.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak ostrakizma?
Vi se divite Emiru Kusturici, pa to je jedan od ljudi bez ikakvog morala. Kakva je njegova država Srbija? Nije mu, bre, država Srbija nego Bosna i Hercegovina. Sram ga bilo. Da je neki Srbin otišao tamo i to uradio, šta biste vi mislili o njemu... Niko u Srbiji nije tražio od njega da se prekrsti, da se on od Emira zove Nemanja... To je jedan kupljen čovek od A do Š, pogledajte samo imovinu koju on ima, ja se stidim tog čoveka... uopšte mu se ne divim, jer sve radi iz koristoljublja... >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Da sam ja otišla u Hrvatsku i primila katoličku veru, je l' biste vi rekli da sam divna žena...
(Vesna Pešić, TV Pink, 5. aprila 2007)
Vesnu Pešić upoznala sam u olovnim vremenima, kada sam za "Mladinu" radila s njom više intervjua; pre 20 godina bila je jedna od retkih koja je imala hrabrosti da kritikuje Miloševićev režim. Za to joj svaka čast. Ali ispad koji je sebi Vesna Pešić dozvolila na TV Pink – nikome ne može služiti na čast.
Kao prvo, Kusturičino pravo je da, poput svakog drugog građanina, sam odluči koje će državljanstvo imati. To je odnos između njega lično i države (jedne ili dve, svejedno) i tu niko nema pravo de se meša, pa ni Vesna Pešić. Isto važi i za odnos prema religiji i nacionalnom osećanju. Tu svako odlučuje i bira sam i niko nikome ne sme ništa da nameće, pa ni Vesna Pešić.
Drugo, stav Vesne Pešić da Kusturičina država nije Srbija (nego Bosna), miriše na želju za oduzimanjem državljanstva (u ovom slučaju srpskog). Jeste osuda verbalna, ali pojava nije nova ni unikatna. Nekad se zvala ostrakizam, što je najgori, necivilizovan postupak često sprovođen i u socijalizmu. Pisali smo o tome u prošlom veku po štampi koja se borila protiv devijacija i samovolje komunističkih moćnika. Nismo li tada u Beogradu čuli sličnu retoriku uz zahtev za izbacivanje, na primer, svih Slovenaca u Filadelfiju, u praskozorje ratova?
Na stranu da i najgori zločinac ima pravo na državljanstvo i da međunarodne konvencije obavezuju države da paze da nijedno lice ne ostane apatrid. I da svaka moderna država u svom zakonu o državljanstvu ima paragrafe koji dozvoljavaju olakšano dobijanje državljanstva u slučaju istaknutih sportista, umetnika, naučnika, ljudi od ugleda u čijoj se slavi potom sunča i njihova nova domovina. Jasno da Kusturica već na osnovu toga ima pravo na srpsko državljanstvo, a Srbija bi morala da bude zahvalna zbog njegovog izbora. Onako kao što je Slovenija, koja je devedesetih (uprkos lamentima desničara protiv "uvoza južnjaka") primila Radeta Šerbedžiju, a kasnije želela i Balaševića.
Treće: nakaradno je da iko, ko je bio čak i ambasador ove zemlje, napada nekoga zato što se u najtežim trenucima po državu – svrstao uz Srbiju. Latinska Amerika nije nevažna po pitanju odlučivanja o Kosovu. Koliko istaknutih ličnosti je njena ekselencija tokom svog rada tamo pridobila da podrže stavove koje zastupa Beograd, pa da danas javno ustanu i pozitivno deluju u prilog Srbije i zaštite međunarodnog prava?
Druga je stvar da su mnogi od onih koji su na Miloševiću izgradili karijeru boraca za politička i građanska prava, to činili pošto je Kusturica davno stekao titulu vrsnog reditelja. (Tada je još nepoznati diktator Milošević tek kretao u marš na institucije.) Niko, naravno, nije izuzet od kritike, pa ni Kusturica, ali je neobično da je on poštovan više u svetu nego kod kuće. Dobitnik dve Zlatne palme u Kanu, nosilac Ordena viteza lepih umetnosti i književnosti, najvišeg francuskog priznanja u oblasti kulture...
Tu stižemo do četvrtog – opaske o moralu i sve na temu sramote, jesu uvrede, i Kusturica bi glatko bilo gde dobio spor, ako se Vesna Pešić ne posluži poslaničkim imunitetom. Koji ne sme da postane tapija za novu kastu nedodirljivih, koja bi da se udobno obračunava s neistomišljenicima. A ko zna, možda će Vesna Pešić dati prilog političkoj (ne)kulturi ove sredine i pokazati kako se protiv radikalizacije društva može boriti i – izvinjenjem za prejaku reč.
[objavljeno: ]
